Нико се од рада овде није обогатио

Да си паметан, био би богат. Каже мени један српски министар, реформатор и светски експерт. Док то није постао, он је био пука сиротиња, без обзира на деценије проведене на Западу. После је најурен из неколико источноевропских земаља, које је покушао да усрећи економским реформама. То се сада у науци зове пљачкашка приватизација, од које се свуда одустало, тек када је све опљачкано, затворено и отпуштено са посла.

И у Србији су реформе биле друго име за општу пропаст. Све што је реформисано, тога више и нема. Спасовни рецепти за модернизацију и ревитализацију привреде успели су да скоро заливаде Србију.

После ослобођења Петог октобра, када смо пожелели да живимо као и сав нормалан свет, стручњаци су нам објаснили да је сасвим свеједно да ли нешто производиш, или не производиш, да ли извозиш или увозиш, да ли радиш или не радиш. Одушевљено смо прихватили да није толико важно што смо све сиромашнији, кад је већ неко око нас све богатији. У преломним историјским тренуцима не треба бити личан и ситничав и гледати искључиво на себе, своју сопствену беду и неуспех у животу.

Никад у Србији није било довољно за све. Превише је овде одавно гладних уста, зависти и злобе. Мржње према способним и успешним шампионима транзиције, којима је заиста кашика упала у мед.

Небројене жртве српске транзиције достојанствено су ожалиле саме себе, осим оних неколико ексцеса, кад су отпуштени радници демонстративно секли прсте и штрајковали глађу, тренирајући за сналажење у светлој будућности, кад су богати на дијети. Било је одиста срамота бити кочничар реформи и супротставити се свеопштем напретку и модернизацији Србије.

Тако је то код свих епохалних научних открића. Операција је успела, пацијент је умро, али је лекар преживео и обогатио се на туђој несрећи.

Српска авантура оног министра са почетка приче се срећно завршила. Данас је угледан директор још угледније банке у Паризу, одакле је својевремено побегао из дужничког ропства. Потуцао се по Београду, спавао на теткином каучу, док се није мало опарио и скућио на Дедињу, изводећи експерименте над нама без икакве анестезије.

Да си паметнији, ја бих радио код тебе, а не ти код мене, рекао ми је један од најбогатијих Срба, који се пренеражен мојом библиотеком чудио што сам и оволико остао нормалан поред толиких књига, иако сам се увек трудио да изгледам као да ниједну нисам прочитао.

Други тајкун, из поштовања према мом минулом раду на освешћавању напаћеног српског народа, позвао ме је великодушно да им се придружим у пљачки. Како си тако глуп, охрабривао ме је, зар не видиш да је ово Елдорадо, обећана земља за лако богаћење. Јединствена прилика да се у смутним временима мало обезбедиш, узмеш бар неколико милиона за црне дане, иначе си стварно будала.

Ипак сам ја боље прошао, немам само за најосновније потребе и текуће рачуне, а најбогатији Срби су дужни и ружни за милијарде или бар стотине милиона евра или већ чега.

Лаковерно су поверовали слаткоречивим причама политичара, са свог платног списка, да ћемо сутра ући у Европу. Понашали су се као тапкароши испред биоскопа, рачунајући да ће те силне фабрике десетине хиљада хектара ораница и стотине хиљада квадрата пословног и стамбеног простора, ускоро препродати десет пута скупље озбиљним страним инвеститорима, који не знају шта је скупо и који ће знати шта да раде с тим силним богатством.

Нехумано је тражити и очекивати да нешто раде они који су навикли да само узимају и уживају.

Ионако, нико се од рада у Србији није обогатио. Ко би да ради, нема где, а ко има где – не уме и неће, јер то понижење они који су успели у животу не би могли да преживе.

Њихови дугови више нису њихов проблем, исувише су велики, па нека их враћа држава, која им је омогућила да се задуже и обогате.

Кад је ономад гувернер Народне банке Србије покушао да увреди наше тајкуне да нису способни да направе ни фен, пеглу, можда ни метлу ни лопату, испао је смешан и наиван. Они се поносе што искључиво вешто муљају паре у земљи у којој се одвајкада узима од сиромашних и удељује убого богатима. Позајмљују и не враћају, а никоме ништа не плаћају, поготово не порез онима које су довели на власт.

А он, као и његови претходници и наследници у Народној банци, чак не сме ни да слободно штампа паре, из страха од ММФ и Светске банке, као њихов покорни службеник у пустошењу Србије, непрестано на ивици банкрота и дужничког ропства.

Миломир Марић – Новости