Да ли су “канони“ СК и СПЦ исти?

“Грешни Милоје избачен из СК и из СПЦ“

Пише: Гвозден Оташевић (Политика 25 август,2014)

Да ли су “канони“СК и СПЦ исти?

Под горњим насловом, Гвозден Оташевић пише у Политици од 25 августа о случају “грешног Милоја“.

За читаоце који нису упознати са случајем “грешног Милоја“ напоменућу укратко да је 1984 године искључен из Општинског комитета Савеза комуниста у Лучанима чији је био секретар, због критике државног врха када је у Сава Центру у Београду у свом говору од 28 минута образложио своју критику и предвидео злокобне последице такве политике које су се нажалост и обистиниле. О његовом “случају“ већало се данима да би коначно била донета одлука о његовом искључењу и кажњавању којом приликом нису изостале и етикете које су га увеле у ред непријатеља државе и партије.

Можда је интересантно напоменути да је Душану Чкребићу председнику ЦК СК Србије , после “распећа“ грешног Милоја, митрополит Амфилохије окачио орден Св. Саве. За које заслуге?

“Велики Црквени суд је 29 априла 2011 г размотрио одлуку Црквеног суда Епархије жичке у вези са коначним искључењем (екскомуникацијом) из црквене заједнице Милоја Стевановића, приватног предузетника из Чачка са станом у Београду па је донео одлуку да је пресуда суда Епархије жичке од 10 марта 2011 г којом је Милоје Стевановић коначно искључен (екскомунициран) из црквене заједнице по канонима и законским прописима основана и Велики Црквени суд исту оснажује.“

Председник Великог Црквеног суда био је митрополит Амфилохије а чланови већа епископ бачки Иринеј и далматински Фотије који су својим ауторитетом а не законским и канонским правом хтели да одбране неоснованост самог поступка. Фарсу овог суђења, јалову демонстрацију силе, процесне, уставне и неканонске пропусте доказали су правници, познаваоци црквеног права и канона.

Значи, као сваки инквизитор приклонише се јаловој демонстрацији силе а не закону. “Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом’‘рече велики митрополитов претходник.

“Грешни Милоје“ је “крив“ јер је на “своје имање у Лозници код Чачка примио одбегле монахе из Епархије рашко-призренске” и што је после њиховог рашчињења „и даље наставио да пружа гостопримство”, као и због тога што је “учествовао на њиховим богослужењима“ са владиком Артемијем.

Олакшавајућа околност није била што је “грешни Милоје“ за своја доброчинства носилац бројних грамата и захвалница, многа гладна уста нахранио, организовао бројне трпезе љубави, невољнима помогао, избеглице из Босне и Хрватске помагао па неким и своју земљу и кућу поклонио, несебично помагао нашем намученом народу на Косову, многе неверне вери привео, увек будно мисионарио, веру својих отаца чувао и ширио и као истински боготражитељ ходочасник је многих светих места…Велика је листа његових доброчинстава, знаних и незнаних…

Све то не беше олакшавјућа околност за његове инквизиторе? Напротив, то беше отежавајућа околност којом се један мирјанин први пут у историји србског народа казни тако драстичном казном доживотне екскомуникације из црквеног живота. А што је још апсурдније, пресуда му никад није била достављена и за њу је сазнао преко средстава јавног информисања. Не помаже ни што сваке године, на дан изрицања оптужбе узалудно тражи своју пресуду. Према томе, формално правно, ускраћена му је могућност жалбе…

И, кад се прочита овај чланак из Политике “Грешни Милоје избачен из СК и из СПЦ“ може да се помисли да је у питању нека “грешка“- да један исти човек може да буде избачен из тако две, идеолошки и духовно фундаментално, потпуно супротне “институције“.

Зар је могуће да су “канони“ СК и СПЦ идентични?…

То наравно никад није било до данашњих дана када су неки архијереји каноне “окачили мачку на реп“ па су се својим поступцима идентификовали са комунистима. И, док они “грешног Милоја“ још увек злурадо оптужују за комунистичку прошлост, дотле они својим делима доказују “са које су горе лист“.

