Право на хуманитарну интервенцију

Као и многе друге ствари и питање хуманитарне интервенције је питање политичке одлуке и политичких тумачења. Пролазак руског хуманитарног конвоја до Луганска, после вишедневног понижавања и чекања на граници, изазвало је хистеричне реакције на Западу. За генералног секретара НАТО-а то је био „упад без дозволе украјинских власти“ и још један чин којим „Русија потпирује кризу, упркос напорима међународне заједнице да нађе политичко решење.“ За одлазећег „шефа спољнополитичке службе ЕУ“ Кетрин Ештон одлука Русије да пошаље конвој „представља јасно нарушавање украјинске границе.“[1]

Дипломатско надгорњавање око права Русије на достављање хуманитарне помоћи источним деловима Украјине ће се наставити. У „Путиновом плану у седам тачака“ ово питање је незаобилазно и налази се на шестом месту, формулисано као „успостављање хуманитарних коридора за избеглице и достављање хуманитарне помоћи“. Према Привременом протоколу о прекиду ватре потписаном у Минску 5. септембра, у тачки 8. се напомиње да се морају „предузети мере за побољшање хуманитарне ситуације у Донбасу“. Вероватно на инсистрирање кијевских власти, део Путиновог предлога о „успостављању хуманитарних коридора“ је избачен, како Москва не би протумачила да су њени хуманитарни конвоји „легализовани и легитимизовани“. Да ли су руске хуманитарне акције легалне и легитимне? У тражењу одговора на ово питање опет се морамо вратити на почетак: све је политика!

Индикитивно је да нико од западних званичника није правио поређења са „хуманитарним интервенцијама“ САД и/или НАТО. А када је већ реч о „кршењу међународног права“ и „нарушавању територијалног интегритета“ ваљало би се подсетити „косовског преседана“ и упоредити га са украјинском кризом. Била је то прва велика западна „хуманитарна интервенција“ у једнополарном свету. Тада је „успостављено“ правило о заобилажењу СБ УН, што се потом користило још неколико пута.

Тадашњи секретар за одбрану САД Вилијам Коен је почетком 1999. године говорио како се број несталих Албанаца креће близу 100.000 и да се претпоставља како су они мртви. Нешто касније, ове оцене је потврдио и специјални изасланик Стејт дипартмента за ратне злочине Дејвид Шефер.[2] Уз „мртве“, паралелно су навођене и процене о више десетина хиљада силованих Албанки и стотине хиљада избеглица. Наравно, и Коен и Шефер су заборављали да напомену да се после споразума Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998. део војних и полицијских снага Србије (односно СР Југославије у чијој надлежности је била војска) повлачи са Косова и Метохије, а да снаге тзв. ОВК поново улазе на ову територију из северне Албаније (где су биле одбачене током лета) и започињу са новим циклусом терористичких акција.[3] До 31. јануара 1999. су извршили „677 напада и провокација, од чега 215 против цивила и 462 против полиције и Војске Југославије. У том периоду, албански терористи су убили 48, а киднаповали 46 цивила, убили 17, а ранили 79 полицајаца и војника.“[4] У просеку, било је то 6-7 напада дневно. Данас и САД и НАТО крију податке о томе колики је заиста био број убијених, несталих и избеглих до марта 1999. Углавном, подаци који су доступни широј јавности тичу се укупног броја жртава до 14. јуна 1999. и краја оружаних дејстава. Разлика између ове две ствари, јесте у томе, што је највећи број убијених, несталих и избеглих забележен од почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, па до његовог окончања. Тада је дошло до масовног напуштања становништва територије Косова и Метохије, али и до највећег броја жртава. Са једне стране,  борбе између албанских паравојних снага (које је у сваком погледу помагао НАТО) и регуларних југословенских јединицасу се распламсале, а са друге, велики број погинулих се међу Албанцима бележи и услед ваздужних удара НАТО-а. Према подацима Фонда за хуманитарно право (који су најпрецизнији и у највећој мери се поклапају са осталим проценама које су после тога рађене), од 1. јануара 1998. до 14. јуна 1999. године на Косову и Метохији је убијено, страдало и нестало 13.421 лице. Од укупног броја жртава, 10.553 су Албанци, 2.238 Срби, 126 Роми, 100 Бошњаци, 40 Црногорци, 25 Ашкалије, 18 Египћани, 13 Турци, 10 Мађари, 8 Горанци, 4 Македонци, 2 Бугари, 2 Чеси, 2 Хрвати, 2 Руса, 2 Словенца, по један Русин и Словак, а за 294 жртве се националност не може са сигурношћу утврдити.[5]Уколико се изузму жртве које су учествовале у оружаним  сукобима, као и оне које су страдале од ваздушних удара НАТО снага, број убијених и страдалих албанских цивила се до 19. марта 1999. вишеструко смањује. Неукусно је лицитирати са бројем жртава, али је сагледавање проблема из овог угла неопходно како би се указало на повод НАТО-а за „хуманитарну интервенцију“. Поједине процене нам говоре да је до 31.12.1998. (када је већ увелико била донета одлука о војној акцији против СР Југославије) међу Албанцима било око 1.500 убијених, рачунајући и погинуле у борбама (припадници паравојних формација) и цивилне жртве.[6] Истовремено, према подацима УН, од почетка бомбардовања 24. марта 1999. па до окончања ратних дејстава у јуну исте године, Косово и Метохију је напустило око 771.900 особа, од којих је 64.200 отишло у Црну Гору, 246.700 у Македонију, 439.500 у Албанију, 21.500 у БиХ и преко 200.000 се склонило на подручје централне Србије.[7] Број албанских избеглица, који су углавном пребегли у Македонију и Албанију се кретао око 600.000, али су таласи масовног исељавања почели тек по почетку НАТО интервенције. Број избеглих се до тог тренутка мерио десетинама хиљада и био је највероватније око десет пута мањи.

