Хрватски лобиста нови Вучићев министар привреде

Београд – Нови министар привреде Жељко Сертић нема никаквог искуства у вођењу већег предузећа, највећи привредни систем који је водио јесте Привредна комора Србије са 300 запослених, коју је безуспешно покушавао да реформише годину и по дана. Дипломирао је у 45. години живота и то на приватном универзитету познатом по давању докторских дисертација за радове који су потпуни фалсификати, а највише је познат као хрватски лобиста у Србији. Сертић се већ експонирао и као лобиста Хрватске и њене привреде, упорно тврдећи како српско тржиште у још већој мери треба отворити за хрватска предузећа, заборављајући при томе да су српским фирмама врата Хрватске потпуно затворена.

Нови министар привреде Жељко Сертић је човек без биографије. О њему је готово немогуће наћи иоле прецизне податке, чак и на званичној презентацији Привредне коморе Србије из које, са места њеног председника прелази у Министарство привреде.

Рођен је у Сечњу 1967. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду. Дипломирао је на Факултету за пословно индустријски менаџмент Универзитета Унион у Београду и то тек 2012. године, односно у својој 45. години живота. На Универзитету Унион је и Александар Шапић одбранио плагирану докторску дисертацију.

Члан је Српске напредне странке и председник је Савета за мала и средња предузећа и предузетништво СНС-а. У појединим медијима се наводи да је Сертић шеф Канцеларије за привредне активности СНС-а.

Једно време се његово име у медијима помињало уз шпекулацију да би Српска напредна странка могла да га номинује за новог градоначелника Београда.

Изузетно се мало зна о професионалном развоју Сертића, што ни не чуди, јер као средњошколац у зрелим годинама тешко да је могао да добије неко одговорније радно место. Помиње се да је био: 1990. године суоснивач предузећа „Готра“ доо из Новог Сада (спољна и унутрашња трговина); 1992. године суоснивач предузећа „Готрекс“ из Беча (спољна и унутрашња трговина); од 2000. до 2006. године извршни директор фирме „Магма“ доо (пројекти уређења градова, маркетиншке активности, консалтинг услуге); од 2006. до 2010. године извршни директор предузећа „Форекс“ доо из Београда (производња, унутрашња трговина и спољнотрговински послови).

Ове податке је тешко или немогуће проверити, али је индикативно да се Сертић увек везује искључиво за предузећа која се према подацима из финансијског извештаја сврставају у мала предузећа. Никада није имао никакву функцију у предузећу са већим бројем запослених, или значајним обртом капитала.

На функцију првог човека ПКС-а дошао је крајем марта 2013. из приватног сектора, како се наводи на званичној презентацији Привредне коморе.. На сајту ПКС-а се не наводи где је и шта Сертић радио у „приватном сектору“.

По подацима доступним јавности у Агенцији за привредне регистре, Сертић је до априла месеца 2013. био директор и једини запослени у предузећу „Конрад“ д.о.о. тада са седиштем у Новом Саду. Ово привредно друштво основано је у фебруару 2009. године, а једини власник је Андрија Радумило, који је данас и директор и једини запослени.

У години када је овим предузећем директоровао Жељко Сертић, односно у 2012. години, „Конрад“ је имао основни капитал од 49.000 динара, запошљавао је једног радника и остварио нето губитак од 567.000 динара, односно укупни губитак преко висине капитала од чак 423.000 динара. То значи да је министар привреде успео не само да потроши нераспоређену добит предузећа из 2011. године у висини од 94.000, већ и комплетан оснивачки улог Радумила и да оде у минус који је осам пута виши од основног капитала!

У вези менаџерских способности новог министра привреде консултант Драгољуб Рајић је недавно изјавио: „…Сертић није успео да реформише ПКС, која има 300 запослених, да буде ефикаснија, и не видим како ће онда успети да реформише привреду у којој има 990.000 запослених.“

Сертића, у суштини, ни не интересује да реформише српску привреду, већ да је до краја уништи и прода странцима, првенствено предузећима из Хрватске. Још пре него што је ступио на положај министра привреде он је обелоданио да ће у првим недељама по ступању на дужност приватизовати „Привредну корпорацију Београд“ а.д. (ПКБ) из Падинске Скеле код Београда.

За овај некадашњи пољопривредни гигант интересовање већ годинама показује „Агрокор“ из Хрватске у власништву тајкуна Ивице Тодорића. Преговори о купопродаји вођени су више пута после петооктобарског пуча, али се није нашао заједнички језик.