“Пресуда мојих прогонитеља, којом су ме осудили на најтежу казну под капом небеском, јесте њихово дело, њихов образ, њихово огледало, њихов плод“..каже “грешни Милоје.“

Свима је познато да су г. Милоје Стевановић као и доктор права Зоран Чворовић(1) “колатерална штета“ у прогону владике Артемија и његовог монаштва. Марионете у влади Србије и у СПЦ уклонили су владику Артемија са Косова, као истинског браниоца народа и светиња на Косову, по налогу империје како би лакше створили такозану државу Косово. О томе сведоче Викиликсове тајне депеше америчке дипломатије. “Ако коза лаже, рог не лаже“. Неприкосновену вољу имерије нису имали храбрости да оспоре ни марионете у влади Србије а за чудо, ни марионете у СПЦ. Империји није било довољно да имају послушнике у влади Србије. Морали су да се побрину да их имају и у СПЦ. И у томе су успели, што опет потврђују Викиликсове тајне депеше америчке дипломатије.. Мајкл Полт, тадашњи амерички амбасадор у Београду, “тражио је од централе у Вашингтону да “стриктно и у потпуности“ заштити идентитет лица“ у СПЦ.“, писао је Печат.

Али, како је дошло до тога да се критеријуми Савеза комуниста и архијереја Великог Црквеног суда изједначе? То није само њихова лична трагедија већ и национална трагедија, несагледивих размера!!..То је исто што и изједначити мерила Бога и мамона..

Велика је листа њихових сагрешења. Као прво, обојица, и митрополит Афилохије и владика Иринеј Буловић, носе напрсни крст и прстен римског Понтифакса Максимуса и тиме, “одричу јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признају римске и друге јереси за равноправне са Истином, признају римског Понтифакса- Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу,“ како рече о, Јустин, њихов духовни отац. Они потписаше јединство са тим јеретицима у Равени и признаше примат римског Понтифакса.

Да ли би митрополит Амфилохије смео да погледа у очи свом духовном оцу Јустину? Зар не зна да га он гледа и плаче док се он шепури са римским Понтифаксом и мисли да је, што каже народ, ухватио Бога за руку?

Зар су смели да забораве да их гледају ископане очи старца Вукашина из Клепаца, двеста хиљада очију побијене српске деце и осам стотина хиљада жртава у Јасеновцу?! Зар су се толико расрбили?

Зар они, његови ученици, не избацише са Tеолошког факултета Догматику свога духовног оца о. Јустина, познатог и признатог догматика у целом Православном свету и уведоше учење екуменисте Зузјуласа и тако уведoше екуменско, јеретичко учење за младе богослове које је по о. Јустину свејерес.

Није ли СПЦ па и они са њом чланица Светског Савета Цркава које о. Јустин назива “ јеретичким, хуманистичким и човекопоклоничким сабором који се састоји од 263 јереси, а свака од њих је духовна смрт.“

Треба ли да се помену бројни екуменски дијалози, саслуживања са јеретицима, паљење свећа у синагоги, укалањање иконостаса и других новотарија у богослужбеном поретку у српској цркви чије су они перјанице.

Да можда у својој гордости нису помислили да су они квалификовани за такве промене?

Сви ти преступи повлаче канонске казне, лишавање епископског чина и искључење из Православне заједнице о чему говоре апостолски канони 10, 45 и 64

            Канон 45: Епископ или презвитер, или ђакон који се са јеретиком буде само и молио , нека буде одлучен; а ако им је допустио као клирицима да нешто чине (чинодејствују) нека се свргне

            Канон 64:Ако који клирик или лаик пође у синагогу, јудејску или јеретичку, да се моли, нека буде и свргнут и одлучен,

            Канон 6 Лаодикијског помесног сабора:Да не треба допуштати јеретицима, који упорно остају у јереси, да улазе у дом Божији.

А онда се поставља питање како јеретик, екумениста, може да суди православном вернику? И да га осуди? Није ли то апсурд? Служе ли јеретици истом Богу као и православни? Свакако не!

Коме овде треба да се суди?

Оно што још пада у очи је суровост саме казне.

Зар сврха кажњавања код православних хришћана није лечење и морално поправљање људи?

Зар не зна митрополит да је Св. Петар Церињски у свом Законику формулисао улогу чак и “световних судова -судом лијечити“.

“Оци трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Коментаришући реченицу 102. правила који отпочиње речима -Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поправи залутала овца и змијом рањена излечи – а еп. Атанасије додаје следеће:“ И ова реченица овог Св. Канона показује мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоугодан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство, они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају“. (З. Чворовић) Овако је говорио еп. Атанасије док каноне није окачио мачку на реп..

