Бегунац у рођеној земљи

Славиша Ристић, бивши председник општине Зубин Поток, данас је бегунац у сопственој држави. Еулекс, радећи по прописима самопроглашене косовске државе, издао је налоге за хапшење Славише Ристића, као и актуелног председника општине Зубин Поток Стевана Вуловића. Први се терети за „угрожавање УН и придруженог особља и тешко убиство“, а други за „организовање бекства особа лишених са слободе“.

После случаја Оливера Ивановића, али и других Срба, двојица прозваних српских политичара из Зубиног Потока (један изабран по српским законима, а други после Бриселског споразума) одлучили су да се, свако на свој начин, али у договору са Београдом, склоне од Еулекса и институција самопроглашене косовске државе, у нади да ће званичне власти Србије наћи неко решење и заштитити их од судбине да буду закључани у четири зида унедоглед, односно „док траје истрага“.

Оптужују ме за тешко убиство. Ради се о убиству припадника РОСУ – специјалне јединице косовских Албанаца. Реч је о случају од 26. јула 2011. године. То је био други дан пошто су припадници РОСУ дошли на прелазе Брњак и Јариње.

У ексклузивном интервјуу за Нову српску политичку мисао Славиша Ристић, бивши председник општине Зубин Поток, говори о томе зашто је одлучио да се не одазове на позив Еулекса, шта планира и шта су му рекли надлежни у Београду са којима се срео и који су га саветовали да се „склони на неко време“.

НСПМ: Када сте први пут чули за Еулексове оптужбе?

Славиша Ристић: Први пут сам за оптужбе Еулекса чуо 15. јула ове године, док сам био на годишњем одмору у Матарушкој бањи. Брат ми је јавио. КПС полицајци у Зубином Потоку су носили позив за саслушање. Мој брат није примио тај позив јер то није ни могао, али ми је пренео у чему је суштина оптужби.

У чему је суштина оптужби које Вам се стављају на терет?

– Оптужују ме за тешко убиство. Ради се о убиству припадника РОСУ – специјалне јединице косовских Албанаца. Реч је о случају од 26. јула 2011. године. То је био други дан пошто су припадници РОСУ дошли на прелазе Брњак и Јариње, који се налазе на територији општине Зубин Поток чији сам тада био председник. Они су 25. јуна 2011. навече дошли на административни прелаз Брњак. У то време сам се налазио у Будви, у хотелу „Александар“, на годишњем одмору са комплетном породицом. Када се то десило, звао ме је Срђан Ђуровић, мој заменик, и известио ме шта је РОСУ урадила и да је народ почео да се скупља око њих. Ја сам му саветовао да оде тамо са народом и смири ситуацију. Исте ноћи сам пошао за КиМ и ујутру сам био у месту Бање, близу прелаза. Све то време је било напето, али без инцидената.

Никога нисам убио, нити сам икоме наредио да убије некога. Нити сам на било који начин подстицао било кога за такво дело. Напротив, сви житељи Зубиног Потока – а и медији који су тамо били а којих сада нема нигде када сам прогоњен, да ми дају шансу да се огласим – знају да сам смиривао ситуацију.

Шта сте Ви радили тамо када сте дошли?

– Смиривао сам народ и упоредо покушавао да остварим контакт са председницима других општина, али и са Кфором и Еулексом. Они су ми рекли да су са Београдом успоставили везу, али да се нико не јавља ни у Кфору, ни у Еулексу. Добили смо информацију из Београда да тадашњи председник Тадић и државно руководство воде високу политику и да ће дипломатским средствима то решити.

Шта Вам говорило то што се из Еулекса и Кфора нико није јављао?

– Па, очито је било да су испланирали све и синхронизовали са Албанцима оставивши им празан простор. Иако су Кфор и Еулекс Албанце наредног дана благо осудили.

Шта се даље дешавало?

– Напетост је трајала у негде до поднева, 26. јуна и онда су припадници РОСУ око 12:30 напустили Јариње и Брњак, уз пратњу КПС полиције. Потом сам позвао народ да се мирно разиђе и да буде потпуно миран. То су све забележиле и бројне камере које су тамо биле. Народ је кренуо својим кућама, а кући сам отишао и ја.

Како долази до тога да страда припадник РОСУ?

