Пут од зелених униформи до оружја није ни дуг ни далек

Поводом провокативног али богме и застрашујућег дефилеа младих Бошњака улицама Новог Пазара, у петак, 5. септембра, дигла се фрка.

Не беше то само обичан дефиле. Беше то, ма ко шта мислио о њему, за Србе и све оне који нису Бошњаци, и, уверен сам, за све оне разумне и међу њима, а сигуран сам да таквих има, застрашујући, велим, дефиле младих људи у зеленим униформама, са црвеним фесовима на главама и са старим османлијским заставама. Беше то дефиле на путу ка Хаџету, месту на коме су ти млади људи, под водством муфтије Муамера Зукорлића, самопрокламованог, свемоћног и свевладајућег вође Бошњака Рашке области, и др Сулејмана Угљанина, председника Странке демократске акције те области, народног посланика у Скупштини Србије и министра у више влада Србије, одали почаст доказаном ратном злочинцу из Другог светског рата Аћиф-ефендији и његовим следбеницима и саучесницима у страшним злочинима над Србима.

О муфтији Зукорлићу и посланику Угљанину народ у овој земљи зна готово све. Кажем – готово све. Али не и оно право, суштинско. Не и оно шта се крије иза завесе свега што они раде у Новом Пазару – Угљанин од почетака разбијања Југославије, а муфтија од новијих времена. Чију то подршку имају вође Бошњака Рашке области (никад они то тако не зову, него: Санџак, и само: Санџак), често у борби за власт и превласт у међусобним сукобима, можда и у привидним сукобима због „заваравања противника”? Чију то подршку имају кад могу слободно да вршљају по тим просторима земље Србије и да раде шта хоће? Ко то њих води, усмерава и штити кад њима ова држава ништа не може? И у исто време непрестано се жале Европи и свету како су им угрожена права.

Да, дигла се фрка. На мукама је власт државе Србије.

Србија има највише признатих националних мањина у Европи. Њихова су права озваничена таквим нормативним актима да се појединим чланицама Европске уније од тих силних права за националне мањине у Србији диже коса на глави. И све то, очигледно, ништа не вреди. Србију треба черупати, стезати, дестабилизовати… И томе, по свему судећи, краја нема: буне се Албанци на југу Србије (они тај крај зову Прешевска долина), о Албанцима на Косову и Метохији не треба ни трошити речи, буне се Бошњаци, жале се Мађари (жале се Будимпешти, а за Будимпешту се зна где може и шта може), буде се и буне Власи, жале се и Словаци, Хрвати… У Србији се прекраја историја, страдава истина… Томе заиста краја нема.

Српске власти уместо да су преписале оно што је, на пример, у своје законе о националним мањинама уградила Мађарска, чланица Европске уније, а верујем да је то по највишим европским и светским стандардима, оне, српске власти наиме, прописују и усвајају много тога што никад никоме није пало на памет да то тако чини. Србија уместо да своје добросуседске односе заснива на реципроцитету, кад су националне мањине у питању, она жели да предњачи. (Као што је предњачила у стварању Југославије, у довођењу комунизма, Тита, а вероватно да је и светски првак у претварању поражених ратних зликоваца и злочинаца у победнике над истим оним фашизмом чији су најкрволочнији део и они, ти зликовци били.) Јер ако ти од припадника српске националне мањине у својој земљи тражиш хиљаду евра како би могао да надене свом детету српско име, е и припадник твог народа који живи у овој земљи мораће такође да издвоји хиљаду евра ако жели да свом детету даде име твог оца или твоје мајке, односно имена деде и бабе. Или, колико наших има у вашем парламенту, толико ће и ваших бити код нас (у односу, наравно, на њихов број). Или, ваше писмо код нас, наше писмо код вас… Али, Србија је хтела да буде пример свим примерима. И сад има ово што има. На Косову и Метохији има самопрокламовану државу, за “Санџак” доктор Угљанин тражи аутономију, у Војводини би Срби Пајтић, Чанак, Костреш и други да добију такав статут по коме би Војводина као аутономија имала у држави Србији већа права од државе Србије. Као по Уставу из 1974. године, југ Србије смера како да се припоји “Косову”…

