Руска дипломатска корида

„О судбини света, Европе одлучује се данас у Минску. Чврсто сам уверен у то да нико не жели рат, а циљ моје посете је да урадим све што је могуће да зауставим крвопролиће. Интереси Донбаса ће бити узети у обзир, а гранична контрола је тренутно могућа само уз помоћ ОЕБС-а. Позивамо да се одмах ослободе сви заробљеници.”[i]

Може се претпоставити да Петро Порошенко, чији је идентитет, по некима, крхак колико и политичка творевина којом председава, не би звучао толико помирљиво на састанку са председницима држава-чланица Евроазијске царинске уније у Минску – да ствари нису кренуле низбрдо[ii] на војном плану у „антитерористичкој операцији“ коју је, пре више недеља, покренуо у Донбасу. И тај део филма је познат свима који су преживели или пратили први пост-хладноратовски грађански рат који су изазвале западне силе, онај у бившој Југославији. Док још нису били прописно наоружани, обучени, и финансирани, док њихове нове „противнике“, а дојучерашње суграђане, западни спонзори нису у довољној мери финансијски и психолошки исцрпли посредством санкција и мас-медијске демонизације – „про-западне снаге“ би напрасно постале врло заинтересоване за примирја, па чак и „мировне преговоре“, чим би ствари загустеле на војном плану.

Но, то свакако зна и руска страна, која је, опет, из искуства са „демократским Западом“ научила нешто друго – да њих и њихове марионете, кад год је у прилици, држи за јавно изговорену реч. Не улазећи у то колико та реч стварно вреди. Тако је, нпр. у септембру 2013. заустављена, бар досад, непосредна (али свакако не и посредна) америчка агресија на Сирију. Наиме, руско руководство је, по речима новинара Вол стрит журнала, направило „сјајан потез“ тако што је искористило „глупу грешку“[iii] америчког државног секретара Керија, који је рекао да би Сирија могла да избегне амерички војни удар једино ако би пристала да преда све своје хемијско наоружање „међународној заједници“ у року од недељу дана.[iv] Увидевши непосредну опасност од избијања мира, Стејт департмент је брзо покушао да релативизује испад свог шефа, тврдњом да је његова изјава била само „реторичке“ природе, док су верни Енглези одмах прискочили у помоћ, тврдећи кроз уста министра спољних послова Хејга (који је некако успео да задржи озбиљан израз лица) да се сиријском председнику Асаду „после свега“ не може веровати.[v] Но, већ је било касно: руски министар спољних послова Лавров је скоро одмах јавно позвао Сирију да стави све своје хемијско наоружање под међународну контролу, ради каснијег уништавања, како би се избегла могућност војног напада.[vi] Скоро истог тренутка је реаговао његов сиријски колега, нудећи Русији „потпуну сарадњу у циљу уклањања било каквог повода за агресију“.[vii]

И, шах-мат – бар у тој партији геополитичког турнира. Јер, ипак би било немогуће, чак и за једног америчког државног секретара, да тако брзо погази сопствену, јавно изречену дипломатску понуду. Западним државама је, ако ће да користе „меку моћ“ у свој њеној раскошној пуноћи, неопходно бар минимално одржавање привида у јавности, да би њихови медији имали дирке по којима могу да свирају своје фуге. Привида по којем оне играју по опште-прихваћеним правилима, кодификованим у Повељи УН и осталим актима на којима би требало да почива међународно право. Привида по којем су „демократски политичари“ одговорни за јавно изговорену реч, и раде оно што раде на „транспарентан“ начин, ради „опште добробити“. На крају крајева, и сам Порошенко мора, без обзира на ратну (не)срећу, да се придржава тих правила. Нека само говори о „миру“, па макар у исто време и јединице које он шаље гађале цивилне објекте, чиниле масовне злочине и етничко чишћење – и услужни западни мас-медији ће имати с чим да раде.

А руска дипломатија ће, кад је већ решила да га третира као легитимно изабраног (да више не улазимо у оцене такве тактике) – гледати да га на сваком кораку „држи за реч“. Па ће тако и руски председник, шта год приватно мислио о Порошенку, чак и да се насмеје приликом руковања у Минску, и да касније стрпљиво, по ко зна који пут, упозорава украјинску јавност о цени (165 милијарди евра) приступања ЕУ-интеграционим процесима уместо евроазијских.[viii] Али и да буде спреман за нове разговоре, шта год о њиховој практичној вредности мислио.

Наравно, у ширем смислу, Русија ће наставити да се јавно залаже, као што то ради већ годинама и као што је и поновљено у Минску, „за јачање сарадње ЕУ и Евроазијске економске заједнице“,као и за „стварања јединствене економске зоне од Лисабона до Владивостока“.[ix] Наравно, биће циника који ће на ово можда рећи: па и то је само јавна дипломатска игра, Руси то не мисле озбиљно. Проблем је у томе што нема никога на Западу ко је заинтересован, или ко би се усудио да чак и помисли да одговори на овај „руски блеф“. Нема заинтересованих на Западу да виде да ли то Руси стварно мисле озбиљно када предлажу да Европа испуни свој пуни потенцијал, и прошири своје економске, па и друштвено-политичке могућности на читавом, непрегледном и неупоредивом простору од Атлантика до Пацифика (одатле, вероватно, Влади Србије инспирација да се одрекне јединствене прилике да вишеструко повећа српски аграрни извоз за Русију и остатак ЕАС). Као, уосталом што их није било ни да „тестирају озбиљност“ понуде тадашњег председника Медведева, о стварању простора јединствене и недељиве безбедности на потезу од Ванкувера до Владивостока.[x] Њихова бојазан је разумљива: могло би се испоставити да су Руси искрени, и да би могли да одговоре позитивно. А ту би се већ изгледи за смиривање светске кризе и ширу деобу светски ресурса опасно повећали. Ваистину, можемо, наравно реторички, поставити питање: има ли уопште Европљана у ЕУропи?

Не желећи да липше до зелене траве у ишчекивању одговора, руска дипломатија ће по свој прилици, докле год је могуће, наставити да игра своју игру јавне дипломатије, и на Блиском истоку и у Украјини, правећи се као да има посла са једнако посвећеним и веродостојним саговорницима, а заправо свесна да је преузела улогу тореадора, и то последњег могућег, у (међународној) арени. Наспрам бика, односно пре минотаура, који, нажалост, не седи.

Александар Павић – ФСК