Уметници на бранику Отаџбине

Време када је уметност била љубав, а уметници били носиоци српске слободарске мисли…

Одлука Бечког двора да под своје окриље и формално стави Босну и Херцеговину, изазвала је оштре реакције Европе. Разуме се, најжешћи отпор се јавио у српској престоници, где су одржане велике демонстрације са захтевом да српска Влада моментално објави рат Аустроугарској. Таквом ставу јавности несумњиво је допринела и подршка принца Ђорђа Карађорђевића, који се окупљеном народу обратио са балкона своје куће у Крунској улици. Тада још увек наследник српског престола је поручио:

Осећам се поносним што сам војник и што ћу бити добровољачки вођа народа, који хоће да мре за своју нацију и њену част. Нека живи ко хоће да мре! Нека мре ко хоће да живи!

Народно незадовољство наставља да се манифестује на улицама и централном збору (12. октобар 1908), где се пред одушевљеном масом налазе писци, сликари, песници, глумци…

Међу првима је устао Јован Дучић, Требињац:

Данас се тражи реч нас свију, реч којом ћемо изјавити да смо спремни пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се самих себе, својих живота и својих имања, своје слободе и своје државе, пре него што дозволимо (…) да нам грабљивица сусетка даље чупа део по део меса с нашег раскомаданог тела.

Одушевљење окупљених грађана изазива говор једне жене, сликарке Надежде Петровић. Маса је овацијама поздравила њене речи:

Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забила нож у срце Српства у двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Уместо да је још онда оставила народу право на слободно опредељење, она га је бацила у ново ропство… Скинула му окове с ногу, да би му лакше ставила ланце око врата! Тридесет година, Босна и Херцеговина су поприште експлоатације Аустроугарске… Од данас, сестре, наша је дужност да прекинемо сваку трговинску везу, да их за њихову нечовечност и непоштовање ударимо по коси, која је њима много важнија од срца и душе. Објавимо бојкот аустроугарско-немачкој трговини!

Овакав излив родољубивог набоја подстиче одушевљене грађане да приступе организацији Народна одбрана, коју покрећу Дучић и Бранислав Нушић. Она тада прикупља добровољце, наоружава и шаље на Дрину, пошто црно-жути сусед групише своје трупе на граници.

У времену велике кризе и искушења уметници су први стали на браник отаџбине. За њих дилеме није било. На политичарима је било да донесу далекосежне одлуке. Једна струја, предвођена Николом Пашићем, сматрала је да је рат неизбежан, јер Србија мора стати у одбрану свог народа и својих интереса, посебно када је међународно право прекршено.

Са друге стране, министар иностраних дела Милован Миловановић је размишљао трезвеније. Реч је о човеку који је докторирао право на универзитету Сорбона, шармеру познатом међу европским племкињама и вештом дипломати у рангу Илије Гарашанина и Јована Ристића. Читаву каријеру је посветио решавању турског питања на Балкану.

Од Степе Степановића је добио поразне податке о војним могућностима и ратним шансама Србије. Оружија и муниције је било довољно за само 40.000 војника. Србија није могла да издржи више од петнаест дана рата. У тим условима, а без могућности војне подршке Русије, остајао је само један пут: дипломатија и тражење подршке од савезника, првенствено Русије.

Док су је јавност тражила рат, помињући Косово и прихватајући чак и цену сигурног пораза, Миловановић је чврсто одлучио да Србија не сме да се сама сукоби с Аустријом. Остала је забележена његова легендарна реченица:

Самоубиство није доказ енергије и снаге, већ болести и клонулости.

У говору пред Народном скупштином опрезни Миловановић изрекао је оно што је осећала Србија:

Анектујући Босну и Херцеговину, одбијајући Србију далеко од мора, спречавајући наше уједињење с Црном Гором, Аустроугарска намеће Србији и српском народу, у ближој или даљој будућности, борбу на живот и смрт.

Али, није било време за рат, а бес накупљен током кризних дана 1908. у многоме је допринео победама шест година касније. У данима када је српско друштво анексију Босне и Херцеговине доживело као националну трагедију, уметници су први подигли глас и будили патриотизам у сауграђанима. Политика је потом донела мудру одлуку, и, иако је тада изгледало да за Босну и Херцеговину има мало наде, деценију касније она је била део исте државе са Србијом. Нека нам то буде путоказ и за ове данашње, тешке дане.

На крају, није могуће заобићи суштинско питање: има ли данас оних уметника који ће ради свог народа и његове слободе бити спремни да се одрекну благодети својих каријера, и скупоцена одела заменити радним или можда униформом?

Филип Пејковић – СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