Анегдота о Западу којег више нема

Пре пар дана сам решио да реагујем на једну отрцану пропагандну флоскулу везану за Слободана Милошевића. Објављена је на помало неочекиваном месту, на сајту Washington’sBlog, који је један од оних „обавезних“  западних алтернативних сајтова који су доживели процват откад је постало јасно једном већем броју људи да су западни, а поготово амерички мас-медији постали пропагандистички и крајње непоуздани извори информисања. Дакле, с обзиром на медиј, постојала је изгледна шанса за успешну интервенцију.

Washington’sBlog прати, између осталог и дешавања у Украјини и то са становишта да је Запад тај који је суштински виновник кризе. Често се појављују и преводи новорусијских извора о ситуацији на ратном подручју, укључујући и са већ познатог http://slavyangrad.org/. Тако су 14. и 15. августа пренета два извештаја са новорусијског ратишта, постављена од стране америчког историчара-истраживача Ерика Зуса (EricZuesse), који им је дао сопствене наслове: „Обамини нацисти 1 и 2“, алудирајући на чињеницу да снаге кијевске хунте свесно гађају цивилне циљеве и спроводе етничко чишћење Донбаса, користећи забрањено оружје и терористичко бомбардовање цивила.

Проблем је био у томе што је Зус пренете ратне извештаје пропратио следећим коментаром:

„Оно што је Обама урадио и што ради у Украјини је од историјског значаја, попут онога што је чинио Хитлер и што је чинио Слободан Милошевић и други расистички фашисти; и по томе ће памтити нас Американце (ако као нација наставимо да ово прихватамо), као што су запамћени и они и њихове земље. Зло оваквих размера се не може заборавити. Без обзира колико успешно амерички ‘информативни’ медији буду крили ову повест, она је већ солидно документована за потребе историјских уџбеника. Обаму ће памтити као најгорег председника у америчкој историји, попут лидера других расистичко-фашистичких или ‘нацистичких’ земаља.“[1]

Током претходних пар деценија, доста Срба који владају неким од главних НАТО језика је на своју руку, без ичијег подстицања, дозволе или захтева и, разуме се, без икакве надокнаде, реаговало на сличне оптужбе које су лансиране по разноразним медијима – од оних глобално утицајних до алтернативних. И не само Срба. Наравно, не из љубави према Милошевићу – кладио бих се да су већина били његови политички противници – већ из бриге да ће „нацистичка“ етикета, ако се не понуди аргументован став који је оспорава и који ће негде остати записан, бити трајно прилепљена за Србију, у циљу њеног претварања у перманентну дивљач за одстрел на међународној сцени. То, разуме се, није имало краткорочног па ни средњерочног ефекта на инструментализоване медије – без обзира на чињеницу да је један број демантија или исправки повремено и објављиван – али је допринело томе да бар неки од њихових конзумената, који имају времена, енергије, воље или честитости да размисле о ономе што читају, гледају или слушају – почну да размишљају на мало другачији начин. Уз то, за разлику од лажи, истина има спорије али кумулативно својство, и у временима када дође до промене неке битне парадигме, зна да експлодира попут супернове, и да осветли оно што је колико јуче личило на безнадежно царство таме.

Дакле, иако сам се углавном слагао са изреченим, ипак сам осетио потребу да реагујем на још једно клеветање Милошевића. Укратко, написао сам да је штета кварити квалитетно извештавање о украјинској трагедији пропагандним флоскулама које су измислили и користили исти они који су за њу и одговорни, они који су правили „хитлера“ и од Садама и од Гадафија и од Милошевића да би уништили њихове земље и осиромашили њихове народе, а који то исто сада, посредством украјинског грађанског рата и несреће тамошњег народа, покушавају да направе и од Путина, с циљем да Русија доживи сличну судбину.

После неколико сати мејлом се јавио сам аутор поста, поменути Ерик Зус, који ме је у једној реченици замолио да му пошаљем линкове на изворе који подупиру моје тврдње, да би могао да их провери и, евентуално, објави исправку. Послао сам му десетак линкова – Едварда Хермана, Дајану Џонстон, Питера Брока, Мишела Колона, Џареда Израела, Историјски пројекат Сребреница, дакле оне који су већ познати дугогодишњим борцима против пропагандних лажи о ратовима 1990-их. Већ после сат времена сам добио одговор, у смислу да ту можда има занимљивих тврдњи, али да нису довољно добро документоване или користе лоше резоновање.

Наравно, нисам био задовољан одговором, поготово што је тешко да се могао донети исправан суд о тако обимном материјалу за нешто мање од 60 минута. Тако сам Зусу и одговорио, уз констатацију да би му било боље да се усредсреди на Украјину, јер о дешавањима у бившој Југославији очигледно није довољно информисан. Ипак, реших да му, уз критику, пошаљем још један извор, чланак Мајкла Парентија,[2] аутора одличне књиге „Убити једну нацију: напад на Југославију“.[3]

Но, добио сам неочекиван одговор – Парентијеви наводи су за Зуса, из њему познатих разлога, били „задовољавајући“ одговор на оптужбе да је Милошевић „починио геноцид“. Стога је, у свом изворном посту, тамо где је „опалио“ по Милошевићу као „Хитлеру“, ставио звездицу, која је упућивала на исправку следеће садржине:

