Туристи који убијају

У вријеме најжешће фазе грађанског рата у Либану, почетком осамдесетих година прошлог вијека, једна америчка туристичка компанија нудила је седмодневни боравак у Бејруту, који је укључивао хотел с најмање четири звездице, пун пансион, водича, аутоматску пушку „калашњиков” и четири оквира муниције, односно 120 метака калибра 7,62 мм.

Водич је госте који су уплатили тај „пакет” водио по дјеловима Бејрута у којима је био могућ „слободан лов” на људе. Кажу да је та туристичка агенција направила добар посао.

Можда је она била и претеча данашњих многобројних приватних безбједносних агенција које регрутују плаћенике за разне врсте сукоба у свијету. Јер, 21. вијек је очито вријеме приватизације ратова, пошто јавност у многим државама све мање подноси жртве у редовима своје армије.

Најлакши начин да се избјегну све непријатне дискусије у парламентима, сва питања опозиције типа „зашто гину наши момци у сумњивим ратовима”, јесте ангажовање страних плаћеника. За њихову смрт нико не треба да се правда, а ниједна влада не мора било коме да полаже рачуна.

Конвенција УН из 1989. године дефинише плаћенике рата као „особе посебно регрутоване, локално или споља, које се боре у оружаном сукобу с искључивом жељом за стицањем личне добити”. Правно, дефиниција је исувише уска, шта ако се неко као странац бори у туђем рату из чисто идеолошких мотива? Или из емотивних мотива? У грађанским ратовима на територији некадашње СФРЈ било је доста странаца-плаћеника, али било је и добровољаца који нијесу ратовали за новац.

У агресији НАТО-а на СР Југославију 1999. године из САД је на Косово стигло око 700 Албанаца држављана САД. Сви с америчким пасошима и сви у оквиру тзв. Атлантске бригаде, која је ратовала на Косову против државе Србије. И нико у Београду због тога никада није упутио ниједну ријеч прекора Вашингтону! Нити је Вашингтон налазио за сходно да тај случај објасни јавности Србије. Њихови грађани отишли туристички мало до Албаније, па онда мало залутали на Косово.

Дакле, не треба се превише узбуђивати око тога има ли држављана Србије у ратовима у Сирији, у Либији, или у Украјини. Свако ко има пасош Србије може да оде на летовање у Турску, па онда преко границе у Сирију, или до Туниса, па онда у Либију.

Наравно, било би добро донијети закон који санкционише приватно учешће у туђим ратовима, али је велики проблем како некоме доказати да се у таквом рату борио искључиво ради зараде. Фотографије? Увијек може да се брани да се сликао ради штоса, или забаве. Два свједока? Будимо озбиљни, требало би прво правно „прочешљати“ приватне безбједносне агенције код нас, видети чиме се све оне баве, какве све међународне контакте имају, која овлаштења и за које оружје имају, и где све шаљу своје људе. То је основа регрутације за приватно ратовање. А то није проблем само Србије, јер све земље у Европи данас се суочавају с тим феноменом.

Наравно када медији донесу вијест да су у тој и тој земљи у неком рату убијени, или заробљени држављани Србије, то није пријатно за имиџ државе. Али, ако се око тога не узбуђује јавност Шведске, Француске, или Италије, што би се и ми узбуђивали превише. Отишли су приватно, држава не стоји иза те авантуре, па је и одговорност приватна.

Мирослав Лазански – ИН4С