Зар је њихова казна „по канонима и законским прописима основана? Зар је зато Велики Црквени Суд исту оснажио?

Зар је у духу хришћанске љубави и канона? Зар се казна временски не ограничава? Беху ли неке претходне опомене? Уместо да лече они убијају и од Бога одвајају?Типично инквизиторски? Не рече ли народ “потурица гори од Турчина“.

Какав се још закључак из ове казне намеће? Суровост казне указује на велики отпор и одбојност отпалих према православној Истини и православном учењу.Залуталима смета Истина….Потсећа их на њихов пад….

Зашто владика Иринеј Буловић прети владики Артемију да ће му сломити кичму а митрополит Амфилохије се игра психијатра и поставља психијатриске дијагнозе? Зашто да му сломије кичму? Како је то сурово, злобно, отровно и погубно из уста једног владике? Зашто је владика Артемије по митрополитовој “дијагнози“, ментално поремећен, надрогиран, поседнут? Јер зато што је остао најдоследнији ученик о. Јустина кога они прогласише за свеца а од кога су се они давно удаљили.? Да ли зато нико не сме да га следи?

И још један закључак из суровости казне произилази: Казна је претња и опомена да Истину нико више не следи…

Да ли су расрбљени и историју србску заборавили.? Знају ли да је Србин пет стотина година у ропству турском чамио али је своју веру сачувао.

Да ли су заборавили да је Свети кнез Лазар и сва господа србска, изузев Бранковића пострада на Косову за веру, за царство небеско?

Зар се не сећате Авакума ђака, хаџи Ђере и хаџи Рувима, читаве војске мученика и за веру страдалника који пострадаше због крста са три прста, светитеља, бојних манастира које краљеви и господа србска подигоше у славу Бога и Светога Саве. Зар се не сећате светих Немањића и најсветијег међу њима –Светога Саве који се одрече части и славе земаљске да би у Србину веру учврстио и од латинске јереси одвојио, осамосталио и повео Христовим путем?

Ми, данашњи Срби, не би могли да се похвалимо да смо увек достојни наших великих предака али не можемо да заборавимо њихова страдања и борбу за веру . Зато се код Срба буктиња вере не гаси неким узалудним и инквизиторским претњама и опоменама! Ако угасимо буктињу веру, ми смо угасили себе.

Зато, не играјте се бабарога! Не изигрвате силне кад силни нисте! То стадо Христово не плаши. Чиме нас плашите? Страдањима? Зар не знате да нас тиме приближавате Господу?

И, што рече о. Јустин:“ Немојмо да се деси да тај верујући народ Божији једнога часа дође до тога да данашње епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско – светоотачке вере, како је то знао и чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји“.

Или, оно громко упозорење светог владике Николаја Србима кроз тамнички прозор:“Бирајте Срби!… Живот или смрт!… Част или срамоту!… Светлост или таму!… Бога или ђавола!…. Бирајте или Христа или Барабу!… Од тога избора зависила вам је сва ваша прошлост!…. Од тога зависиће сва ваша будућност!…..

Ми смо изабрали…. Кога сте ви изабрали?.. Да ли због вашег избора судите комунистичким аршином?

Митрополит једном понови једну опште познату истину : Бог види и Бог знаде наша људска срца и мјери нам дјела на својој непогрјешивој ваги.

Бојите ли се ви тога виђења и те непогрешива ваге?…

Верујете ли ви у Бога?…Ваша дела не говоре у прилог тога…

“Грешни Милоје“ је свој грех припадања комунистичкој партији јавно исповедио у својој књизи “Казивања“ и покајао се. Кад ћете ви да исповедите ваш и да се покајете?…И да не грешите?…..И да молите за опроштај за ваша злодела?…Да олакшате вашој души?….Јер идете пред непогрешивог судију…..

Др. Д. Крстић

Торонто

Велика Госпојина

28.август, 2014
__________________________________________

1. Када је истеран са Правног факултета у Крагујрвцу Доктор Зоран Чворовић био је магистар и асистент на том факултету. На факултет је враћен одлуком световног суда. Виновници његовог прогона беху владика Атанасија и митрополита Амфилохије и њихова писма због његове књиге Истина о владики Артемију.Кад је враћен на факултет одбранио је докторску дисертацију,