ДА ЛИ ЈЕ У ЕВРОПИ МОГУЋ ДРУГИ ЧЕРНОБИЉ

Неће сваки Европљанин знати да вам одговори на питање шта се догодило 26.априла 1986.године, али је место које се зове Чернобиљ познато свима. Тог дана, на том месту, на  територији Кијевске области Украјине,ако се не рачуна трагедија јапанске Фокушиме, дошло је до најгласније атомске катастрофе. Није била ни прва, јер се нешто слично већ дешавало у америчкој нуклеарној електрани ЛонгАјленд. И тада су морале да се иселе десетине хиљада становника и држава да се бори са радиоактивном заразом, али се то дешавало толико далеко од Европе да зараза није ни стигла до Старог света – за разлику од хаварије у Чернобиљу, када су  избачени  радионуклеиди  откривани по читавом континенту.

У прошлих 28 година Чернобиљска зона је претворена у резерват, атомска електрана је свој рад прекинула, а реактор који је експлодирао је потпуно изолован. Део територије је деконтаминиран, те  је повишени ниво радијације  остао само на неким местима. Међутим, било би брзоплето  тврдити да Чернобиљ више не представља опасност. Ради се о новом складишту нуклеарног отпада, које треба да почне да се гради 2017.године, и које треба да служи за складиштење радиоактивног отпада америчке компаније Вестингхаус. При том ће се складиште од 800 милиона долара саградити новцем Европе, мада она нема апсолутно никакве везе са америчким произвођачем тог горива.

Помислило би се да је изградња складишта корисна ствар, јер треба да повећа  нуклеарну и еколошку безбедност Европе. Било би тако, да се не ради о земљи у  којој се већ извесно време води грађански рат, у и којој су представници неонацистичке групације „Десни сектор“, који су потпомогли доласку на власт  влади Арсенија Јацењука,   већ претили диверзијама на нуклеарним електранама. Екстремисти „Десног сектора“ су чак покушали да освоје Ровенску нуклеарку која је само на сто километра од Пољске. Тада је покушај спречила стража у њој, али сада  „Десни сектор“ има  не само пешадијско, већ и тешко наоружање.

Претња оваквим терористичким  нападом није најопаснија ствар за Европу. Ипак треба да се поседују многа знања о грађи реактора, како би  могла да се  изврши хаварија. Много је горе намерно уплитање стручњака са стране, јер они могу да угрозе  сложену технологију рада електране. Коришћење нуклеарног горива на начин који није предвиђен конструкцијом  реактора   може се баш тако окарактерисати.

Крајем 2000. је упорношћу Виктора Јушченка Украјина предузела покушај да одбије нуклеарно гориво који Русија производи за реакторе, конструисане у њој. Тако је у Јужноукрајинској нуклеарки која је смештена у близини Црног мора у зону реактора смештено гориво већ помињане фирме Вестингхаус. Међутим, експерименат је морао убрзо да буде прекинут јер замало није дошло до хаварије зато што  се испоставило да су елементи за гориво Вестингхауса потпуно неусловни. Они су почели да се криве и  повећавају, запушавајући канале реактора. Без обзира што  је нови Чернобиљ избегнут – чудом, украјински нуклеарци су ипак претрпели штету, тешку много милиона долара, јер су морали да ликвидирају последице коришћења америчког горива.

Данас украјинске власти поново доносе политички условљену одлуку о коришћењу нелегалног америчког горива уместо руског. Због тога је и било неопходно да се сагради складиште нуклеарног отпада, јер се у Вестингхаусу, за разлику од руских нуклеараца, коришћено гориво не прерађује. Тако да ће америчка радијација сада, за европске паре, да прети становницима Европе.

Припремајући се за потписивање споразума о придруживању Украјине, Европска унија је у октобру 2013. међу уговорне стране увела и организацију чији је назив Евроатом. То је зато, што Украјина представља земљу у којој се значајан део струје производи у нуклеаркама. А француске и немачке компаније, које имају огромно искуство са експлоатацијом нуклеарки,  показују велико интересовање за украјинске, јер оне део струје, која се произведе у њима, извозе у Европу. Тако да је жеља Француза и Немаца да се снабдеју новим уређајима за производњу струје потпуно природна, обзиром да су украјинске власти објавиле да ће извршити велику приватизацију енергетских објеката, у које спадају и нуклеарке.

Међутим, сви ти планови могу да оду у ваздух, и  Евроатом може да постане страна у Споразуму о придруживању од које баш ништа не зависи. Јер искуство украјинских нуклеараца, стечено коришћењем  америчког горива показује: оно није само непогодно, већ може да доведе и до катастрофалних последица   техничког, па и еколошког карактера. Већ су, на  Запорошкој нуклеарки, почели да експериментишу амерички војни стручњаци, који су са посла потпуно уклонили украјински персонал,  а он је био специјално обучен за реакторе на којима је радио. Подвући ћемо: то чак нису ни професионалци-нуклеарци који припадају Вестингхаусу, већ права војна лица чији интерес никако није да се произведе струја која ће бити поуздана, нити да се испоштују норме еколошке безбедности. Можемо само да претпоставимо какве све могу да буду последице  тих експеримената по нуклеарну безбедност Европе.

Да ли ће Запорошка нуклеарка после америчког експериментисања моћи да ради на ранијем нивоу? Да ли сличних група америчких „стручњака“ има и на другим украјинским нуклеаркама – оних, за које је заинтересован европски бизнис? Да  неће можда Европа осим изградње складишта Вестингхаусовог  искориштеног горива, у Чернобиљу, опет за своја средства, бити приморана  да се бави и обновом оштећених реактора и у осталим украјинским нуклеаркама и да врши деконтаминацију територије Украјине и држава Европске уније?

Француски нуклеарци су се већ сусретали са притиском од стране САД, због њиховог захтева да се пређе на нуклеарно гориво које је произведено  по технологији компаније Вестингхаус. Били су принуђени не само да се одрекну многих сопствених проналазака, већ чак и да плате Американцима за лиценцу онога, што и сами добро знају и да ураде, и да продају.

Европа ће, захваљујући украјинским политичарима, доспети у потпуну енергетску зависност од Сједињених Држава, што Вашингтон одавно покушава да спроведе тако што ће Европи понудити испоруке  својих произвођача струје. Украјински „енергетски хаб“ ће представљати корак према контроли САД над испорукама енергената Европској унији. Узимајући у обзир искуство од  коришћења нуклеарног горива Вестингхауса у украјинским нуклеаркама, то не би била само  контрола, већ  потпуни диктат.

Александар ДОНЕЦКИЈ – ФСК