ГДЕ ЈЕ ТО МИНИСТАР ОДБРАНЕ

Данас је Србима строго забрањено да слушају своју душу и срце. Србин данас живи у времену где се чини да нема краја понижењима. Српску садашњост преплавила је бујица бездушности и безнађа. Све јасније се види одлука да нас раскорене. Нема у то више ни сумње, јер потпуно отворено и неуморно ишту нашу пропаст. Стога је деловало застрашујуће али не и неочекивано када је министар одбране Братислав Гашић из Њупорта изјавио да је изузетно поносан јер Србија по први пут учествује на самиту НАТО пакта.

Невероватно звучи да Србија свој први позив добије баш онда када је тема самита договор лидера земаља НАТО о стварању нове „врхунски спремне ударне песнице“ за „хитро осујећење могуће руске претње“. Наравно само звучи невероватно – али није. Случајност овде не постоји. Ово је само тест којим се проверава да ли је послушник спреман на сва понижења. Да би комплетирао понижење министар даје изјаву:

„Не смета ми главна тема скупа. Нисам дошао овде да би ми нешто сметало…“

Можда министру не смета ништа на самиту али Србима смета што ће њихов министар бити тамо. Када министар одбране да овакве изјаве не можемо а да се не запитамо: где је он до сада живео, и да ли нешто зна о Србији? Они који су у њој рођени, они који у њој живе, они чија је Србија Отаџбина, они који је воле добро се сећају НАТО-а. Одлично им је у свест урезан „Милосрдни анђео“ (иако је операција бомбардовања имала друкчији назив, то име је остало, јер савршено осликава сав цинизам западног „хуманитаризма“). Срби као Светосавци могу да праштају али не смеју да забораве ко је убијао њихову децу. Ако желимо да задржимо бар мало достојанства, сетићемо се да је противприродно да се жена уда за човека који ју је силовао, а о томе да још буде поносна на то не треба ни говорити.

Немогуће је да човек који је припадник српског народа не поштује невине жртве које су свој живот изгубиле само зато што су Срби. Несхватљиво је и недопустиво да се прихвати лицемерно пријатељство убица. Можда они сада причају друкчије, али док их слушамо треба само да размислимо о речима Лава Николајевича Толстоја:

„Не веруј речима ни својим ни туђим, верујте само делима и својим и туђим.“

Њихова дела су видљива свуда око нас, и неће никад моћи да се избришу из српске душе. Србин ту нема дилему: зна да НАТО никад не може бити савезник а понајмање искрени пријатељ. Наравно, ако се неко не осећа припадником српског народа, ако му страдање народа српског не дотиче душу, разумљиво је што друкчије мисли, може чак да се разуме и што је поносан на своје мишљење. Важно је само да то мишљење не представља као мишљење српског народа.

Некако ми се чини да је мој слободарски народ кроз историју много више страдао од испружених руку, него од подметнутих ногу. Доброта, праведност и искреност којом су Срби увек одговарали на „испружене руке“, касно схватајући да су оне само део преваре, много су их коштале. Закључак који се неумитно наметао је да је живот нечасна игра у којој ћеш или бити покварени играч или њихова играчка. Све то ипак није претворило Србе у покварене играче, а никад нису дозволили да буду ни играчка. Увек су остајали непоколебљиви у праћењу своје светосавске суштине, без обзира на цену.

Покушавају да нам забране да слушамо све унутрашње сигнале које нам чиста душа православна шаље. Није нам дозвољено да станемо у одбрану своје браће, у одбрану своје вере. Праве чак и законе који ће то санкционисати робијом. Али, с друге стране, нема никаквих проблема и није противзаконито да учествујемо и ризикујемо своје животе у такозваним мировним мисијама. Желе да нас убеде да је нормално учествовање у „мировним мисијама“ у земљама са којим немамо ништа што нас спаја а још невероватније делује што у томе треба да будемо на истој страни са онима који су убијали нашу децу. Можда ово није санкционисано законом али је зато нечасно и недостојно Србина. Наши властодршци покушавају да нам избришу сећање на то да су, док су нас убијали, то покушавали да представе као неопходну мисију за спречавање хуманитарне катастрофе.

Знам да су нас гурнули у понор и могу да прихватим да је сад тешко зауставити се у том паду. Оно што је неприхватљиво је да не покушамо да се зауставимо. Не сме Србин прихватити да је нормално да његова држава не контролише своју територију. Никад се Србин не може помирити са чињеницом да на осмини теритирије нема своју војску, да на тој територији непријатељ слободно уништава све што га и подсећа на српско. Вероватно је нашим властодршцима НАТО објаснио да је сасвим у реду и у складу са новим стандардима да се на српској територији убијају српски полицајци а да они при томе не могу ни да одговоре, нити да уђу на српску територију са које су нападнути.

Неки пут је неопходно прихватити животну истину колико год да боли. Знати живети и у условима када то делује немогуће. Наоружати се стрпљењем да када дође време покажемо храброст и не укаљамо образ својих ђедова. Знаће српски народ да препозна моменат. Можда се није случајно недавно страдали српски жандарм звао Стеван Синђелић. Верујем да су се сви Срби тог дана сетили народне песме и храброг српског војводе по коме је страдали жандарм сигурно и добио име.

Ој војводо Синђелићу

Ој војводо Синђелићу,
српски сине од Ресаве равне.
Ти си знао Србина заклети,
како ваља за слободу мрети.

Ој војводо ти си пао,
али душман још од тебе стрепи.
Душманске си посекао главе,
зато тебе Срби радо славе.
Ти си дао живот за слободу,
за слободу српскоме народу.

Ако властодршци од своје гордости и заљубљености у себе не виде шта се дешава, они којима је Србија у срцу знају да не може бити нормално да се у сред Србије маршира у зеленим униформама са грбом санџаклија. Нормална држава не би дозволила да марширају Србијом у униформама са грбом „Санџака“ и црвеним фесовима, одајући почаст Аћиф-ефендији Хаџиахметовићу, одговорном за злочине над Србима у Другом светском рату.

Срби могу да дају шансу да се изгубљене душе призову памети, то је светосавски. Али не могу Срби дозволити да се на то бескрајно чека. Неће Србин још дуго трпети понижења. Зна он да је хришћански праштати , али и да не сме ићи против себе, јер самоубиство је смртни грех.

„Спаса нам нема, пропасти нећемо!“

Никола Пашић (1845-1926)

Ненад Благојевић – ФСК