Глас Концила: У Јасеновцу страдало „око 1.000, највише природном смрћу“

Порицање Холокауста је у неким државама кривично дело, а у Хрватској се промовише у католичком недељнику који излази са Папиним благословом. Да ли Папа благосиља усташки геноцид и његове настављаче? Текст преносимо у целости.

Недавно је у великој дворани резиденције Дружбе Исусове у Загребу представљена књига мр. Младена Ивезића »Титов Јасеновац«. Унаточ тому што на готово 200 страница доноси, у досадашњим хисториографским оквирима, готово невјеројатне податке, у хрватској је јавности потпуно прешућена и маргинализирана. Стога смо замолили аутора да изнесе неке податке до којих је дошао у својим вишегодишњим истраживањима и тако, ипак, потакне знанствени разговор о тој још увијек контроверзној теми новије хрватске повијести.

Мр. Младен Ивезић рођен је 1957. у Загребу, гдје је завршио основну и средњу школу. Студиј повијести и компаративне књижевности те психологију и филозофију уписао је на Филозофском факултету у Загребу, магистриравши тезом »Друштвена увјетованост и културни утјецај пучких календара у сјеверној Хрватској и Славонији од илиризма до седамдесетих година прошлога стољећа«. Од њезина оснутка године 1991. био је члан Комисије за утврђивање жртава Другога свјетскога рата и пораћа Републике Хрватске све до њезина укинућа.

Стотине протурјечја о пробоју заточеника

Ваша књига од прве странице без претјеривања шокира, и то не само обичне читатеље, него и знанственике који се суставно баве проучавањем јасеновачкога логора. Тако нпр. доносите чланак »протухрватског титовског генерала Јефте Шашића – како то дословце стоји у предговору књиге – да је Статистички завод Југославије већ 1966. утврдио да је у Јасеновцу од свих узрока смрти тијеком НДХ живот изгубило 262, у Старој Градишки 141 заточеник…«

ИВЕЗИЋ: Јефту Шашића може се срести у многим извјешћима титовске војске, углавном из западне Славоније. Крајем рата добио је под управу Сисак и околицу, па и Јасеновац. У својих пет књига о марксизму и титовском геноциду над Хрватима рабио сам више од 95 посто протухрватске литературе и докумената јер су они несуставно лагали, а често се и хвалили својим злочинима. Ради се о каквих 6000 знанствених фуснота, међу којима је и врело за тај чланак, објављен 1986. у загребачком комунистичком листу »Наше теме«.

Јосип Броз морао је бити спреман на то да ће Ранковићев одлазак 1966. дати идеологијску подлогу београдској »чаршији«, а теоријски и великосрбима у ЈНА и неким комунистима. Зато је Тито 1966. допустио настанак тога документа, којим је Савезни завод за статистику број жртава Јасеновца утврдио на 403 и одмах то кувертирао. Точно 20 година касније Јефто Шашић објављује ту службену тајну (никада нисам видио тај документ), након Милошевићева доласка на власт, али сада не као демистификацију, него као доказ против Броза, да је непријатељ Срба јер је допустио смањивање јасеновачкога мита. Коју годину касније у Србији ће Броза већ масовно називати усташом. Свакодневно сам читао четири београдска дневна листа од 1986. до 1991. гдје се, као и другдје, види идеологијска и дневнополитичка улога јасеновачкога мита.

На стотине протурјечја у исказима

Како је уопће настао споменути чланак, који је само дио сталне и вјечне контроверзе о броју јасеновачких жртава. Која су Ваша знанствена сазнања о томе?

ИВЕЗИЋ: Чланак је настао очито у склопу протухрватске харанге, када се више није окривљавало само Андрију Хебранга, него и тадање комунистичко водство СР Хрватске па све до Тита. Своје сам спознаје формулирао у закључку књиге »Јасеновац/Бројке«. Прије тога сам исмијао све главне скупине лажи. Један је Србин, примјерице, тврдио да је, радећи у канцеларији, издао 1 400 000 смртних листова с лажним узроцима смрти. Ја питам: »Добро, ако је тако, гдје су ти документи?« Мој је дјед морао спалити фотографије моје маме с прве причести јер су јој кумови били њемачки часник и његова жена. Али зашто би, из којега страха, тко спаљивао документе које је издала НДХ, а послије рата су му могли служити једино као подлога за некакву мировину?

Не могу прихватити 400 особа као прави максимум броја жртава. Немогуће је да их је било 5000, вјеројатно ни 3000, највјеројатније око 1000, умрлих од свих узрока, највише наравном смрћу, па од тифуса и слично. Нејасан је онај пробој 22. травња 1945., гдје често и сами заточеници признају да су 400 својих, немоћних или невољких за пробој, натјерали попити цијанкалиј… Јако су им различите бројке погинулих у пробоју. Све је о том пробоју јако варљиво и митомански. Открио сам стотине протурјечја у њиховим исказима, међу којима и унутарња протурјечја. У Јасеновцу се умирало, да. Но у границама које сам овдје процијенио.

Без логораша прије студенога 1941.