– Када сам дошао кући тог поподнева, након пола сата, на три километра од моје куће чула се у даљини рафална паљба, из правца Косовске Митровице. То је трајало неколико секунди, али је било прилично жестоко. Одмах сам покушао да ступим у контакт са Еулексом, Кфором, локалним властима… Како сам сазнао – припадници РОСУ су се вратили у своју базу у јужној Митровици, а онда им је неко од њихових наредио да се поново врате на Јариње и Брњак.

Када су се специјалци РОСУ враћали, у месту које се зове Вараге, сусрели су се са групом Срба која се пешице враћала са тог скупа код прелаза. Ту је, како ми је речено, дошло до окршаја. Срби су наводно блокирали пут, а Албанци су почели да пуцају. Према сазнањима која имам – али је то ствар за даљу истрагу – јесте да је тај човек погинуо од хица који је добио у потиљак из непосредне близине, од такозване „пријатељске ватре“. То се незванично причало и у албанским и у међународним круговима. Али, кажем, нисам био тамо и преносим само што сам чуо.

Видео сам се са господином Марком Ђурићем, актуелним шефом Канцеларије за КиМ, и господином Вулином, као претходним директором Канцеларије. Сматрао сам да су њих двојица највише позвани да разговарамо о том проблему. Али, до сада не само да нема помака у свему, већ смо и ја и Стеван Вуловић из позиције у којој нас је ЕУЛЕКС позивао да дођемо на Косово, дошли у позицију да су сада расписани налози за наше хапшење.

Ви сте све време док се то дешава били у својој кући?

– Све време док се то дешава ја сам код куће у Зубином Потоку и покушавам да дођем до командира полиције, Кфора, Еулекса, надлежних, како бих сазнао о чему се ради.

Петнаест до месец дана након тог догађаја објављене су потернице за шесторицом Срба из Зубиног Потока који су наводно имали везе са тим убиством. Од тих шесторо сада је њих троје у притвору, а троје су им недоступни. Суштина је да Еулекс ни за тих шесторо људи нема никакав ваљан доказ. Зато претпостављам да су се сада одлучили да то пребаце на мене кроз неку причу о командној одговорности.

Али, ако је тачно то што тврдите – Ви сте све време тог инцидента били у кући и покушавали да ступите у контакт са Кфором, Еулексом и надлежнима – зашто Вас сада терете?

– Апсолутно! Уз то, ја сам касније комуницирао са међународним представницима како би се решила ситуација око те шесторице младића за којима је расписана потерница – да се бране са слободе, да не буду притворени… И ту сам причао оно што ја знам, а што сам рекао вама. И то је истина!

Мислим да све ово раде зато што су видели да немају никакав ваљан доказ за тај случај, па сад покушавају по некаквој командној одговорности, или како већ, да то прошире. Поред тога, мислим да је суштина у томе да се на све могуће начине политички представници Срба са Косова похапсе, растерају и заплаше како би се лакше етнички очистио север Косова, јер је то главни циљ Албанаца.

Шта је са случајем угрожавања безбедности УН? И за то вас потражује Еулекс.

– Ту вероватно мисле на неколико случајева који су се дешавали у Зубином Потоку, највише у 2012. години. Тада су у неколико наврата возила Еулекса на магистралном путу из Митровице према прелазу Брњак заустављана од стране група цивила, а неколико пута су та возила била и каменована. Наравно, нити сам ја ту био, нити сам на било који начин био умешан или сам то контролисао. Мада, ту се није радило о особљу УН, већ Еулекса.

Па добро, ако је тачно све ово што тврдите, ако сте невини, што се не појавите пред органима на Косову?

– Зато што немам поверење у систем тамо и у правичност тих институција. Али, ако се икада будем појавио, свакако ћу рећи следеће: Никога нисам убио, нити сам икоме наредио да убије некога. Нити сам на било који начин подстицао било кога за такво дело. Напротив, сви житељи Зубиног Потока – а и медији који су тамо били, а којих сада нема нигде када сам прогоњен, да ми дају шансу да се огласим – знају да сам смиривао ситуацију. Али, свакако јесам подржавао право српског народа да мирно протестује и да се свим легалним и легитимним средствима бори против албанске идеје за независно Косово.

