Деветнаестогодишња Оља – борац народне војске

Сећајући се мотива који су је довели у народну војску непризнате Доњецке народне републике Оља је рекла да је „последњу кап“ за њу представљала трагедија која се 2. маја десила у Одеси. Оља је отишла у добровољце и чак се због тога растала од вереника:

Последњу кап за мене је представљала Одеса кад су почели да спаљују живе људе. На мајдану су викали: заклаћемо цео југоисток. Још тада сам осетила да се нешто преокренуло у мени.

© REUTERS/ Yevgeny Volokin

У том тренутку Оља се бавила специфичним хобијем – стрељаштвом. То је било довољно да узме оружје у руку. „Али, нисм знала шта су реденик, поклопац, отвор за гас, калибри. Све је то дошло с искуством,“ – признаје она.

Пре свега неколико месеци Оља је живела у родном Артјомовску, граду недалеко од Горловке и похађала је колеџ желећи да постане наставник музичког. Прво је додатно радила као келнерица, затим у комбинату за прераду меса, а касније као продавац-консултант.

Онда су у Донбас дошли они које људи овде сматрају окупаторима и непријатељима. Оља се пријавила као добровољац како би „бранила своју земљу, свој дом“. Због тога се чак растала од вереника који је покушавао да је убеди да то није њихов рат и да је боље да се склоне. Девојка се сећа:

Кажу да не дирају мирне грађане, али сам својим очима видела музиље које су мучили, секли су им кожу између прстију. Не знам шта су хтели да сазнају од ових обичних жена, можда ко је отишао у добровољце. Видела сам како су у Славјанск у болницу довезли два обезглављена тела припаданика народне војске. Чак се нису могла ни распознати да се мајкама пошаље обавештење о смрти.

Сећам се како смо дошли на Семјоновку, призор је био страшан, мучан, а мораш да седиш у колима, ништа не можеш, зато што бомбардују. Не можеш да јуришаш на пројектиле с аутоматом. А одговараш за момке који су стајали на позицијама, трче, а гори им одећа, и вода их не спасава, земља их не спасава. Фосфор све разједа.

© РИА Новости. Максим Блинов | Купить иллюстрацию

Оља је прво била у Артјомовску у народној милицији. Затим је одређена за пратњу за Славјанск – да прати цистерне с бензином које су возиле гориво у Славјанск и које возе намирнице и помоћ:

Возиш се кроз Семјоновку, осигурач ти је спуштен, патрон је у реденику, држиш прст на окидачу и не знаш шта ће полетети на тебе. Страшно безумље. Једном смо ишли и буквално на 20 метара од нас је експлодирао пројектил. Одмах смо јурнули 190 километара на сат.

Убрзо је морала да напусти родни дом. Оља каже:

Пратила сам аутобус с избеглицама које су ишле у Русију. На граници су ми телефонирали, баш после граничне црте. Добро се сећам тог тренутка. Момци ми кажу да је Артјомовск пао и да не смем да се враћам. Тако сам доспела у Горловку и остала сам овде.

© РИА Новости. Михаил Воскресенский | Купить иллюстрацию

Оља у својој јединици одговара за дисциплину. Тројице њених другова из Артјомовска, с којима је заједно дошла у добровољце, више нема међу живима – погинули су у пуцњави. „Мама рони сузе: шта ће бити ако те убију? Одговарам јој: знали смо у шта се упуштано,“ – каже девојка.

У мени се родило ново осећање. Не само обрана земље. Већ и просто освета, нека страшна мржња. Шта смо све овде видели: у Горловки су мама и дете раскомадани у експлозији. Баке које су седеле на клупи и грицкале семенке – такође су погинуле у експлозији. Ракете по „Стиролу“. Више уопште не обраћамо пажњу на њих, само негодујемо кад пуцају ноћу и сметају нам да спавамо.

„За мене више не постоји појам као што је Украјина,“ – признаје. „Нисам знала да ћу толико мрзети плаво-жуту заставу и да ћу је доживљавати као што су људи 1943. доживљавали свастику.“ Оља признаје да тешко може да замисли живот у миру:

Недавно смо отишли у госте код једног локалног добровољца да се одморимо, да поседимо, да одгледамо филм. Чудно је некако – висе завесе, гарнитура за седење. Већ два месеца нисам била код куће. Уопште не знам како ћу се прилагодити после свега овога. Вероватно ћу подићи шатор код куће.

Оља ће 30. септембра напунити двадесет година.

Глас Русије