Неискуство и чежња за нормалним окружењем: Животни аутогол младог фудбалера са КиМ

„Добар глас далеко се чује“ каже народна пословица док чешће изостављамо наставак „a лош, још даље“, посебно када га „курир“ преноси.

То се десило младом фудбалеру са КиМ, Александру Шошићу, који је у жељи за нормалним животом шиптарском листу „Зери“ (у преводу „Глас“) рекао да би он са свима говорио „фудбалским језиком који је универзалан“ а Курир то пренео као његову превасходну и коначну одлуку. Остали медији преузели ову сензационалистичку вест што је младог и неискусног Александра довело, како сам тврди, у животну опасност.

Ништа није довољно универзално што би две дубоко закрвљене стране могле исто разумети. Додуше, то је могао и Александар да схвати да је пратио реакције Срба на утакмице које је непризнато тзв., „косово“ играло недавно са страним репрезентацијама. Оно је изгубило обе утакмице али је Александар, својим пацифистичким дриблањем, довео себе у ситуацију да може и живот да изгуби. То се наравно неће десити али много тога у његовом животу је доведено у тешко, мучно и страдално стање. Пре свега његова породица.

Новине пишу да је његов отац видно нервозан шетао по дворишту, држећи се за главу, што његов син уопште разговара са шиптарским новинарима. Он вероватно није желео ни да се Александар сретне са њима… Једна православна поука каже „ко не слуша, јаде куша“.
Шиптарски лист је, у сојој дубокој жеђи за признањем квази-независности од сваког Србина понаособ, констатовао да је Александар „изгледа схватио реалност на Косову и да је спреман да се активира у Супер лиги“ и да он чини оно што други „српски паралелни клубови не чине“. У једном тренутку лист наводи да је Александар то рекао „у првобитној“ изјави. Шта то треба да значи? Знамо какав је вокабулар фудбалера, уопштено говорећи. Да ли се то Аександар првобитно погрешно изразио? Да ли се касније исправио и како? Тиме се нико од медија није бавио…

А. Шошић за „Зери“

У сваком случају он је један од ретких Срба који играју за неки паралелни шиптарски клуб на Косову и Метохији. Тако је и постао предмет интересовања шиптарске штампе. Дакле, не квалитетом већ политичким делом тог случаја што и сами потенцирају. Од самог почетка за Александра је то било погубно али прихваћен од локалних Шиптара, осетивши дашак прихваћености, он је вероватно, једино желео да упути поруку мира. Све из чежње за нормалним животом потпуно неразумљиве ван његове напаћене средине.

Његов отац, који је као и сви Срби одлично осетио „толеранцију на присуство Срба“ током протеклих деценија претпостављао је шта то може да значи, сасвим прецизно.

Александар је изразио жељу и спремност да игра за неки од шиптарских непризнатих и паралелних клубова у будућности. Уосталом, тако пише али у тексту га не цитирају већ тумаче произвољно и пристрасно.

Шта је он заиста рекао, колико ту има слободне интерпретације новинара и већ унапред осмишљене и одређене теме, остаје ствар претпоставке. А доза сензационализма коју је та прича са собом носила, постала је талас који је уништио и онако шиптарским терором ојађене, животе продице Шошић из Гњилана. Нико га није поштедео. Нико га ништа није питао, нико му није пружио шансу да говори. И водећи и локални и леви и десни медији, патриотски, квази-патриотски, демократски, независни портали, штампа… пренели су сурово текст преузет са шиптарског сајта и не баш најбоље преведен. (Да се људи не би додатно збуњивали „првобитним“ и „другобитним“ изјавама). Да су барем мало размислили о начину на који супротна страна прави вести схватили би да се то не разликује пуно од тога како они праве вести. Сви су овде изразили емоције и политички набој, исти онај који су и шиптарски новинари отворено показали. Морали су да буду свесни осетљивости тренутка и последица које ће по њега имати такав текст.

