ВУЧИЋ, ДАЧИЋ И ГАВРИЛО ПРИНЦИП
ИСПОВЕСТИ ЈЕДНОГ КОНВЕРТИТА
Изјава председника Владе Србије Си-Ен-Ену да је Гаврило Принцип изазвао Први светски рат, и да сад Срби, под његовим вођством, никад неће правити проблеме на Балкану, при чему је Крим саставни део Украјине(1), само је наставак Вучићевих досадашњих конвертитских изјава у медијима држава које су нанеле највећа зла Србији и србском народу. Јер, Вучић зна да „mightisright“, и научио је (како рече Харолд Пинтер за Империју кад је у питању њен однос према слабијима) да уважава начело:“Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
У огледу „Расправа о српском становишту“, о Вучићевим конвертитским „покајањима“ пред моћницима овога света, Мило Ломпар каже:“У потпуној неспособности да разликује своје лично понижавање од понижавања народа и државе које представља, у неосећању било каквог проблема због проширивања својих личних преобраћења на историју српског народа, он је – у Франкфуртер алгемајне цајтунгу од 11. јуна 2014. године – успео да напише: „Није зачуђујуће да Србија и Срби никада нису били посебно омиљени у Немачкој и код Немаца. Један од разлога за то је сигурно и поступање нашег политичког вођства, које је увек мислило да би политичким триковима могло добити подршку и поверење најзначајније европске силе. Ми нисмо били поуздан партнер.“ Одакле овакво тврђење? Зашто се пренебрегава историјска истина о томе да су немачко-српски политички односи били превасходно одређени бечким погледом на српски народ? /…/Пробни камен немачке политике био је, дакле, безусловна сагласност са аустроугарским окупационим погледом на српску историјску судбину. Шта се ту могло учинити? Ако то није целисходно казати у садашњим околностима, посебно у ауторском тексту председника српске владе, зашто је пропуштена идеална прилика да се ћути о свему томе, зашто се хита ка непотребном и срамном кораку којим се потхрањују најнегативнији стереотипи о српском народу? Ако знамо ко је у прошлости водио српске владе – Јован Ристић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Милован Миловановић, Никола Пашић – није јасно одакле долази осећање надмоћи садашњег председника владе? Одакле потреба да се оснажи немачка пропагандна представа о српским превртљивцима? Зашто један политички ренегат има потребу да своје превртљиво понашање пројектује на потпуно друкчије људе? Да ли је требало бити савезник у часу када је Немачка прионула уз аустроугарску паролу да Србија мора умрети? Или је требало остати поуздан Хитлеров савезник? Овакви искази откривају сам процес поунутрашњивања кривице у нашој јавној свести, пошто српски председник владе усваја и оснажује културолошке и политичке предрасуде и интересе немачке средине. Он као да је преузео на себе да их одомаћи у нас, па тврди – у Информеру од 5. јула 2014. године – „да смо за све што нам се догодило, у највећој мери, сами криви“. Овакви искази немају за циљ да објасне чињенице распада титоистичке Југославије него да протегну осећање кривице на целокупну српску традицију“(2).
ТО НИЈЕ РЕКАО НИ КРИСТОФЕР КЛАРК
Енглески историчар Кристофер Кларк, који је дигао велику прашину својом књигом „Месечари“, у којој за Први светски рат, пре свих, оптужује Србију и Русију, после стручних критика упућених на свој рачун (између осталог, и зато што је у првом издању књиге Принципа назвао „терористом“), ревидира неке од својих ставова, па поручује Србима: “Треба само да кажете: “То је део наше историје. То је био национални покрет, ти људи борци за слободу, или доживљавају себе као борце за слободу, наша заједница их сматра борцима за слободу. То је историја. То је начин на који смо постајали то што смо данас“/…/Ничија историја нема само лепу страну. Историја је брутална“(3). Ни Кларк више не оптужује Гаврила Принципа као зачетника Првог светског рата. Али, премијер Вучић, који тврди да су Срби криви за све, не преза од понижавања сопственог народа и његове државе пред Великим Братом из Вашингтона и Брисела.
ИВИЦА ДАЧИЋ И СТРАХ ОД ИМПЕРИЈЕ
Конвертитима у србској влади лик Гаврила Принципа очито не да мира. Тако је министар спољних послова Србије, Ивица Дачић, у ауторском тексту за „Недељник“, показао да и он мора нешто да каже о храбром србском младићу који се жртвовао Видовдана 1914, да би његов народ (али и други народи) досегли слободу (види 4).