Ви дословце тврдите да су »тврдње свједока да су хрватске власти кога одвеле у Јасеновац прије листопада 1941… обична лаж«. На темељу чега изричете тако категоричку тврдњу?

ИВЕЗИЋ: Логори су у рату допуштени, а често и обвезни за државу потписницу двију међудржавних конвенција ратнога и хуманитарнога права из Женеве, из 1929. године. Припаднике непријатељских сила мора се заштитити од ватре с фронте, освете већинскога народа, изолираности, глади и неимаштине. Томе служе логори и зато је њихов устрој одређен међудржавним правом.

Једноставно, 1941. су у неким сеоцима, Крапје и Брочице недалеко од Јасеновца, били задржани сумњивци или протухрватски терористи, четници и комунисти. Када је наступила студен, њих се пребацило у циглану, са зиданим и гријаним кућама, протухрватскога терориста Озрена Бачића, који је био утекао. Ондје је настао Сабирни и радни логор Јасеновац. Друга је ствар што су антифашисти касније све то слијепили јер им је требао што већи и што магловитији мит. Јасеновачки логор није само формално основан тек у студеном 1941., него у Јасеновцу једноставно није било ни једнога логораша до тога мјесеца.

»Поименични« попис пун је измишљених људи

Како онда гледате на поименични попис жртава Спомен-подручја Јасеновац који доноси имена чак 10 462 жртве само у 1941. години?

ИВЕЗИЋ: Постоје многи лажни пописи. Овај »поименични« је, осим што је неписмен као и други, пун измишљених људи. У Неw Yорку су били објавили каквих 700 000 имена и презимена, а неки су наши аматери ту проналазили стотине жртава титовскога терора из свога села…

Жидовска богоштовна опћина у Загребу (успутно, под тим именом опстала је до 1945., а онда Бога изагнаше антифашисти) саставила је попис. Пет је таквих пописа у Хрватском државном архиву. Извана је рукопис некаква антифашистичкога тужитељскога замјеника Златарића: »Жидови убијени у усташком логору Јасеновац 1941., 1942…« Но Опћина је писала истину па на њезиним кошуљицама пише: »Жидови смјештени у Јасеновац 1941., 1942…« Тако је 80-ак посто људи и сљедеће године увијек исто као пријашње, увијек истих потпуних генералија, занимања, обрта… Били су потребни као мајстори. Остали су били отпуштени; 630 их из Јасеновца бијаху драговољци у 13. СС – Ханџар дивизији.

Ту је мој највећи проблем. Чим се ухватим рушења антифашистичких лажи, етикетирају ме ружним увредама. Сваки пут када докажем да лажу, прикривају моје књиге те пишу нове лажи.

Гледајте Јадовно, тобожњи логор крај Госпића с тобожњом страшном Шарановом јамом – безданком у коју су Хрвати, тобоже, од 11. травња до средине коловоза 1941. бацили, по неким антифашистима, до 80 000 Срба и Жидова. Четници, Српска православна Црква и Влада Краљевине Југославије онога времена и пораћа лагали су јако масно – до 800 000 убијених у три мјесеца, али нису спомињали Јадовно. Сада Славко Голдстеин и др. Ђуро Затезало из Београда, који је упропастио фонд ратних докумената у Карловцу, покрећу нову харангу. Сваке године у српњу онамо одлазе представници највиших хрватских власти или њихови изасланици. Међутим, двојица наших спелеолога спустила су се у Шаранову јаму. Њезина је дубина 7 м, а просјечни промјер ни 4 м. Да сте их слагали као сардине, не би стало 500 људи. Седам минута у једном кадру снимали су јаму извана и изнутра. Нигдје ни каменчића, голе стијене, нема ни кошчице! Упишите у прегледник »Шаранова јама« и видјет ћете тај филмић на интернету. Послали су га и предсједнику Републике, предсједнику Владе…

Стријељан брат логорскога управника

Један сте међунаслов насловили: »Тифус – антифашистички злочин«. Због чега? Спомињете и »10 усташких гробова посред логора«. Зашто баш посред логора и о чему они свједоче?

ИВЕЗИЋ: Колико је јасеновачки мит производ изопачене свијести говоре нам и честа заточеничка признања о епидемијама тифуса. Сви су лијечници били заточеници и они су, премда епидемиологијски образовани, ширили лажи да ће власти убити као неспособне све тифусаре те да их треба под дијагнозом грипе скривати међу здравима!!! Тако се ширио тифус. Власти су касније основале посебан одјел за лијечење тифуса, а фотографије мршаваца ошишаних до коже доказују то.

Др. Херман Прöбст објавио је вељаче 1942. у »Деутсцхе Зеитунг им Кроатиен« чланак »Јасеновац – ни љечилиште ни мучилиште«, што га пренијеше све хрватске новине и новине хрватских савезника. Тај се чланак никако не може уврстити у хрватску ратну промиџбу, али у овом свијету протухрватских лажи он је кључан доказ истине.

