Буда је по националности Украјинац (или) АНТИЧКИ НАЦИЗАМ И ЊЕГОВА БЕЗБОЖНА ДЕЦА

Званично издање Врховне Раде (парламента) Украјине „Голос Украини“ објавило је још 2009. чланак, у коме украински научник Валериј Бебик доказује, да је Буда имао украјинске корене. По мишљењу овог научника, Буда је припадао скитском/сакском народу Будина, који је живео у ІІ-І вековима пре наше ере на територији „Древне Украине“.

„Име тог народа се сачувало у именима насеља Середина -Буда (Сумска област), и Буда (код Чернигова)“, – пише научник. По његовим речима, потомци Будина до данас живе на территорији Сумске и Черњиговске области, а такође и у блиским њима белоруским и руским земљама.

Како примећује информативна кућа „Нови регион“, то није први подобни материјал Бебика, објављен у новинама „Глас Украјине“. Раније, например, он је тврдио, да је Исус Христос по пореклу такође био Украјинац.

По подацима историчара, Сидарта Гаутама (Буда), који је живео у VII-VI веку пре Христа, происходио је из познате индијске породице – његов отац је био цар на јужним падинама Хималаја. У преводу са санскрита „буда“ значи „онај који се пробудио“.

www.lenta.ru

Тако су Украјинци још једном доказали тезу да национална облапорност мора имати своје теоретско оправдање. Већ је превазиђена теорија о надраси, која се базирала на Дарвиновој теорији еволуције и која је послужила Хитлеру за убијање милиона људи. Нови нацизам базира се на античкој историји појединачног народа.

Античка историја је, уствари, простор за безграничну манипулацију и због оскудности података може се све повезати и начинити свакаква теорија. Бавећи се античком историјом, научници или псеудонаучници могу дати машти на вољу и измаштати најфантастичније закључке.

Античку историософску интепретацију своје историје имају обично нације трифртаљке, тј. нације које су јуче настале, или немају неку своју историју да се похвале. Наравно, одлучну улогу овде игра комплекс ниже вредности, и осећај инфериорности према својим суседима. Као последица тога јавља се и комплекс више вредности, када нација без историје убеди себе да је баш она најстарија нација на свету.

Сви знате причу о Ерику и банани. Ерик (тј. Кире) је обичан просечан дечко којег нико у његовом крају и не примећује. Али, када Кире (Ерик) поједе банану јавља се невероватна промена, и Кире (Ерик) постаје Бананамен, способан да преврће солитере, руши планине и лети брже од боинга.

Наравно, прича о Бананамену је само прича за цртани филм, и ако би неки Кире заиста помислио да је Бананамен вероватно би завршио на психијатрији где би испитивали какве то „банане“ он једе. Тешко изводљиво би било ако би цела једна нација морала да се подвргава психијатријској анализи зато што је умислила да нахранивши се својом псеудоисторијом може да лети.

Комплекс више вредности је један од начина којим особа са комплексом ниже вредности може покушати да побегне од сопствених тешкоћа. Та особа претпостави да је супериорна онда када није, и овај лажни успех представља компензацију за осећај инфериорности који она не може да поднесе. Нормална особа нема комплекс више вредности; она чак нема ни осећај више вредности. Она има тежњу да буде супериорна на тај начин што покушава да буде успешна; али дотле док је ова тежња исказана радом, то не води ка погрешним проценама, које стоје у корену менталне болести. (По Алфреду Адлеру)

Није, дакле, чудно што је украјински нацизам нашао за сходно да се наслања на античку историософску концепцију која иде дотле да Христа и Буду назива Украјинцима. Античка историософска концепција је присутна, итекако, на балканским просторима, па отуда и опасност да се њене теоријске поставке искористе за стварање нацизма на Балкану у 20. и 21. веку.

Античка историософија постаје званична државна историја када се нека теорија претвори у аксиому. Како је антика, због недовољног броја података подесна за разне теорије и манипулације, аксиоме створене из тих теорија могу бити и погубне. То нам на делу показује стварање македонске и албанске нације. Македонци би пре да се турче него да се србе, а проблем је настао у моменту када је неки Србин из Скопља појео банану коју су му понудили из Ватикана или из Берлина и постао Александар Македонски. Исти проблем је настао када је неки Љатиф из Качаника појео исту банану и постао древни Илир.

Македонци, који као народ нису постојали до Штросмајера и мешетарења језуита у Привардарју и унијатства Гоце Делчева и браће Миладинов, и до заседања Комунистичке Интернационале, и Илири (тј. Шиптари) којима су Аустрија и друге западне земље у 18. веку почеле да имплантирају у главу мисао да су баш они напрасно Илири, сада, имају по теорији да су они древни народи Балкана апсолутно историјско право да широке просторе, који су, опет по њима, узурпирани од „дошљака“ присвоје само за себе.

Ова уображеност је данас највећи непријатељ Православља, основ за нацистичку мржњу према другим народима. Она се огледа са једне стране, у дивљању „древних Илира“ тј. Албанаца, над православним светињама и народима који га окружују, а са друге стране, у аутистични етнофилетизам и самоуништење Македонаца који мрзе све који им не иду уз длаку и не признају њихову античку супериорност. Резултат те уображености је да нова нација Македонаца постаје мањина у својој сопственој држави и пресеца своје родбинске везе са својим народом и са народима који би им по дефиници требало да буду пријатељски, а у којима виде свог највећег мрзитеља.

Код Албанаца се теорије о Илирима као Шиптарима завршавају сном о „етничкој Албанији“, која фигурира као политичка идеја и у првој фази би требало да буде Албанија са деловима територије Црне Горе, Србије, Вардарске Македоније и Грчке, а касније би то могло да иде и до Токија.

Последице античке историософије се овде не завршавају. Постоји још једно поље античке историософије где неки аутори Србе представљају као доминантну нацију света, Исуса Христа као Србина, а Православље као инфериорну религију која је настала под утицајем древног српског паганства. Последице оваквог нацистичког става су, опет, омаловажавање Православља и славне хришћанске и мученичке историје свога народа.

На крају, запитајмо се да ли у стварању једне нације постоји потреба за Божији благослов или је нација заједница људи која треба да прождире заједницу других људи, другу нацију? Српска нација није само крв и месо, већ је благословена својом Црквом. Да је Божији благослов на њој показали су и многи свети Срби – родољуби, све до св. Николаја Охридског и Жичког и св. Јустина Ћелијског. Тако је и са руском нацијом. Огроман број светитеља Руса је учио и проповедао како се брани руска земља не делећи је на Кијевску и Московску Рус. Истовремено, не постоји ниједан светитељ Македонац који је говорио о националној посебности Македонаца, нити постоји иједан светитељ Украјинац који је говорио о националној посебности Украјинаца.

Украјинску и македонску нацију као и црногорску, неоспорива је чињеница, као посебне нације подржавали су Ватикан и Комунистичка Интернационала, тј. све сами Божији противници. Ипак, и данас има „православних хришћана“ који желе да им пре Буда буде саплеменик и унијата Гоце Делчев него свети Јустин Ћелијски, Лаврентије Черњиговски и остали Божији угодници.

Погледајте такође: РУСИ У СЛАВЈАНСКУ: -ДРЖИМО СЕ РЕЧИ ПРОРОКА, ПРОТИВ НАС РАТУЈЕ ВАТИКАН

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“