Од власти у Београду очекујем да ми омогуће да се вратим кући у Зубин Поток и да мирно живим. Наравно, ја не бежим од тога да се јавим тамошњим органима због тога што ме потражују. Ја нисам против задовољавања правде. Прболем је у томе што, ако погледамо досадашња искуства Срба, тамо правде нема.

Рекли сте да сте вест о оптужбама Еулекса примили средином јула, у Матарушкој бањи. Шта сте прво урадили? Да ли сте отишли на КиМ, или сте се одмах склонили?!

– Када сам чуо да ме траже, дуго сам размишљао. Био сам на ивици да донесем одлуку да се јавим тамошњим институцијама и такозваним правосудним органима на КиМ. Али, оно што ме је преломило да не одем јесте искуство Срба. Погледајте случај Оливера Ивановића, Драгана Делибашића и других. Еулекс тужилаштво користи „право“ из закона такозване „косовске државе“ да можете бити притворени све време док траје истрага. Истовремено, веома мали број Срба је пуштен да се брани са слободе. Ипак, и без обзира на ту врсту околности, спремао сам се да одем доле, јер знам да нисам крив. Ипак, оно што је код мене пресудно утицало да се не појавим јесте моја породица – жена и троје деце који доле живе, али и шира моја породица која се комплетно налази на Косову и Метохији. Мени су најпречи породица и њихов осећај.

Други фактор који ме је определио да се не појавим пред тамошњим „властима“ јесте био савет људи из Београда.

Консултовали сте се са властима у Београду?

– Консултовао сам се са властима Србије и они су ми рекли да се неко извесно време не појављујем на Косову. Исто је речено и господину Стевану Вуловићу, актуелном председнику општине Зубин Поток.

Да ли знате где је Стеван Вуловић сада?

– Не.

Београд вам је рекао да се примирите. Шта вам је још речено? Да ли су вам дали неке конкретне гаранције и обећања?

– Речено ми је да ће Београд предузети све да се ситуација смири. Нису конкретизовали које су то мере које ће предузети. Само је речено да ће Влада и Канцеларија за КиМ предузети све дипломатске мере како би се омогућило да се Срби бране са слободе и како би престао страх Срба да се пријаве тамошњим институцијама. Нажалост, од тада је прошло више од месец и по дана и нема никаквих конкретних резулата.

Са киме сте се све у Београду видели?

– Видео сам се са господином Марком Ђурићем, актуелним шефом Канцеларије за КиМ, и господином Вулином, као претходним директором Канцеларије. Сматрао сам да су њих двојица највише позвани да разговарамо о том проблему. Али, до сада не само да нема помака у свему, већ смо и ја и Стеван Вуловић из позиције у којој нас је Еулекс позивао да дођемо на Косово дошли у позицију да су сада расписани налози за наше хапшење. Бојим се да ако стање потраје без јасног потеза и одговора Београда, барем да нама кажу нешто, да ће доћи до компликације ситуације и на крају ћемо Вуловић и ја бити бегунци у рођеној земљи и бегунци пред нечим што нисмо учинили!

Осим речи, да ли имате икакву конкретну подршку и помоћ Србије?

– Не. Осим сусрета немамо ништа, нити сам ја тражио икаква средства и помоћ за смештај и опстанак у овим приликама у којима сам сада, откад нисам доступан Еулексу. Од власти у Београду очекујем да ми омогуће да се вратим кући у Зубин Поток и да мирно живим. Наравно, ја не бежим од тога да се јавим тамошњим органима због тога што ме потражују. Ја нисам против задовољавања правде. Проблем је у томе што, ако погледамо досадашња искуства Срба, тамо правде нема.

Да ли сте имали икакву комуникацију са Еулексом откад се помињу ове оптужбе на ваш рачун?

– Посредно сам сазнао из Еулекса да они немају никакаве доказе против мене и да уопште немају никакве доказе у целом случају, те да им то треба само да би просто узели изјаву. Али, управо то у мени буди сумњу – ако немају никаквих доказа, одакле им право да тако тешке оптужбе стављају на мој рачун?! Оптужују ме за догађај из 2011 – па шта су чекали све ове године?! Из тога сам извео закључак да је по среди намера да ме преваре како би ме политички прогонили.