Примитак у Табор изводио се јавно, пред повјеренством. Сваки је новак имао право положити своје вриједности повјеренству, у врећицу записнички забиљежена садржаја, који се при отпусту враћао власнику. Нитко заточенике није особно прегледавао.

То је тједан дана објављивано сваки дан у свим хрватским кинима. Виде се усташе за столом, један фино одјевени грађанин у дебелу капуту како скида бурму. Касније су антифашисти фотографију те сцене лажно протумачили: »усташе пљачкају логораше«. Позор, то се приказивало пред цијелим хрватским народом.

Даље се у свему битном слажу Прöбст и накнадне изјаве антифашиста.

У дебеле су капуте многи Жидови знали ушити знатне износе новца или злата, злу не требало. Свака је скупина у Табору имала своје капе, а власт није улазила, осим за свечаности, »у жицу«. Два су се загребачка жидовска капа, шефови барака Бруно Диамантстеин и Давид Шпилер, досјетили, а касније им се придружише и три осјечка, те починише притисак на новаке, дијелом их страшећи, а дијелом им нудећи услуге. Тако им извукоше знатне своте новца, за које су им неки стражари кроза жицу достављали робу набављену у цивилству.

То је убрзо замијетило редарство. Испитало је случај. Кривци су предани Приеком суду, који их је у три дана све, па и брата логорскога управника Ивице Матковића, осудио на смрт и стријељао. Жидове покопаше на жидовско гробље у Јасеновцу, а усташе насред логора. Када би се сваки мјесец мијењала стражарска постројба, нови би стражари били поучени о том случају и морали су над тим гробовима присегнути, животом уцијењени, да ничим не ће ни покушати злорабити надмоћност свога положаја.

Више од стотину усташа, државних службеника и бусатих Хрвата, међу којима и један бивши католички свећеник, било је тијеком НДХ погубљено због користољубивих злочина, од којих би се неки, као нпр. шверц, у миру држали прекршајем. То је све објављено у новинама. Титовци су своје тобожње стријељање за једну јабуку измислили тек десетљећа након рата.

Јасеновачки мит – упориште прогона

Цитирате и занимљив говор Вицка Крстуловића у Славонском Броду 1952. у којем је устврдио: »Својом смо револуцијом уништили стари буржоаски апарат… Али нисмо успјели уништити Цркву као институцију.« У том смислу појасните своју тврдњу да је »јасеновачки мит мотивација и оправдање злочина над свећенством и вјерницима у Хрватској«.

ИВЕЗИЋ: У својим књигама »Геноцид над Хрватима заповиједа Тито« и »Титова умјетност мржње« показао сам како су се титовци прво улизивали ХСС-у јер су к њима прилазили Срби, Жидови и Словенци, губитници рушења Краљевине, а не Хрвати. Тек је у студеном 1944. постотак Хрвата међу титовцима на подручју Главнога штаба Хрватске био већи од 50 посто. На силу су их мобилизирали и гурали у јуриш. У међувремену су титовци успјели придобити неке водеће ХСС-овце, Божидара (Јове) Маговца, Илију (Јове) Јаковљевића, Фрола и још неке такве.

Једини им је институционални отпор пружала Католичка Црква, идеологијски непријатељ, као и покретач народних маса. Одговарајући тој својој дужности и позиву, Алојзије Степинац поставио је властима у својему пастирском писму тада већ реторичко питање: Гдје су ратни заробљеници и други избјеглице? То га је стајало затвора и живота.

У даљњем је прогону католичких духовника и вјерника, као и у свим другим друштвеним односима, јасеновачки мит био главно упориште.

Како је у хрватској јавности примљена Ваша књига?

ИВЕЗИЋ: Као и иначе, заговорнике лажи не занима. Настоје ју скрити. Главни дистрибутери књига, Душевић и Кершовник, што покривају 400-тињак продајних мјеста, бојкотирају све моје књиге. Идем сам к неким добронамјерним књижарима, али то је јако мукотрпно. Продам књиге дома, када ми се тко јави.

Кога занима Други свјетски рат, мора свакако на интернету прочитати књигу Уда Wалендyја »Дие Wахрхеит фüр Деутсцхланд (Истина за Њемачку)«, преведену цијелу на енглески »Трутх фор Германy / Тхе Гуилт Qуестион оф тхе Сецонд Wорлд Wар«. На интернету прочитајте и књигу Тхеодореа Кауфмана »Германy Муст Перисх (Њемачка мора нестати)« из 1940.

Ми знамо да је потпуна истина у Богу, али смо дужни утврђивати и објављивати чињеничну истину. Бити вјерником значи залагати се за Божју славу. Она је најјача у истини. Нема мира без истине и правде. Такав би мир био треуга диаболи, мир потрошаштва и материјализма свих врста.

МР. МЛАДЕН ИВЕЗИЋ, АУТОР КЊИГЕ »ТИТОВ ЈАСЕНОВАЦ«

Идеологијска и дневнополитичка улога јасеновачкога мита

http://antisrbizam.com/blog/122-glas-koncila-u-jasenovcu-stradalo-oko-1-000-najvise-prirodnom-smrcu#HolocaustDenial