Глас вапијућих америчких обавештајаца у пустињи

Група угледних пензионисаних америчких обавештајаца, укључујући ветеране ЦИА, НСА, ФБИ, америчке војске и дипломатије, објавила је 29. јула 2014. меморандум упућен америчком председнику Обами у којем га позивају да коначно објави обавештајне податке који поткрепљују тврдње америчке владе и медија о одговорности за рушење лета МХ17 Малезијског аеротранспорта изнад источне Украјине 17. јула 2014.[1]С озбиром на озбиљност међународне кризе која је после овог догађаја уследила, као и увида који сам овај документ пружа, вреди га нешто детаљније препричати.

Основни закључак меморандума је да америчка председничка администрација још увек није обнародавала конкретне доказе, нити дала на увид сателитске снимке који доказују тврдњу да су „сепаратисти“, тј. антикијевске снаге у Донбасу, били у поседу наоружања које је могло да сруши поменути путнички авион. Такође, сматра се да би било какве оптужбе на рачун Русије морале да буду засноване на „далеко убедљивијим доказима“, док се у исто време изражава „стид“ над чињеницом да се досадашњи докази заснивају на изворима са „друштвених медија“.

Посебно се апострофира улога америчког државног секретара Џона Керија, чије су оптужбе о непосредној или посредној одговорности Русије посебно децидне – „за разлику од понуђених доказа“. Керијеве оптужбе су, кажу обавештајни ветерани, „преурањене“ и делују као покушај да се унапред „затрује“ јавно мњење.

Посебно је занимљива паралела коју ова група ветерана Хладног рата повлачи: понашање Реганове администрације поводом рушења корејског путничког авиона изнад Сибира у августу 1983. Истичу да су сви они у то време били у активној служби САД, док је садашњи председник у то време имао 21 годину. Надају се да ће, поучен тим искуством, Обама схватити важност спречавања потпуног распада односа између САД и Русије, и да је „стратешка опасност која је на помолу важнија од свега другог у овом тренутку“.

Дакле, свега неколико сати после обарања корејског авиона, „Реганова администрације је искористила своју високо квалитетну пропагандну машину како би искривила постојеће обавештајне податке у вези совјетске кривице за смрт свих 269 људи на лету КАЛ007. Авион је оборен пошто је скренуо више стотина миља са своје путање и ушао у руски ваздушни простор изнад осетљивих области на Камчатки и острву Сахалин. Совјетски пилот је покушао да сигнализира авиону да слети, али његови пилоти нису реаговали на вишеструка упозорења. Услед конфузије о идентитету авиона – а један амерички шпијунски авион је примећен у близини само неколико сати пре тога – совјетска земаљска команда је наредила пилоту да отвори ватру“.

Совјети су ускоро схватили да су направили ужасну грешку, али су и амерички обавештајци знали, на основу прислушкивања совјетских комуникација, да је трагедија била резултат грешке („баш као што је 3. јула 1988. амерички брод USSVincennes оборио ирански путнички авион изнад Персијског залива, убијајући 290 људи, што је председник Роналд Реган олако окарактерисао као ‘разумљив несрећан случај’)“.

„Како би максимално оцрнила Москву за обарање корејског авиона, Реганова администрација је сузбила ослобађајуће доказе до којих је америчко електронско прислушивање дошло. Мантра из Вашингтона је гласила: ‘Москва је намерно срушила путнички авион’. На насловној страни часописа Newsweek писало је ‘Убиство у ваздуху’. (Изгледа да се ништа посебно није променило: овонедељна насловна страна часописа Time носи наслове ‘Хладни рат II’ и ‘Путинова опасна игра’)“.

У својој потоњој књизи, „Ратници дезинформације“, тадашњи директор одељења за телевизију и филм Информативне агенције САД, Алвин А. Снајдер, каже да је био задужен да „баци што више љаге на Совјетски Савез“, чему су се придружили и сви главни амерички медији. „Перцепција коју смо хтели да наметнемо је да је Совјетски Савез починио варварски акт“. Још горе, Реганови људи су Савету Безбедности УН представили „преправљени транскрипт“ прислушкиваних комуникација између совјетског пилота и команде на земљи. „Тек је десет година касније, када је прочитао комплетне транскрипте, укључујући и делове које је Реганова администрација сакрила, Снајдер у потпуности схватио колико је централних елемената америчке јавне презентације било лажно“.

Снајдер је у својој књизи признао сопствено учешће у превари. Његов закључак? „Порука приче је да све владе, укључујући и нашу, лажу када то одговара њиховим циљевима. Кључ је у томе да слажеш први.“

Садашње понашање Државног секретара Керија упућује писце меморандума на закључак да се и Обамина администрација води геслом „први лансирај своју лаж у јавност“ уместо жељом за истином. И раније понашање Керија, када је без конкретних доказа 30. августа 2013. оптужио – „не мање од 35 пута“ – сиријског председника Асада да је наредио коришћење хемијског оружја против тамошњих побуњеника, не улива никакво поверење.

Ако су обавештајни докази којима САД располажу онолико танки колико се може закључити на основу онога што је досад објављено, писци меморандума Обами предлажу да „обустави пропагандни рат и сачека налазе оних који обављају истрагу“. С друге стране, чули су „посредно од својих бивших колега да оно што Државни секретар Кери тврди није у складу са стварним обавештајним подацима“. Саветују америчког председника да потражи „поштене обавештајне аналитичаре“ и послуша шта има да кажу, после чега би можда био убеђен да предузме кораке којима би се „смањио ризик да наши односи са Русијом ескалирају од ‘Хладног рата II‘ у оружани сукоб“. На крају писци меморандума понављају своје раније препоруке, од 4. маја 2014, у којим позивају америчког председника да „уклони семе овог сукоба тако што ће се јавно одрећи било какве жеље да интегрише Украјину у НАТО, и да јасно стави до знања да је спреман да се лично састане са руским председником Путином без одлагања, како би разговарали о начинима да се смири криза и признају легитимни интереси свих страна“. На крају примећују да је овај предлог за брзи самит нашао велики одјек и у контролисаним и у независним руским медијима, али не и у главним „мејнстрим“ америчким медијима.

Прошло је више од недељу дана од овог узнемирујућег апела. Никакве реакције из Беле куће није било, нити је било ко из америчке владе понудио било какве конкретније доказе за оптужбе на основу којих се Русија фактички проглашава за стратешког непријатеља Запада. С друге стране, расте број независних сведочења[2] и доказа[3] који говоре у прилог теорије о обарању путничког авиона из ваздуха – а не са земље – могуће од стране авиона попут Су-25[4] каквим располаже кијевско ваздухопловство а чије је присуство регистровано у том ваздушном простору у време рушења МХ17.[5] У исто време, исти западни медији који су предњачили у изношењу неоснованих оптужби на рачун Русије и антикијевских бораца у Донбасу сада су сву своју пажњу преусмерили на преношење све гласнијих позива западних лидера на оштрији курс према Русији, „јачање НАТО-а“, па чак и блокирање Босфора „ради одсецања руске Црноморске флоте од светских оекана“.[6] МХ17 је, што се њих тиче, одиграо своју улогу.

Александар Павић – ФСК