Александар Дугин – Стрелков је постао центар наше наде, наше воље, нашег преображаја. Бог те благословио, Игоре!

Треба разумети да је улога Стрелкова кључна. Он је тип руског идеалисте, конзервативца, правог патриоте који је срушио провалију између принципа и дела, а та провалија је паралишући бич нашег патриотизма. Шта раде  Руси кад постану свесни да се наше вредности исмевају, нашим интересима тргује, а да на власт не долазе најбољи већ најподлији? Пате, болују, критикују „мали народ“, пију наравно, или се удружују у мале покрете, које систем брзо разбија, а они најватренији се троше на борбу, агресију, бесмислену грубост и жртву. Неке од њих поткупљује опозиција у техничке сврхе, неке узимају под надзор специјалне службе и органи безбедности. И то је зачарани круг. Нико не удара на непријатеља, нико не потврђује свој интегритет, нико не иде до краја чврсто и са правом кичмом. Жртвују се момци, руски националисти, национал-бољшевици или „приоморски партизани“, гину у тучама, седе без сврхе и смисла. Руси настављају свој потрошачки сан. А неки од њих деценијама само причају и хвале се. Јадно.

А онда се појављује Стрелков. Рус. Строг. Наиван и стидљив. Идеалиста. Са принципима. У обичном животу, сигурно, непожељан и помало непријатан. И креће на прву линију народног рата. Креће сам. И на тај начин разбија окове немоћи, измаглицу страха, пониженост и немоћ да се идеје спроведу у дело.

Да је остао на Криму, или да је био убијен у првим данима одбране Славјанска, не бисмо за њега ни нали. И тамо су погинули дивни људи, хероји попут њега, такође Руси који су разбили окове немоћи. Неки од њих су били моји пријатељи. Али Стрелков је истрајао и направио армију. И постао је центар наше наде, наше воље, нашег преображаја. Сви други су ништа мање добри, нити мање храбри, и помало смешни као и сви Руси, али Стрелков је дотакао нешто у нашим душама, у нашем националном осећању. И на њега се спустио руски мит, наша жеђ за херојем. Он је само испуњавао своју дужност. Да. Али то није дужност професионалца или некога кога је судбина ставила у  тешку ситуацију. То је била ЊЕГОВА дужност. То је РУСКИ дуг који је претежнији од лењости, безвоности, страха, равнодушности, учмалости. У томе је суштина што је Стрелков све урадио САМ. То је оно што је важно: управо САМ. И кроз њега смо и ми, такође, постали ближи нама самима. Видели смо да можемо. Војници који су се борили у Авганистану и Чеченији, такође су хероји. Али они тамо нису ишли сами. Они су испуњавали своју дужност према држави. А Стрелков је испуњавао свој дуг чије је име ИДЕЈА. Руске идеје. И он је разбио препреке у нашим душама. Он нас је оснажио. Стрелков је нешто у нама исправио, излечио. Мислили смо да се више никада неће родити такав неустрашиви руски православни ратник који својом вољом креће у свети рат. Али он је кренуо. И почео је да побеђује. И са сваким његовим успехом, са сваким извештајем и ми смо побеђивали. Русија је побеђивала.

Није уопште ставр у његовим политичким уверењима, чак ни у његовим заслугама као војног команданта: реч је о нечему што је много дубљае. Он је постао наш мит. И он више је не припада себи, ни својај служби, ни држави, већ само миту, руском миту о томе какви смо ми некада били и какви, како се испоставља, поново у сваком тренутку можемо постати.

Мржња према Стрелкову – то је мржња нама непријатељске расе, мржња не у биолошком смислу него у духовном. То је раса инжењера, превараната, чиновника, манипуланата и трговаца. Вернер Зомбарт је рекао да постоје две врсте људи – раса трговаца и расе хероја. Модерна Европа је резултат победе расе трговаца (капитализам) над расом хероја (средњи век). Стрелков је руско средњевековље. Јер само Православље не може бити „модерно“ – то би била пародија, симулакрум. Оно може бити или античко или средњовековно. „Савременост“ је наслеђе антихриста. Зато је Стрелков ратник из прошлости. Али не те прошлости која је завршена већ оне која је била стварна и која још увек постоји, као језгро наше душе, као тајни центар руског идентитета.

Ми још нисмо до краја схватили шта за нас значи Стрелков. Али тај бес кога он изазива код безбожника, та завист коју према њему упућују ситне душе, та мржња коју изазива код Запада и хунте – то су знаци да он није било ко. Опет, не лично и не појединачно, већ као носилац руског типа. Правом Русу је Стрелков потпуно јасан. Стрелков то смо ми. Један народ. Народ који се буди.

Упутио бих велику молбу онима који слушају (читају) моје речи, да се према њему односе деликатно. Он је наше наслеђе, он је велика вредност. Због тога су хтели да га убију, уклоне, понизе, омаловаже, а сада још и оборе. Ако то дозволимо да ураде онда не вредимо ни за грош.

За мит се треба борити онако како се Стрелков бори за Новорусију за Велику Русију, за свакога од нас.

Бог те благословио, Игоре…

***

Иза уклањања Стрелкова стоји Владислав Сурков. Стрелков му је сметао у закулисним играма са Ахметовим и Порошенком. У том ланцу, како се испоставља, одређену улогу је одиграо такозвани „Амбасадор“ Руске Федерације у Кијеву, Зурабов, комерцијални компањон Порошенка и пријатељ Суркова.

Стрелков је симбол руског пролећа, а његов значај далеко надмашује његове војне функције. Стога они политичари ДНР, медији и експерти који сада умањују значај Стрелкова и који се праве се да се ништа није десило, припадају иперији „неувођења“ (трупа, прим. прев.) коју је Сурков почео да гради у политици, на друштвеним мрежама и код стручне јавности од тренутка од када се уверио у правац којим иде Новорусија. Макрои и остало смеће су ту само ради прикривања истине. У целој причи је само један центар – Сурков. А иза њега, наравно, шеста колона и олигарси.

У сваком случају, све ће се открити као и његово учешће у догађајима на Блатном тргу и промоција другог мандата Медведева уз подршку америчке мреже, као и саботирање патриотског покрета у Русији. Али сада је Сурков претерао и ушао на територију Одељења за унутрашњу политику Председника Русије, којим он више не руководи (што је он очигледно заборавио).

Aлександар Дугин, ФБ белешка 15.8.2014.
Превод: СРБски ФБРепортер