Посредно сам сазнао из Еулекса да они немају никакаве доказе против мене и да уопште немају никакве доказе у целом случају, те да им то треба само да би просто узели изјаву,

Спекулише се да постоји списак Срба који би требало да буду похапшени?

– О томе се прича, а Еулекс то стално демантује. Ипак, све што се дешава указује да очито постоји неки списак.

А шта видите као позадину целе приче?

– Суштина је у томе да све нас – који смо се на КиМ борили против пројекта независног Косова протеклих 14 година и који смо тамо били у институцијама и водили Србе – прогоне и склоне. Када обезглаве Србе тиме што уклоне све оне који су их водили и имају политичког знања и искуства борбе против сепаратизма који је на делу, онда лакше могу да протерају преостало српско становништво, што је крајњи циљ свега овога. То је све почело после фамозног Бриселског споразума, а нарочито после такозваних косовских избора.

Како оцењујете реакцију државе Србије на ваш слушај, али и случај Стевана Вуловића, Оливера Ивановића и других?

– Мислим да Србија није реаговала како је могла и морала. Позивајући Србе да изађу на изборе и да прихвате Бриселски споразум, поручивала је да ће Срби живети боље, сигурније и слободније. Сада видимо да су на сцени хапшења и укидање слободе. Према томе, мислим да је Србија требало да позове Србе – који су сада, према косовским правилима и након Бриселског споразума, учествовали на изборима и били изабрани – да се повуку из такозваних косовских институција. Требало би да се пошаље порука да овако не може да се прави „интеграција Срба“. Само то би натерало међународну заједницу да увиди потребу за компромисом.

Мислите ли да је таква политика Београда реална у садашњим околностима?

– Мислим да није реално јер је Београду, нажалост, најбитније да на Косову влада привид мира како нашим властима Брисел не би што замерио.

Какав исход очекујете на крају свега? Када легнете увече, мислите ли о томе где ћете осванути и какав ће бити наредни дан?

– То је изузетно тешка позиција за човека. Не могу вечито да живим ван КиМ и ван своје куће. Не могу вечито да бежим, а при томе да немам никакву кривицу за то од чега бежим. Не могу да живим одвојен од своје породице која зависи од мене. Моја породица је под притиском. Моја супруга је позивана од Еулекса да даје изјаву о томе где сам ја. Ово не може да се издржи и надам се да ће држава адекватно реаговати.

Све ово показује да су Срби преварени, и са Бриселским споразумом и са косовским изборима. Ево, сада се види и да је Заједница српских општина једна бесмислена прича, изгубљена од самог почетка… Београд је издао Србе на Косову!

Када обезглаве Србе тиме што уклоните све оне који су их водили и имају политичког знања и искуства борбе против сепаратизма који је на делу, онда лакше могу да протерају преостало српско становништво, што је крајњи циљ свега овога.

И ви том Београду верујете и даље и са његовим институцијама и представницима се консултујете?

– Немам другу државу од Србије и ја верујем у њу, њене институције, Устав и законе. Србија је једна и недељива! То смо бранили на Косову и при томе и даље стојимо, ма шта неко у Београду радио и причао. Што се мене тиче, ја ћу још неко време чекати да видим шта ће Београд да уради, а онда ћу сам донети одлуку шта ћу.

Крајњи циљ свега је етнички чисто северно Косово

– Ако похапсе и протерају све људе који су се активно политички борили против независног Косова, онда Албанци, уз подршку међународних фактора, могу лакше да етнички очисте север Косова. То је крајњи циљ и немој нико да се заварава. Никаква интеграција – само етничко чишћење Срба!

О изборима у ДСС

– Моја жеља је била да ДСС остане важан политички субјекат у држави, а то се могло једино кроз удруживање патриотских снага у Србији, како бисмо у парламенту имали глас. У ДСС-у је преовладао став да странка самостално изађе на изборе што нас је коштало цензуса и данас смо ванпарламентарна странка. Сада бирамо новог лидера а косовски одбор је предложио Слободана Самарџића. Ко год се буде прихватио да води ДСС и да сачува политику странке, мораће да схвати да је неопходно обједињавање патриотских снага у Србији!

Разговарао Милан Динић – НСПМ