Поређења ради, до 01.08.2014. (дакле, у периоду скоро троструко краћем од оног који је на Косову и Метохији претходио развоју приче коју су промовисали Коен и Шефер) на истоку Украјине је према подацима УН погинуло 2.086 људи, међу којима је 20 деце.[8] Број регистрованих избеглица из Луганска и Доњецке области које се налазе у привременим смештајима на територији Русије је 42.400 (према тврдњама Александра Дробишевског, портпарола Министарства за ванредне ситуације РФ), процена руске Федералне службе за миграције је да се на територији земље тренутно налази 480.000 држављана Украјине[9], а поједини новинари су баратали и са цифрама од чак 800.000. Уз то, материјална разарања која су починиле украјинске јединице (регуларне и паравојне) су неупоредива са онима на Косову и Метохији до марта 1999.  године, као и начин употребе оружја и оруђа који се користе (ракетни системи град, балистичке ракете Точка-У којима се гађају цивилни циљеви, и тд.). Још се може нагласити и како током трајања рата на Косову и Метохији, пре периода НАТО бомбардовања, није било вишенедељних обустава испоруке електричне енергије и воде у великим урбаним целинама. До тога долази тек пошто НАТО авијација дејствује такозваним „графитним бомбама“ по електроенергетским објектима и услед оштећења или рушења важних инфраструктурних објеката.

Треба се и подсетити да је током неколико рунди преговора о будућем статусу Косова и Метохије, већи број западних званичника, а међу њима и „посредник“ Марти Ахтисари, изјављивао како је „Србија изгубила право на Косово због ратних злочина“. Домаћи гласноговорници западних невладиних организацију су још и пдовлачили да је „Србија убијала своје грађане“ што је био повод и за „хуманитарну интервенцију“ и за једнострано проглашавање независности од стране косовских Албанаца.

Када све ово узмемо у обзир, а судећи према броју жртава-убијених, страдалих и расељених, као и материјалним разарањима, може се рећи да у истој мери у којој је 1999. године било основа за предузимање „хуманитарне интервенције“ НАТО-а против СР Југославије, постоје и основе за предузимање истоветне акције на истоку Украјине.  Улазак руског хуманитарног конвоја у Луганск је, посматрано из угла онога што је радио НАТО, не само оправдан, него и најмање што је Русија могла да уради. Зато су реакције Фог Расмусена и Ештонове неоправдане. НАТО нема право да у овом случају било шта приговори Русији. Не би имао право то да учини чак ни у случају руске ограничене „хуманитарно-војне интервенције“. Јер, батина има две стране. НАТО је у Србији пре 15 година започео процес „кројења“ политичких услова и правних оквира како је њему одговарало. Сада, када други преузимају исти принцип за одбрану сопствених интереса, то је легитимно таман колико је било и пре 15 година. За НАТО, односно САД као водећу земљу овог савеза остају две опције: или да директно брани своје позиције војном силом, или да се помири са губитком утицаја и покуша политичким средствима да смањи штету на најмању могућу меру. Оно што су користиле, а тиче се инсистирања на територијалном интегритету Украјине и међународном праву као аргументу, је за њих саме најслабије могуће средство у овој кризи. Као и у будућим кризама. Јер, вероватно је Русија прва сила која је почела да користи „НАТО инструменте“ да брани своје интересе, али сасвим сигурно није и последња. Светски политички систем се мења и у разним деловима света се појављују нарастајуће силе, које ће предузимати сличне кораке. САД су, као и неколико империја пре њих, постале талац сопствене неумерености.

Душан Пророковић – ФСК