У првом делу текста, Дачић јадикује над светском неправдом, и како је великим силама дозвољено оно што малим државама није, па се присећа како је НАТО 1999. убио осамдесет шиптарских избеглица у колони и назвао то „трагичном грешком“. Да су то урадили Срби, били би сурово кажњени, додаје он. Одмах затим, да му не би било замерено што помиње америчке злочине, подсећа на то како су Руси, ракетом на даљинско навођење, убили Џохара Дудајева (кога назива вођом „чеченских сепаратиста“ – не терориста, наравно, јер мисли о томе шта би му рекли у америчкој амбасади ако га назове правим именом), и тиме показује како страх пред Газдом из Вашингтона уништава елементарну логику. Јер, НАТО злочин над колоном избеглица десио се када је Империја стала на страну шиптарског тероризма, и био је резултат мешања у унутрашње послове независне државе, СР Југославије, уз кршење свих норми међународног права; Москва је убила овејаног злочинца, који је био вођа терориста на ЊЕНОЈ територији, при чему није страдао нико невин.
СТРАХ ОД БИВАЊА ПРИНЦИПОМ
Други део текста је Дачићева ламентација над чињеницом да је Србија, борећи се за правду и угњетене, у целом 20. веку била губитник, подносећи огромне материјалне и људске жртве, па сад више не жели да се бори ни на чијој страни: “Србија неће бити Гаврило Принцип неког новог светског поретка. Ми, овај пут, нећемо да пуцамо ни у кога, какав год да је он, добар или лош, црн или бео, анђео, или његов колега са тамне стране“ (исто,26). Сада је Србија само за мир, и спремна је да миротворно делује свуда, па и на Украјини. Јер, научила је да преговара о миру тако што се “одлучила за дијалог са Косовом“ (читај: шиптарским терористима под покровитељством вашингтонско – бриселске Империје) што јој је, тобож, отворило врата ЕУ. И због тога он и Вучић (који су се, признајући власт Тачија, Чекуа и сличних њима, одрекли Косова и Метохије), подржавају територијални интегритет сваке земље, а нарочито Украјине с Кримом. Заклиње се Дачић да ће Србија поштовати све своје обавезе, само преклиње Господаре са Запада да њега и Вучића не терају да било коме уводе санкције, јер је Србија мала и без снаге. Циљ министра спољних послова је да добијемо „мало мира“ и да „не будемо поново криви“.
Ипак, вратимо се Дачићевом схватању Принциповог чина. Кад се министрова реченица поново прочита, испада да је Принцип пуцао у бечког надвојводу и његовог генерала Поћорека, врховнике окупаторске власти у Босни, у име ондашњег Новог светског поретка… И сад, ето, Србија неће да пуца у име неког Новог поретка… Каквог? Чијег? Америчког? Руског? Да ли је страх толико паралисао Дачићево перо да је дотични, усред привиђења своје уобразиље, почео да пише несувисле текстове?
ЗАШТО ПОМИЊУ ПРИНЦИПА?
Ствари су, ипак, много баналније.
Лик Гаврила Принципа коверититима на власти (бившим следбеницима Војислава Шешеља и Слободана Милошевића, који су, свако на свој начин, постали симболи отпора Империји) не да мира зато што он није био само борац за националну независност, него и за социјалну правду. А Вучић и Дачић о борби за социјалну правду не смеју ни да сањају.
Станко Церовић у свом огледу „Стогодишњи рат“ пише: “Док се у судбини бар једног човјека не покаже смисао, цијела историја личи на хаос. Гаврило Принцип најављује велики покрет ослобађања колонизованог човјечанства, унапријед указује на његове успјехе и поразе који се смјењују до дадашњега дана“ (5,15). Тако се може разумети и судбина малих по земаљској моћи, а по духу великих народа, попут србског: „Можда је то нека мутна правда у историји: немајући реалне тежине у односима снага између сила, мали народи мали људи често имају претјерану важност у домену симбола и смисла“ (исто,16).
Гаврило Принцип је био јунак отпора јачима и моћнијима, велики витез у борби против империјалних тлачења каква сада предузима НАТО Империја широм света, служећи банкстерској мафији маскираној у причу о „демократији и људским правима“. Србија, која је у Први светски рат ушла против вишеструко надмоћне силе, остала је то што јесте не зато што је кукавички ћутала, „кетманисала“ и кукумавчила како се боји да не страда, него зато што се, као и кроз читаву своју историју, борила За Крст Часни и Слободу Златну.
Зато они који се одричу Принципа, Крста Часног и Слободе Златне, могу да причају само у своје лично име, а не у име народа коме, биолошки, припадају.
Владимир Димитријевић – ФСК
______________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
2.www.standard.rs/kultura/29709-мисао-о-српском–становишту-2
4. Ивица Дачић:Србија неће бити Гаврило Прницип неког новог светског поретка, „Недељник“,7.август 2014, стр. 26-27
5. Стогодишњи рат / Сарајевски атентат и тумачења (приредио Мухарем Баздуљ), Време, Београд, 2014.