Бугарска између живота и смрти

Испред тебе и испред мене, испред сваког човека букте само два питања: смрт или живот. Бирај – то је сав живот наш. Ништа друго: или смрт или живот, или умирење или живљење. И човек у овоме свету зато је у овоме свету, да одговори на то питање себи, себи, себи… А тебе је Бог спустио у овај свет земаљски да то учиниш. Ни за шта друго те Бог није дао у овоме свету. Ни за шта друго. Знај: имаш иза себе смрт или живот. Ти си увек или у смрти; у капији смрти, или си у животу, у бесмртности божанског живота. Мисли како хоћеш и смишљај шта хоћеш. (Свети Јустин Ћелијски)

Црква је у агонији и данас је пред Њом питање живота и смрти. Падање у јерес (екуменистичку) значило би да је Црква изабрала за себе смрт. Проповед Православља значи да је Црква изабрала живот. Иако знамо да ће Црква Православна постојати до краја времена и да је врата пакла неће надвладати, питање је у ком виду ће Црква опстати. Да ли ће то бити у сјајним храмовима или у земуницама и катакомбама? Уколико читамо Свето Писмо и Откровење св. Јована Богослова, биће нам јасно да ће у последња времена доћи до свеопште отпадије и да ће се тек гоњена мањина одржати као верна Богу и Цркви Његовој.

Када се ђаво, дејствујући у антихристу, кроз њега наоружа против Цркве, тада ће изабрани и најдостојнији (најпревасходнији, κορυφαιοτατοι), презревши грађанске почасти и овоземаљска задовољства, према речима великог Методија побећи у пустињу, којој је страна свака злоба и која је плодоносна за врлине, где ће избећи нападе демона и злих људи. (Тумачење Откровења св. Андреја Кесаријског)

Борба за то да пуноћа једне помесне Цркве остане у Православљу је веома важна за спасење народа. Српска Црква се борила за свој опстанак у својим храмовима, и та борба је трајала негде до упокојења патријарха Павла и незаконитог и безвредног свргнућа епископа Артемија. После тога су и они који су до тада говорили против екуменизма и новотарства утихнули. Дивни храмови су опустели, и борба за Српску Цркву се пренела у катакомбама које су још у недовољно великом броју никле по Србији. Књиге које се баве Православљем се ужурбано укидају, и идеологија јеретика Зизјуласа постаје доминантна. Православни пастири или одлазе у катакомбе или им израстају длаке на језику јер желе да остану у храмовима у којима доминира екуменизам. Уопште, забрањен је у храмовима дојуче јасно православним говор против јереси. За највећу јерес, екуменисти су прогласили борбу против јереси.

Бугарска Црква је ових дана још једном доказала да њени храмови још увек нису престали да чувају Православље. Ова, најубогија и најсиромашнија од свих Цркава, по чудном Божијем промислу је показивала последњих година извесне знаке православног етоса који се данашње време кукавичлука рачуна у херојство.

Бугарска Црква је једва „претекла“ да остане православна. У време ослободилачких ратова ова је Црква пала у јерес етнофилетизма. Тај пад су једва дочекали противници Православља и подржавали су њен отпад који је трајао седамдесетак година. Како се пад у јерес и раскол одсликава на живот народа, најбоље су осетили суседни народи Бугарима, јер су у ратовима Бугари били изузетно сурови према дојучерашњој православној браћи. Ипак, после Другог светског рата је Божијим промислом БПЦ приступила поново православној васељени уз прихватање услова да нема више претензије на територије ван државе Бугарске. Комунисти су спроводили сурови прогон током своје владавине у овој држави, те се Црква није довољно опоравила. Манастири су испражњени а свештенство није имало адекватну припрему и бројчано је десетковано.

Позитивни процеси у овој Цркви везани су за отворено супротстављање екуменизму као еклисиолошкој јереси. БПЦ је још у време раскола, пре Другог светског рата имала високо котиране екуменисте и била је члан екуменистичких савеза. На своју срећу, у Бугарској су свој избеглички статус проводила два запажена епископа Руске Цркве – Серафим Соболев и св. Теофан Полтавски под чијим утицајем се православна свест пробудила из летаргије и започела своју борбу у очувању Православља.

Православна Бугарска је изашла из екуменистичког савеза 1998. 2008. је одбацила Равенски споразум о папском првенству који су високо котирани српски јерарси прихватили.

Повод за овај чланак су недавно објављене нове књиге архимандрита Јоана (Филипова) из Белочерковског манастира Пловдивске митрополије. Отац Јоан је веома плодан аутор и преводилац. У свом манастиру служи са благословом свога митрополита по старом календару. Ово није једина црква у БПЦ где се служи по старом календару. И познати свештеник, борац против модернизма и јереси и главни уредник сајта „Буди веран“ Борислав Главев, бивши рок-музичар служи по старом календару.

Овом приликом ћемо само веома кратко рећи о новим књигама оца Јоана. Најновије његове књиге су:

– Како православни екуменисти греше против Господа и против Православне вере, и

– Ко је разбио јединство Православне Црква кроз римокатолички календар.

У првој књизи се представљају манифестације јереси екуменизма као и погубне последице за Православну Цркву због ове многовидне савремене јереси, као и  жалостан крај неких од стубова „православног‟ екуменизма. Занимљиво је да су на насловној страни представљени цариградски и московски патријарси као вође екуменизма

У другој књизи се храбро улази у представљање новог календара као извора хаотичности у поретку разних помесних Цркава, као и средстсва за спровођење плана о уједињењу Цркве (православне) и разних јереси отпалих од хришћанства. Ово питање је увек актуелно за БПЦ која прати нови календар.

Тумачећи изопачено речи Спаситеља, екуменисти разумеју за „веру у Исуса Христа” свако богохулно и неправилно учење о Њему, шта уствари представљају јереси, праведно називане од светих Отаца Цркве „зловерија”, тј. зле, вере погибељи. (Архимандрит Јоан Филипов)

(Ако Бог да, наставиће се)

Погледајте такође: МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ: СПОМЕНИК ПАПИ ЈЕ УВРЕДА ЗА ПРАВОСЛАВНЕ

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“