Култура предаје: Зашто Србија не шаље војску на Косово?

Посечена шума, убијени жандарм и верска репресија над 150 повратника биланс је зулума косовских Албанаца над Србима у само једном дану, на Велику Госпојину 2014. године.

Пише: Андреј Фајгељ

Свега два дана раније, породице убијених и несталих са КиМ протествовале су што сви ћуте о 2.500 српских жртава, а нико од 300 отмичара и убица већ 16 година није процесуиран.
Две недеље раније, обележили смо 11 година од убиства деце у Гораждевцу. Једно дете је, иако погођено са осам метака, преживело да сведочи како га је руља рањеног тукла на путу за болницу, где су га лекари и пацијенти дочекали коментарима: „Ко год да је то урадио – свака му част“.

Реакција на Великогоспојински зулум 2014. биће иста као и на Видовдански зулум 2012, као и на сва друга српска страдања одавде до Јасеновца. Сваки злочин над Србима је злочин без казне. За одсуство реакције по правилу је крив неко други: Хаг, КФОР, светска јавност, српска влада, судбина… Али шта ако је проблем у нама?

Тестирајмо себе простим питањем: како би било да пошаљемо војску на Косово? Само први контингент од 1.000 предвиђених резолуцијом 1244, у одговору на сталне злочине и кршења људских права. Не питам за реакцију владе, питам за реакцију народа, нашу реакцију. Шта прво осетимо и помислимо?

„То је немогуће”?

Човек не мора да буде експерт да би знао да је нешто немогуће. Довољно је да има поглед на свет. Али, различите културе различито виде исте ствари. КФОР је својевремено отварао ватру на ненаоружане демонстранте и спроводио рацију по породичним кућама да би разбио српску блокаду српског пута. А наше снаге безбедности „не могу” да хапсе наоружане лопове и убице. Претходна поколења су одбранила Србију од два царства, ми „не можемо” да је одбранимо од „шумокрадица”. Уместо да их научимо да морају да поштују законе Србије, шумокрадице су нама очитале лекцију, и то какву: српска глава вреди мање од кубика дрва.
Наше „немогуће” није чињенично стање, већ специфичан поглед на свет, који се уклапа у дугу традицију ропства. Робови су ти који не могу да се боре и не реагују кад страдају. Ми смо били робови, а када смо збацили турски јарам, нисмо до краја одбацили ропски менталитет.

Културни рат ропства и слободе наставио се зато и након ратова за ослобођење. Тај рат је српска елита сматрала пресудним за националну културу и идентитет.

Вук према њему дели циклусе песама, Цвијић типове становништва, а добио је и посебан мотив у српској књижевности. Код Његоша, у преписци Селим-паше и владике Данила („Тврд је орах воћка чудновата”), код Вишњића, у разговору каде Кулинове и два врана гаврана („Србија се умирит’ не може”), код Црњанског, у разговору Вука Исаковича са печујским бискупом („Поживе моје православље слатко”), па и у читавим делима, као што је Матавуљев Пилипенда.

Можда најупечатљивији сукоб ропског и слободарског идентитета налазимо у народној песми Иво Сенковић и Ага од Рибника. Иво у сред борбе остаје без коња. У наизглед безизлазној ситацији, ага покушава да га начини робом. Говори му шта нема и шта не може: „Већ се предај, Сенковићу Иво”. Али Иво има другачији поглед на свет.

Он гледа у своје руке, шта има и шта може: „Ако си ме с коњем раставио, са сабљом ме раставио ниси. Ево сабље родитеља мога!”. Та сабља ће одсећи агину главу. Оваквим порукама се наш народни певач уградио у светску баштину. Сличну мотивациону поруку у име западне културе исказао је највећи индустријалац капитализма, Хенри Форд: „Било да мислиш да можеш, или да не можеш, у праву си”.

Све је исто као некад, само је наше поколење на погрешној страни у културном рату. Од нас нећеш чути „Ево сабље родитеља мога!” већ „Предај се!”. Ага, паша и бискуп били би задовољни, Иво би се стидео.

Корен наших проблема није немогућа политичка ни безбедносна ситуација, већ немогућа национална култура. Не можемо имати ропску културу и слободну државу. Ако ћемо да будемо раја, бићемо раја до краја.

Колико сам критичан према овом поколењу, толико имам вере у нова. Мале су шансе да ће се они повести за нашом културом предаје и немоћи, јер су видели њене резултате. Уместо тога, погледаће шта имају и шта могу, и неће им требати дуго да схвате да још увек имамо народ, државу… и војску.

Аутор: А.Фајгељ / Фото Фронтал.СРБ