Добровољци у Украјини: словенско братство или словенски профит?

16_800_RIAN_02469690.HR.ru

Отишао као херој, вратио се као отпадник. Србија жели да пооштри кажњавање сопствених грађана који самовољно учествују у ратним сукобима на територији других држава. Тешко да ћемо одговорити на питање које то вредности мотивишу српске борце да ратују у Украјини. Да ли је у питању „словенско братство“ или „словенски профит“?

Могуће је да организаторе оваквих акција чека и до 12 година затворске казне, а саме добровољце од две до пет година. Србија у овом смислу није усамљен случај: недавно је сличан закон био усвојен у БиХ. Верује се да је главни разлог за доношење оваквог закона била повећана активност радикалних исламиста и „интересовање“ грађана за рат у Сирији.

Недавно је премијер Србије Александар Вучић позвао све грађане Србије који ратују у Украјини, да се врате својим домовима и породицама. Премијер сматра да 90% оних који су отишли у Украјину да ратују, чине то из интереса. Истина, у интервјуу за „Новости“ Дејан Берић, који је био заробљен у Украјини, говори да проруске снаге немају ни новца, ни довољно војне опреме, а често ни хране.

Тешко да ћемо одговорити на питање које то вредности мотивишу српске борце да ратују у Украјини. Да ли је у питању „словенско братство“ или „словенски профит“? Ипак, покушаћемо да дефинишемо њихов статус и можда оно шта их то чека у будућности. У томе ће нам помоћи професор Факултета за безбедност универзитета у Београду – Зоран Драгишић и Александар Кравченко, лидер покрета „Косовски фронт“ а уз то и бивши добровољац из времена рата у Босни.

Ствара се утисак да су за оне који називају једног од лидера проруских снага Игора Стрелкова Стрелковим, српски борци- добровољци. Али, за оне, за које је Игор Стрелков заправо Игор Гиркин, за њих су исти ти Срби- најамни ратници. Где је уопште граница између ова два појма- плаћеник и добровољац? 

Зоран Драгишић: То је један врло растегљив појам. Добровољци- под тим појмом се практично подразумева све, од људи који из некаквих идеолошких или личних разлога одлазе да ратују на некој страни, па до људи који су за то плаћени. Чак добровољци могу бити и они људи који нису обухваћени војном обавезом а држављани су земље која је у рату, па се добровољно пријављују.

Александар Кравченко: Заправо, право и не дефинише појам „најамник, плаћени војник“. Сваки се добровољац може подвести под статус најамника, а он опет може имати и одређене особине добровољца. Та колизија није решена.

Грађани Србије који су се прикључили проруским снагама на југоистоку Украјине, имају за то различите мотиве: неко говори да је желео да помогне руској браћи, неко је желео да врати дуг за сукобе на подручју бивше Југославије, јер су у свим тим сукобима Руси били на страни Срба. Верујете у овакве мотиве?

Александар Кравченко: Они су без сумње добровољци. Они ратују за идеју, а то потврђује и чињеница да се нико од њих не бори на страни Кијева и приватних војних компанија, које, уверен сам, врбују и по Србији. И то је масовна појава. Српских добровољаца на југоистоку има неколико десетина. Али, стално добијам информације о људима који желе да пођу да се боре за Новорусију. Организације Руско-српског пријатељства са муком објашњавају да се они не баве слањем добровољаца. Српски добровољци одлазе тамо самостално. Ми се трудимо да не говоримо о могућим путевима, и уопште како се тамо може стићи, јер схватамо озбиљност ситуације и одговорност коју имамо. Ипак, то је зов душе и број људи који желе да оду се повећава, без обзира на изјаве полтичара и најаве усвајања новог закона.

Зоран Драгишић: Тешко је рећи. Премијер Вучић је рекао да у сукобу у Украјини, наши грађани ратују и на једној и на другој страни. Вероватно има и оних који су тамо искључиво због новца, има оних које покрећу неки други мотиви. Тако да је то веома тешко проценити. Мотивација за учешће у једном таквом оружаном сукобу се мора ценити од човека до човека. Ти људи који тамо одлазе, то чине свако из сопствених мотива. Најчешће је то новац. Оно што држава мора да спречи, то је да неко те људе на нашој територији регрутује. То је оно што држава може- да санкционише оне који учествују у ратовима. Мислим да је то веома тешко и доказати. Поготову не можете доказати никоме мотивацију због које учествује у том рату. Али, оно што би држава требало и може да санкционише, то су људи и организације који регрутују добровољце на нашој територији.

Александар Кравченко: Све је то некако противречно. Има много приватних војних компанија које шаљу грађане Србије и Русије да се боре у редовима америчке војске у Авганистану, Ираку… То је бизнис светских размера и он цвета. Зашто се према таквим компанијама не спроводе никакве санкције? Јер, то је легална организација најманика у целом свету. Управо плаћеника, а не добровољаца.

Замолићемо уважене саговорнике да искоментаришу могућност да је Србија, донекле под политичким притиском решила да усвоји закон који би санкционисао њене грађане који ратују ван њених граница. На пример, буке око косовских Албанаца, који су грађани Србије, а који су одлазили да ратују у Сирију, било је мање од Срба који су отишли да ратују у Украјини. Можда је заправо ствар у томе што се на Западу другачије односе према, да тако кажемо опозицији у Сирији и у Украјини?

Зоран Драгишић: То није сасвим тачно. Иницијатива за измену кривичног законика Србије коју је поднео Расим Љајић пре неколико месеци, била је управо везана за учешће наших грађана у сукобима у Сирији. Дакле, када је један младић из Санџака отишао да ратује у Сирију и тамо погинуо- управо тим поводом је министар Љајић покренуо иницијативу да се измени кривични законик Републике Србије и да се уведе кривично дело, које би санкционисало учешће наших грађана у ратовима у иностранству. Постоје грађани Републике Србије који учествују у ратовима и у Сирији, Ираку и у Украјини. Тако да у овом тренутку то представља проблем за Србију. Не верујем да би тај закон решио проблем, али мислим да је то реакција на оно што се дешава.

Александар Кравченко: То је политички мотивисан закон, који ће се примењивати под притиском Запада. Сама чињеница да на југоистоку Украјине нису Срби појединце, већ српски одреди, не звучи баш добро у смислу припрема за приступање у ЕУ. Такав је прецендент био забележен 1994.године, када су Борису Јељцину на самиту Г8 предочили чињеницу да се руски добровољци, односно како су их они назвали- плаћеници, боре у босанском рату на страни Срба. Тада је Јељцин изјавио да су то појединци авантуристи и да немају везе са руском државом. Укоро је био усвојен закон о плаћеницима, који никада није био практично примењен, али је само његово доношење умирило Запад.

У неколико држава, постоје ратници са пасошима других држава и то потпуно легално. Ево, на пример, Легија странаца у Француској…

Зоран Драгишић:  Лично, санкционисао бих и оне држављане Србије који ступе у Легију странаца. Дакле, санкционисао бих сваког грађанина Србије који обуче било коју страну униформу, под условом да нема држављанство и те земље. Мој је став да је крајње неморално да грађанин Србије обуче било чију униформу и да се бори на било чијој страни, осим стране републике Србије или у било којим акцијама осим оних у које га наша држава шаље. Дакле, ово што људи раде у Сирији и у Ираку и у Украјини- какав год закон био, али по мом суду, то је једна дубоко неморална ствар.

Јована Вукотић – Глас Русије