 „Александар Павић ми је скренуо пажњу да сам погрешио у погледу Милошевића, а онда сам нашао Парентијеву књигу на ту тему, у којој се успешно аргументује да је Милошевић лажно оптужен на основу лажних ‘доказа’, од стране западних аристократа и њихових агената. Књига Мајкла Парентија, „Убити једну нацију: напад на Југославију“ из 2002. је једини извор на основу којег објављујем ову исправку. Она не износи обичну тврдњу да се НАТО неспретно умешао у ту ствар (као што тврде Ед Херман и Мајкл Мендел), већ много убедљивије аргументује да су западне аристократе измислиле а затим шириле лажне ‘доказе’ да је Милошевић починио или предводио геноцид. Стога је Обамина перфидија у Украјини у још већој мери јединствена. Запрепашћен сам тим сазнањем, као и чињеницом да је Обамино равнање са Хитлером можда чак и јединствено међу лидерима западних држава (о овоме се, међутим, може још расправљати).“

Признајем, увек је лепо прочитати када се ствари називају правим именом, а поготово када то чини извор са енглеског говорног подручја – из „трбуха звери“. Зашто је ова епизода инструктивна? Одговорићу контра-питањем: може ли ико да замисли да би неки од професионалних „миротвораца“ и „демократа“ у нас, обилато финансираних од стране разних западних фондова, икада помислио, не да назове ствари правим именом, већ да промени мишљење на основу изнете аргументације, из било ког извора? Ако неко зна за такав пример, нека слободно јави.

Поента је у следећем: идеја Запада каквог смо познавали, или бар каквом смо тежили, био он уистину такав или не – киднапована је (дакле, овде се не бавимо „истином“ о Западу, већ масовном перцепцијом те цивилизације – изузимајући, разуме се, домородачке народе који су били жртве геноцида од стране неке од данашњих западних сила, перјаница „демократије“ и „мирољубивости“). На првом месту од „мангупа“ који су овладали главним западним престоницама, затим и од њихових службеника широм света, па и у Србији. Кога занима део истине о томе како су се нови варвари нашли унутар капија некадашњег демократског Запада (са или без наводница, по жељи), нека обавезно, ако већ није, послуша 8 минута из излагања Веслија Кларка (да, истог оног који је командовао бомбардовањем СРЈ, али овог пута у улози председничког кандидата) пред познатим „Комонвелт клубом“ у Сан Франциску из 2007. године, у којем пензионисани командант НАТО у Европи дословце каже да је у Вашингтону, после 11. септембра 2001. године, извршен „преврат“.[4] Ко не влада енглеским може да прочита превод битних делова излагања овде.[5] Наравно, све ово има много дубље корене, али је битно чути бар део приче и стећи увид у део механизма из уста једног од чланова естаблишмента, који је, из овог или оног разлога, решио да проговори.

Дакле, та западна идеја слободе, демократије,слободне размене мишљења и аргумената је киднапована од дружине која се данас по целом свету – а о Србији да и не говоримо – лажно представља као „носилац западних вредности“. Нису они никакви носиоци западних вредности, тј. онога што се под тим називом данас подразумева. Напротив. Нико није учинио више од њих да компромитује све оно добро што је на историјском Западу поникло.Они су изневерили глобалну наду која се помолила после рушења Берлинског зида. Слагали су Русе и наставили да се војно шире ка истоку. Уништили су и дебату, и демократију, и јавни дискурс, и привреду – и на локалном и на глобалном нивоу. То су они исти који покушавају да нам продају неизабрану бриселократију као највише достигнуће демократије. Који жмуре на уништавање међународно-правног поретка и Повеље УН и легализацију агресије из лажних, „хуманитарних“ побуда. Који спречавају јавну дебату о добрим и лошим странама ЕУ. Који прећуткују кршења националних законодавстава ако се то уклапа у њихове прагматичне, наводно „демократске“ циљеве. Којима су дренички или сиријски или кијевски касапи „демократе“ ако то кажу Брисел, Берлин и Вашингтон. Који у Србији, све кунући се у „антифашистичке вредности“ ЕУ, пропагирају „неутралност“ према кијевским неонацистима – јер су им пушке, које им дотурају варвари који су остварили превласт на данашњем Западу, уперене ка истоку.

Ти лажни пропагатори „демократских вредности“ су данас главни експоненти нове фашистичке чизме, која је изазвала рат у бившој СФРЈ, која је разорила државе и народе на Блиском истоку и другим регионима током последње две деценије, и која је сада спремна да изазове, ако треба, и светски рат својим потпаљивањем ватре, тероризма и етничког чишћења у Украјини. А која је успела да, за само двадесетак година, у темељу компромитује и пољуља демократски поредак и идеју на самом Западу.

Они нису само непријатељи Србије, они су и непријатељи човечанства. Код њих аргументи, истина и правда не пролазе, код њих се контра-аргументи ниподаштавају или игноришу. Обесмислили су, дакле, сам појам међуљудске комуникације. И неће ником бити добро док год они буду водили главну реч. Хвала добронамерним и истрајним људима, попут Зуса и Степског сокола,[6] попут Чосудовског, Хермана, Робертса, Бјукенона и сличних из „старе гарде“ сада већ несталог Запада, који су малтене постали дисиденти у сопственим срединама, што одржавају пламичак слободе и боре се. И што цео свет подсећају како изгледају прави борци за оно што би требало да су врхунске демократске вредности, тј. за слободу и истину. И како, наспрам њих, изгледају њихови бедни и опаки фалсификати, лажне „демократе“ које су данас највећа опасност, како за општу менталну хигијену, тако и за светски мир. А и за будућност Србије.

Александар Павић – ФСК