Крваво шидско лето 1942. године – подсетник

Широко распрострањен нацизам/фашизам достигао је свој врхунац у усташкој тзв. Независној држави Хрватској. Ратне прилике у којима нелогично постаје логично, потчиниле су веру политичким циљевима (или обрнуто). Шид као мултиетничка средина са већинским српским православним становништвом може се узети као својеврсни пример ратног ужаса Другог светског рата. Са једне стране, Шид је дао велик број жртава (у односу на своју популацију), док је са друге стране претрпео релативно мала материјална разарања.

Патње противника нацистичког и усташког режима, првенствено Срба, Јевреја и Цигана, биле су на зениту 1942. године. Те године, једна за другом, биле су организоване велике рације – током јуна месеца похапшени су Цигани, током јула месеца Јевреји а у августу Срби.
Одвођење у логор (највероватније Јасеновац) Цигана током јуна месеца 1942. године у највећој мери се односи на моловинску породицу Фамилић. Ова породица се доселила у Моловин током шесте или седме деценије 19. века. Веома брзо се проширила, тако да су се неки њени чланови преселили у околна села. По својим врсним музичарима била је позната широм тадашње државе. Пролећа 1942. године сви (већина) Цигана из Шидског котара је насилно доведена у Моловин, где су неко време боравили у логору на отвореном. Ту су чекали на своју судбину, која је, вероватно, већ свима била јасна. Стари Моловинчани се сећају како су немачки војници и усташе стално репетирали пушке на жене које би у том моменту почеле да наричу. Обична шала за војнике верне позиву своје државе. Нажалост није познат тачан дан одвођења Цигана у логор. Очевици су тај догађај описали овако: „Још у Моловину се формирало девет банди са примом, виолинама, брачевима и басом, апролазећи кроз Шид, прво је ишла група свирача са виолинама на челу, па брачеви – гитаре, а за овима девет басова, а онда они који нису свирали и на послетку жене и деца, њих укупно 97. Усташе, који су их терали ишли су тротоаром сједне и друге стране улице. Цигани колским путем, средином улице кроз цео Шид до железничке станице. Кроз главну улицу у Шиду оркестар осуђених свирао је и певао посмртну тужну песму: Седамдесет и два дана на мом срцу лежи рана, није рана од болести већ од туге и жалости“. Моловинчани се сећају и стихова старог Муге „Иде Муго где му место није, иде Муго где се маљем бије“. Сви су страдали, како се претпоставља, у Јасеновцу. У Моловину је остављен само један старији брачни пар из породице Фамилић, којем је додељен посао шинтера.