Не, ништа се случајно не дешава у Новом Пазару. Одавно то траје. Навијачи фудбалских клубова не могу у тај град. У њега долазе званичници појединих држава, а посебно држава муслиманске вероисповести, без званичне најаве властима државе Србије. Говоре, обећавају, пљују по свему што је српско, шире мржњу… А власти Србије не могу ништа. Шире руке, слежу раменима. Тек ту и тамо, и то веома стидљиво, опрезно, може се чути понека реч неког од високих званичника. Да се случајно не би увредио, на пример, реис-ул-улема Мустафа Церић. Мењају се презимена. На шта свако има право. Али то у Новом Пазару има другачији предзнак; читалац може да претпостави – какав. Од Срба који живе у Рашкој области тражи се познавање такозваног босанског језика. Где га само нађоше!? Сертификате за предаваче тог језика издаје особа која је сама себе одредила да је она то, да је она та особа… и тако даље. А међу Србе у тој области све више се увлачи страх за своју судбину. Јер им је добро познато какво се етничко чишћење Срба, у недавној прошлости, дешавало пред очима целог света… И никоме ништа. Починиоци тог геноцида награђени су самопрокламованом државом и пријемом у Европску унију. А део протераних и интерно расељених, како их подругљиво називају такозвана међународна заједница и овдашње власти, још увек живи у колективним центрима, у највећој беди. И тај свет је као пресликан из романа великог енглеског књижевника Чарлса Докенса, у којима је описана викторијанска ера британског краљевства.

И сад овде следи чињеница: Рашка област (Рашка се звала и српска држава до 12. века, кад се на овим просторима за било какве Османлије, Турке није ни чуло ни знало, па, наравно ни за било какве муслимане) има у Београду “Пријатеље Санџака”. (Није им пало на памет да се назову “Пријатељи Рашке”!) У том клубу, тој организацији, асоцијацији, или како се томе каже, амбасадори су највећих западних земаља. Они одлазе у Нови Пазар, обилазе, планирају, договарају. Кога обилазе? Шта планирају, договарају? И то без знања власти Србије. Па где то има!? Они тврде да помажу економски развој те области. А како се нису сетили да и у још неким Србији суседним државама оснивају сличне “пријатеље”? Па Банија, Кордун, Лика, на пример, вапију за таквим и било каквим пријатељима. Како се нису сетили да оснују “пријатеље” још сиромашнијег краја – подручја југоисточне Србије…

А онда се одједном појаве млади људи у зеленим униформама! Иде колона у строју као чиста војна формација. А откуд им униформе? И где је то регистровано? Ко је то одобрио? И фудбалски или било какав спортски клуб, друштво, мора у свом статуту да назначи клупске боје. Код кога је и где ова зелена боја регистрована? У Америци би организатори овакве “параде” добили… Може да се претпостави – колико! А ми ћемо за који дан у Народној скупштини Србије слушати причу народног посланика, доктора Угљанина, о тешком положају Бошњака у Рашкој области… Као да је у Рашкој области само Бошњацима тешко!

А “Пријатељи Санџака” ћуте. Не оглашавају се.

Само, пут од зелених униформи до зрелог оружја није ни дуг ни далек. Сад су биле заставе и црвени фесови. (Добро, фесови – фесове је и овај аутор виђао по босанским касабама, тамо негде после Другог рата. Њих су у још ранијим временима носили и Срби.) Али, сутра ће заиста можда осванути каква колона и са оружјем. Шта онда?! Чије ће “пријатељи” тада јагњетине, баклаве, туфахије и тулумбе јести? И где? Вероватно онде где ће моћи уживо да посматрају колоне Срба како беже у своје “интерно расељење” или ће их гледати на “малим екранима теве пријемника”, како је то тако умешно знао да каже велики драмски уметник Зоран Радмиловић у свом Радовану…

И у свему томе – где су у свему томе органи безбедности ове земље!? Мада… Шта и они могу, смеју… Кад су овде “пријатељи” од свега и свакога јачи. А увек би се требало подсетити да су то исти они “пријатељи” који представљају оне државе такозваног слободног, демократског света које су нас 78 дана, немилице… И децу, и бањалучке бебе, и школе, и вртиће, и болнице, и мостове…

Застрашујуће јесте било и видети и гледати дефиле младих и злоупотребљених људи у зеленим униформама. Јер и једна стара српска пословица, од Вука записана, вели: Није што мислите, но што видите.

Пише: Милош Кордић

Извор: Интермагазин