Истиче ли употребни рок српске неутралности?

Неутралност Србије, утврђена одговарајућом скупштинском резолуцијом, није само одређивала геополитичку позицију земље између евроатлантских сила и Русије током протеклих седам година. Она је била и врло снажан аргумент српске политике на унутрашњем плану. Неутралност земље истицана је као лајтмотив деловања сваке владе. Била је озбиљан залог за добијање гласова грађана и освајање власти.

Неутралност Србије, проглашена 26. децембра 2007. године, надживела је крилатице за једнократну изборну употребу, као што су биле „и Европа и Косово“ или „и Русија и Европа“. Па ипак, сведоци смо почетка нелегалног истека њеног рока употребе.

Ако је веровати немачком посланику у Београду Хајнцу Вилхелму, а немачким амбасадорима увек треба веровати, Србија више није неутрална земља. Она се одлучила за европски пут и изабрала да буде чланица Европске уније.

Вилхелм, чије презиме у датом контексту непријатно одзвања Србијом сто година након Првог и безмало седамдесет година након Другог светског рата, каже да се Београд налази у преговарачком процесу, да се одлучио и изабрао да буде члан Европске уније.

Пут Србије у Европску унију има врло споран легитимитет, о чему сам писао и говорио прошле недеље. Легалитет нема никакав. Уколико ме сећање не вара, Народна скупштина је војну неутралност Србије прогласила због укупне улоге НАТО пакта на Косову и Метохији. У резолуцији Народне скупштине недвосмислено пише да Србија остаје неутрална у односу на постојеће војне савезе до расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.

Референдума није било у вези кандидатуре Србије, а сада видимо да такво, најдемократскије и уосталом неопходно изјашњавање грађана, није неопходно ни у случају српске неутралности. Довољна је реч немачког амбасадора или једног од посланика Нове странке Зорана Живковића, који каже да ту нема о чему да се прича, да треба заборавити Русију и да је Србија на западу.

Довољан је, уосталом, увид у Бриселски споразум или изјаве највиших српских званичника, па видети да Устав Србије и резолуције њене Народне скупштине итекако јесу подложне вољи страних центара моћи, уместо вољи грађана Србије.

Да новинари имају политичку моћ, од државног врха тражио бих две ствари: да самосталан тим економиста и политиколога утврди или макар поуздано процени општи платни биланс Србије са Европском унијом од 2000. године до данас и да се, након тога, поводом претприступног пута Србије у Европску унију распише референдум са врло јасним питањем.

Одустајање од Устава, народне воље и сутра од неких успешних приватизација за рачун Брисела, Србију ће свести на употребни, морални и интелектуални ниво Нове странке и њеног лидера или пуки хир немачког, британског или америчког амбасадора.

Ако тако буде, Београд треба да укине демократски устав, документе Народне скупштине и све релевантне изразе воље народа. Треба да настави да се игра демократије на изборима на којима су страначка врбовка малог броја грађана – углавном чланова партија и нешто мало принадлежности врхунски домет унутрашње, а геополитички мазохизам спољне политике. Такав Београд Бриселу ће бити најмилији, а ионако изгледа да од Брисела у Србији нема важнијег града ни закона.

Бранко Жујовић – Глас Русије