А онда се морамо сетити и „изврсног“ кукавичлука свих ових медија доказаној пре само неколико дана поводом врло сличне теме. Високи функционер СПС-а Брано Ружић, пре мање од недељу дана угостио је Фадиља Вокрија, кога и несрећни Александар помиње. И то не само да је Вокри ватрени заговорник „независности“ јужне српске покрајине већ је дан-два пре тога био ухапшен за гажење пешака колима. Тек што је изашао из затвора обрео се код српског државника и то по позиву! Јел то било овако медијско критиковано? Зар Ружић није човек који не трпи притиске Шиптара и не живи због њих у гету? Зар Ружић не живи на грбачи и муци српског народа? То су сви прећутали али 19-годишњака који мора сам да се бори за мало сопствене слободе јер нема ко да га заступа и штити – сви би да растргну.

Нема везе… ионако су државне паре за сваку незакониту потребу.

„Курир“ ову вест преноси са насловом „Љубав према партизану нема граница“. А онда врло умереним тоном описује фотографију и „љубав“ према црно – белима. У причи о Александру Вокри се наводи као екстремни фанатичар, провокатор, српски непријатељ…

Шиптарски медији се сада баве огорченошћу и осудом Александрове изјаве додајући уље на ватру у виртуелном рату за рачунарима машући црвеним плаштовима мржње једни на друге.

Иако у центру медијске пажње – Александар је остао потпуно сам. Тако је на крају био принуђен да се обрати удружењу „Заветници“ и свој апел упути путем њихове мреже. Да ли је свестан да је наишао на исту ствар која га је довела у жижу медијске пажње? Вероватно не као што ни први пут није био свестан шта ради. Нема он сада ни смирења ни храбрости да трезвено размишља. У жељи да одбране Александра и утврде став какав се од Србина са Косова и Метохије очекује, „Заветници“ наводе да „Курир лаже“ и како сам Александар каже „Поносан сам на то што сам Србин и због тога бих играо увек и само за српску репрезентацију. Жао ми је што је Курир без икаквог повода написао неистину да сам спреман да играм за репрезентацију тзв. државе Косово, због чега сам добио велики број увреда и претњи на Фејсбуку“.
Александар Шошић, сасвим десно. Са другарима у Београду.

Да, заиста је Курир изузетно лажљива новина али овај пут нису морали да лажу. Пренели су шиптарски текст… Да, изоставили су неколико појмова али је то сасвим уобичајена новинарска пракса ради лакше разумљивости! То свака редакција тумачи на свој начин и не сматра се прекршајем, грешком понекад али не и прекршајем. И није истина да је без повода јер је његова изјава дата шиптарском листу – и те какав повод!

„Заветнци“ су доказана родољубива организација ту нема збора. Исто тако, међутим, нема збора ни да су медијски апсолутно непотковани. Њихова оштра одлука да бране младог Србина ипак пати од извесних ниподаштавања нечега што је првобитно изнесено као необорива чињеница. Шта се тиме добија? Без аргумената оповргавање носи дозу непотпуности па свако може то да тумачи на свој начин а да у одређеној ситуацији, под емоцијама, просто промени мишљење јер има основа и за тим.

Да ли ће сада, неки исто тако страдални Срби, презасићени свог ропства у блатњавим енклавама у које су их крволочно Шиптари протерали из њихових домова, без икакве наде за правдом и истином, после неколико испијених чашица у сеоској продавници или „кафићу“ свој гнев исказати на Александру што је после свега, како новине кажу, „прешао на њихову страну“?

Кога је то брига? Александровог оца, породицу и њега самог. Остали су добили једну порцију ексклузиве, ако се не да Бог деси још неко зло, добиће још једну порцију а сутра су сви опет гладни. Опет, и опет и опет…

А Александар има само 19 година, незрелост, неискуство и муку. Од тога 15 у ропству, коме се не назире крај. Жељу да може нормално да живи и развија се као и сви његови вршњаци и сународници који сада ту могућност и време користе радије да би га попљували, извређали и смучили му ионако огорчен живот пониженог и од готово свих одбаченог Србина у Косовском вилајету. Он је само желео мир, дружење, прилику да се докаже као добар фудбалер и можда успех…

Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида.

Свети Владика Николај Велимировић: Јеванђеље о Господу Сејачу