За време претходне власти ПКБ је издељен на више мањих предузећа која су некада радила под истим кровом, па су она мања део по део приватизована и већина њих данас више не постоји. Оно што је преостало, а то је управо главни део предузећа, прешло је у власништво Београда.

После низа катастрофално лоших резултата, последњих година је ПКБ кренуо да се опоравља. Годину 2012. ПКБ је завршио са пословним приходом од 6.879.269.000 динара, 2.180 запослених и добитком од скромних 285.747.000 динара. Већ следеће године пословни приход се смањио на 5.870.854.000 динара, али је добит скочила на 2.195.864.000 динара, уз незнатно смањење броја запослених на 2.110 радника.

Нема пословног оправдања за продају овог предузећа, поготово јер је то један од последњих пољопривредних комбината који још постоје у Србији.

Осим ПКБ-а исту судбину очекује и ПИК Бечеј, још један пољопривредни гигант који ће преузети „Агрокор“, директно или посредно преко „Дроге Колинска“ из Словеније, односно неког другог од својих многобројних зависних предузећа. Укупно 35 привредних субјеката из области пољопривреде треба да буде приватизовано под контролом и надзором Жељка Сертића.

За „Галенику“, која такође иде у приватизацију, верује се да би могла за мале паре да буде купљена само да би после тога била затворена и тако тржиште препуштено или хрватској „Пливи“ или немачкој „Штади“, која већ поседује вршачки „Хемофарм“.

Сертић је и до сада био експонент хрватске привреде у Србији. Сертићи су Хрвати, пореклом из околине Слуња, тачније из Сертић Пољане, где се некада сво становништво тако презивало. Данас их у Хрватској живи још око две хиљаде у више од 850 домаћинстава.

Потпуно у складу са избегавањем давања било каквих прецизнијих података о животном и професионалном путу новог министра, иде и давање полуинформација како би се његова биографија донекле попеглала и избегло да се примети како се он на то место доводи само зато што је хрватски лоби подмитио председника српске владе.

У Сертићевој краткој и недореченој биографији коју је објавила Привредна комора Србије, наводи се како је он добитник признања „Најменаџер југоисточне и средње Европе“ за 2013. и 2014. годину. Ово признање додељују приватна удружења из Босне и Херцеговине „Независна агенција“, „Европско удружење менаџера“, заједно са часописом „Еуроманагер“ и оно нема никакву тежину, чак ни у стручној јавности. Интересантно је да се најављује да је већ добитник и признања за 2014. иако се оно додељује крајем године. Али, пошто је реч о припејд награди не треба ни сумњати да ће је Сертић и добити, када ју је већ поштено платио.

И признање „Најевропљанин“ које је 2013. добио нови министар привреде додељује удружење грађана, „Прва европска кућа“ из Србије. Исте године када и Сертић, признање „Најевропљанин“ у другим областима додељено је немачком амбасадору у Београду Хајнцу Вилхелму, глумцу и продуценту Драгану Бјелогрлићу, широј јавности непознатој Ловорки Николић из предузећа „Фармалогист“ и Миланки Карић.

На ударном месту Привредна комора Србије наводи како је Сертић и члан Борда директора „Еврокоморе“ („Еуроцхамбрес“), наводећи неупућене да помисле како је то неко посебно признање за његову, иначе непостојећу стручност.

„Еврокомору“ чине привредне коморе скоро свих земаља Европске Уније, као и држава које су добровољно приступиле овој привредној асоцијацији, а то су: Босна и Херцеговина, Србија, Грузија, Украјина и Турска. По својој функцији сваки председник привредне коморе ових земаља је аутоматски и члан Борда директора „Еврокоморе“. Оног тренутка када Сертић оде са места првог човека Привредне коморе Србије престаје и његово чланство у Борду директора „Еврокоморе“.

Српску привреду тако треба да реформише човек који је у зрелим годинама, у петој деценији живота дипломирао на приватном универзитету познатом по давању дубиозних докторских титула, човек који никада није успешно водио ни једно веће предузеће у овој држави и који није успео за годину и по дана док је био председник Привредне коморе Србије да ову асоцијацију реорганизује и доведе у склад са европским нормама.

Уз све то, Сертић се већ експонирао као лобиста Хрватске и њене привреде, и стално тврди како српско тржиште у још већој мери треба отворити за хрватска предузећа, заборављајући при томе да су српским фирмама врата Хрватске потпуно затворена, а да су њихови привредници овде за мале паре већ ионако покуповали скоро све што су замислили.

Да ли је могуће да у Србији нема квалитетнијег, искуснијег и поштенијег човека који би могао да преузме место министра привреде?

Игор Милановић / Таблоид