Тек месец дана касније, главним шидским шором прошла је друга колона. У питању су сремски Јевреји, највећим делом из Шида, Илока и околних села. Жигосање, пљачкање и мучење шидских Јевреја завршило се рацијом у току ноћи 26/27. јул 1942. године. Тада је ухапшено 59 особа старости од два месеца до 90 година. Од 97 Јевреја колико их је живело у Шиду почетком 1942. године, у рату је страдало 64. „Наређено нам је да сместа спакујемо најнужније ствари: топлу одећу, обућу, храну и сву златнину и сребрнину, те нам је речено да ћемо бити смештени у логор, где ћемо се морати прехрањивати о властитом трошку. По мене, по моју жену и моје троје деце, од којих је најмлађе било 2 месеца старо, дошли су опћински биљежник Иван Даражац, жандармеријски наредник Прањчевић и опћински полицајац Мишко Шустер. Уз плач моје деце и жене спаковали смо у брзини ствари и одведени исте ноћи у двориште шидске општине, камо су исте ноћи дотерани и сви остали шидски Јевреји. Дочекали смо свануће и провели цео дан у том дворишту. Скоро цео тај дан долазили су нам сељаци и сељакиње, већином Срби и нешто Словака, те нам доносили разне хране као сланину, леба и т.д. да се коначно од нас опросте. Било је ту дирљивих сцена, плакали смо сви заједно. Предвече одведени смо на жељезнички станицу и утоварени у два теретна вагона. Пратили су нас домобрани. Пролазећи на станицу многобројни Српски људи и српске жене излазили су из својих кућа, те давали нам разне понуде и сузних очију опраштали су се од нас. Остало становништво држало се пасивно“ из изјаве Абрахама Кишицког (породица Кишицки је успела да изађе из воза захваљујући Абрахамовом брату, др Жиги Кишицки из Загреба). Приликом одвођења од Општине до станице, Јевреји нису смели сами да понеси своје личне предмете, него су њихов пртљаг до шидске станице одвезла браћа Шротман са својим колима „ластваген“. Крајњи циљ композиције са шидским Јеврејима био је логор Аушвиц-Биркенау, где су стигли 26. августа. Према доступним подацима, од целе шидске групе, само је 5 мушкараца одабрано за рад. Све остале особе су одмах убијене у гасним коморама. Поменутих пет особа селектованих за рад – Блат Макс, Моргенштерн Филип, Францоз Јакоб, Хехт Александар, Цилцер Нандор и Шротман Јозеф, убијени су у периоду од 23. септембра до 5. октобра исте године. Непокретна имовина шидских Јевреја је одузета у корист тзв. НДХ, док је сва вреднија покретна имовина разграбљена од стране домаћих усташа и њихових симпатизера.

Логор Аушвиц-Биркенау

Тачно месец дана након хапшења Јевреја, уследила је највећа до тада (а и касније) рација у Шиду. У току ноћи 27/28. августа ухапшено је 140 Шиђана, мушкараца, жена и деце. Међу њима је било обичних сељака (земљорадника, паора), али и највећи део интелектуалне, политичке и економске српске елите. Након дводневног мучења, мали број ухапшених је пуштен, док је 121 Шиђанин одведен у Сремску Митровицу. Тамо су стрељани, према доступним подацима, у два наврата – 30. августа и 2. септембра. Са самог стрељања на сремскомитровачком православном гробљу, успео је да побегне само један Шиђанин – Стеван Маријан. Као очевидац овог догађаја изјавио је следеће: „Када смо стигли на гробље почели су да нас изводе по десет и постројавају у потиљак. Свуда око нас биле су усташе. Видео сам да је са стрељањем управљао лично Виктор Томић, а уколико које лице није било убијено стрељањем, Томић је лично накнадно из револвера убијао те људе. Када сам ја видео да су сви људи из аутобуса преда мном стрељани и да никога не остављају, донео сам одлуку да бежим. Замолио сам Раду Миловановића, који је у аутобусу стајао иза мене да ми одреши руке и он их је успео одрешити. После тога ја сам њему одрешио руке а затим сам почео да дрешим руке Илији Осмокровићу, али су му руке биле чврсто везане, па нисам имао времена да их одрешим. Када су позвали да из нашег аутобуса изађе првих десет људи, први је изашао др Драгутин Грчић, а ја сам одмах за њим. Чим смо дошли близу гробнице, отприлике око пет метара испод исте, зауставио нас је један усташа да прегледа да ли су нам руке добро везане. Тог тренутка ја сам се окренуо да видим иду ли и остали. Усташа ме је одмах зарезао ножем, но, како остали нису долазили, ја сам искористио прилику и почео да бежим. Усташе су пошле замном и пуцале су стално, гонећи ме кроз гробље. Нисам се обазирао на то. Чуо сам пуцање и кораке у трку. Како ме ни један метак није погодио, ја сам успео да дођем до Саве, и препливам реку и пређем у Србију, где сам се настанио у Засавици. Тамо сам остао око годину дана, а затим сам поново прешао у Срем и ступио у партизане“.

Стрељање Срба у Сремској Митровици

Извор: Радован Сремац

www.jadovno.com