Мирјана Бобић-Мојсиловић: Страх и дрхтање

ПОЗНАТА медијска мантра „If it bleeds, it leads“ (ако има крви, бићеш први), у концепту познатом као економија пажње, добија, између осталог, и свој скоро комични призвук – најновије холивудско смеће за летњу потрошњу зове се Шаркнадо, то јест торнадо који плотунира ајкуле кроз прозоре облакодера. Ова будалаштина зарадила је огромне своте новца својим продуцентима, па се увелико снима и наставак. Крви и разјапљених чељусти ових предатора има свуда, људи вриште и гину.

У брзом пејзажу информација, страх продаје све, исто колико и секс. Медији подстичу страхове људи и на томе зарађују. Политичари, њихови саветници, медијски драматурзи, давно су схватили да је страх веома моћно оружје да заокупи пажњу јавности, нарочито ако је увијен у оплату „информисања јавности“. Медији проширују наративе страха – без обзира на то да ли се ради о холивудској забави или о светској политици. Јер, страх јесте политика.

Отуда није чудо да је свет ових дана могао да гледа одрубљивање глава двојици америчких талаца, као што није чудо да за политичку (зло)употребу ратних страдања, у име рекламиране демократије и увођења мира, глобална медијска сцена врви од крви, лешева и слика зверстава. Чак и индустрија забаве, такозвани документарни програми на кабловским телевизијама, све више посежу за људском крви и месом – хирургија и аутопсија забавни су елемент порнографије страха и ужаса.

Занимљиво је како се свет променио – од некадашњег привида да се политичари труде да свету врате наду чак и када се радило о великим утопијама, није остало ништа. Сада се нико и не труди да се бави надом – глобална порука данас гласи – све што чинимо, чинимо да бисмо вас спасли од ваших најгорих страхова. Нема, дакле, бољег света, а ви који сте ушли оставите сваку наду.

У својој култној књизи „Култура страха“ (1999) Бери Гласнер је тврдио да нас медији бомбардују сензационалистичким причама које дижу рејтинге у концепту који се зове Теорија ефекта медија. Медији живе од ужаса, то је јасно, али оно што је данас још јасније јесте да су ужаси и страх политичко оружје без преседана. Страх од Русије, страх од исламских фундаменталиста и страх од тероризма три су актуелне димне бомбе под којима се обавља ново премеравање света. Тако страх од трећег светског рата постаје нека врста мантре савременог доба, због кога обичан човек не може да види да је тај рат већ почео. То је, најблаже речено, рат против здравог разума.

Страх је глобализован: они који раде плаше се да ће изгубити посао, они који не раде плаше се да никада више и неће бити запослени. Они који једу плаше се да ће се угојити, гладни се плаше да ће умрети од глади. Глобални застрашивачи урлају о еболи, свињском грипу, мушицама са Нила, раку коже, кометама које само што нису удариле у Земљу, док владе нових глобалних ентитета доносе нове законе и правила: у Бриселу се ових дана подједнако баве забраном употребе фенова за косу, усисивача и тостера (у име очувања планете) и регрутовањем војске некадашњих чланица Варшавског пакта у НАТО снаге како би се решио „руски проблем“.

Страх од живота тако постаје парадокс самог живота. Када се то преведе на политички терен, а све је данас политика, укључујући и тостере и чиповане личне карте, неподношљива лакоћа постојања и тежина те лакоће можда се најбоље виде на судбинама малих држава.

Пажљиво ходање по јајима у спољној политици, само је пријатан еуфемизам за ропство у страху. Србија је земља која се држи у непрекидним уценама. А шта су уцене него логични ирационални аргументи за страх? Отуда, у мору и бескрају тамних вилајета пред којима се ова јадна земља налази, можда један мали и наизглед не много битан пример може доста да објасни.

Појава униформисане чете следбеника на митингу санџачког муфтије није изазвала никакву политичку реакцију у Србији. Напротив, муфтијина порука Србији изазвала је овде тишину. Србија, разапета страховима да се не обрука пред Европском унијом пред чијим је вратима, а и поучена искуством о лакој запаљивости ових простора, не говори ништа. Онај ко ништа не говори и ништа не ради, не може никада ни да погреши, а Србија има разлога да страхује да би, уз сав труд и залагање, преко ноћи опет могла да буде проглашена дежурним кривцем.

Страх тако постаје наш тихи сусед.

Глобална владавина страхом испоставља се као нежно покоравање, нека врста светске позоришне представе, у којој мали народи губе, ма коју улогу да добију.

(Вечерње новости)