Наташа Кандић: Није ми јасно зашто су незадовољне породице отетих Срба са КиМ?

У стварности се потврђује да једино амерички тужилац има потенцијал да осигура правду за српске, ромске и друге неалбанске жртве, као и за оне Албанце који су убијени из политичких разлога

Карла дел Понте је у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”, објављеној почетком 2009. године, навела да је од новинара сазнала да је ОВК на Косову после јуна 1999. противправно лишио слободе, а затим транспортовао у Албанију око 300 Срба, којима су тамо узимани органи ради трговине људским органима. Потом је у марту 2012. објављен извештај известиоца Савета Европе Дика Мартија о нестанцима, затварањима и убиствима Срба, Рома, колаборациониста и политичких противника ОВК који је јаку пажњу јавности привукао наводима о убиствима ради трговине људским органима. Премда је Марти известио о „шачици” – десетак случајева вађења органа и трговине органима, у Србији je створена перцепција да су сви нестали Срби жртве тог ужаса. У великој мери, заслуга за неутемељено увећавање броја случајева припада српском Тужилаштву за ратне злочине, које је јавно тврдило да има доказе да је 300 несталих Срба било подвргнуто узимању органа. Марти је неколико пута реаговао, опомињући институције у Србији да не манипулишу наводима из извештаја, али то није допринело објективнијој интерпретацији извештаја у целини.

У септембру 2012, супротно правилима вођења кривичне истраге, Тужилаштво за ратне злочине извело је пред камере сведока који је, наводно, у импровизованој болници у северној Албанији бајонетом извадио срце деветнаестогодишњем Србину и предао га високом официру ОВК. Уследила је жестока критика стручне јавности због нарушавања угледа институције тужилаштва и покренуте међународне истраге. Реаговао је и тужилац Специјалног истражног тима Клинт Вилијамсон, коме је Тужилаштво одговорило, као да се све одвија у сарадњи, да му је сведок на располагању.

Током 2013. и 2014. године Специјални истражни тим саслушао је око 400 сведока и чланова породица несталих Срба, што је сигурно допринело формирању чињеничне слике о догађајима на Косову после јуна 1999, о чему је тужилац Вилијамсон говорио пре неколико дана (28. јула), поводом завршетка прве фазе истраге и његовог трогодишњег мандата. Изнео је оцену да је оно што се десило на Косову после јуна 1999. било етничко чишћење, бруталан напад, усмерен против свих Срба који су желели да остану на Косову. Рекао је да је тим прикупио доказе против високопозиционираних официра бившег ОВК за спровођење кампање прогона Срба, Рома и другог мањинског становништва, као и против Албанаца који су били означени као сарадници Срба или политички противници. Навео је и да докази показују да су лидери бившег ОВК били укључени у непрекидну кампању насиља и застрашивања 1998. и 1999. године против политичких противника из редова Албанаца, у коју су укључивали вансудско погубљење и противправно затварање. Одлучно је истакао да се резултати истраге његовог тима у свему поклапају с налазима Дика Мартија, што се односи и на наводе у вези с трговином људским органима.

Тим није дошао до доказа који би обезбедили кривично гоњење за убиства у сврху узимања и трговине људским органима. Тужилац Вилијамсон оценио је да докази које су прикупили указују на озбиљне индиције да се ова пракса дешавала у веома ограниченом обиму и да је број убијених у сврху узимања и трговања њиховим органима мали. Вилијамсон је одлучно рекао да не постоје индиције да су већина несталих или убијених Срба постали жртве ове праксе.

Први пут се догодило да су српске жртве добиле формално признање. Никада пре, ниједна међудржавна ни међународна институција није догађаје на Косову после јуна 1999. квалификовала као злочине против човечности. Први пут је Клинт Вилијамсон описао дешавања на Косову као кампању прогона која је резултирала етничким чишћењем Срба, Рома и другог мањинског становништва.

Међународни тужиоци и судије на Косову, најпре у оквиру Унмика, а потом под окриљем Еулекса, нису успели да придобију ни делић албанске јавности за процесуирање припадника ОВК који су извршили злочин над Србима и Ромима. Један од примера је ослобађајућа пресуда, коју је у фебруару 2013. изрекло мешовито веће Основног суда у Призрену, за ратни злочин почињен у српском селу Оптеруша, 17. и 18. јула 1999, када су припадници ОВК убили осморицу Срба после њиховог предавања. Чињеница да су посмртни остаци осморице Срба ексхумирани 2005. године, а да су оптужени ослобођени јер судско веће није нашло да је „ван сваке сумње” доказано да су оптужени учествовали у нападу на Србе, додатно појачава утисак о немоћи судија Еулекса да повежу злочин са извршиоцима.

Али, то што нису могле судије Унмика и што данас не полази за руком судијама Еулекса, успео је амерички тужилац Вилијамсон. Америчка администрација позвала је косовске институције да подрже оснивање суда за злочине које је извршио ОВК после јуна 1999, и то је, иако стиснутих зуба, прихваћено, и с реториком којој не мањка ниједна реч – све је у интересу остварене слободе. У стварности се потврђује да једино амерички тужилац има потенцијал да осигура правду за српске, ромске и друге неалбанске жртве, као и за оне Албанце који су убијени из политичких разлога.

И уместо да му стисну руку, да му одају признање што их је уздигао изнад злочина српских снага на Косову, због којих су били виђени као саучесници злочинаца, вође удружења породица несталих Срба показале су да их не занима кривична правда која ће допринети изградњи јасније слике о догађајима на Косову, него сензационалистичке приче о узимању органа несталим Србима.

Секретарка Удружења породица несталих на Косову Милена Парлић љутито је упозорила да је та организација очекивала „јасну потврду да је било трговине органима присилно несталих Срба, не шачице, како је Вилијамсон изјавио, већ великог броја Срба, а то је више од 300”. Председница истог удружења Наташа Шћепановић изнела је сумњу у независност Вилијамсонове истраге: „Чим се оволико дуго чекало на крај истраге, а при том нисмо имали ниједну информацију докле се стигло, то је указивало да истрагу неко контролише и да се желе заштитити људи на власти у Приштини, бивши командни кадар терористичког ОВК”.

Заменик тужиоца за ратне злочине Бруно Векарић наставио је да „пали ватру”. Као да није чуо изјаву Вилијамсона, бечком листу „Ди пресе” похвалио се да су [Тужилаштво] наводно прикупили довољно доказа за подизање оптужнице за трговину људским органима на Косову, али да злочинци нису доступни. Онда се присетио да налази Вилијамсона говоре нешто друго, па се окренуо удружењима, уверавајући их да је „много важније што је први пут потврђено да су над Србима почињени ратни злочини и да су их чинили руководиоци ОВК, а не само појединци”. Похвалио је Вилијамсона што је потврдио да су чињени ратни злочини, на чему је српско Тужилаштво радило седам година. Српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић „присвојио” је резултате Специјалног истражног тима, оцењујући да је Вилијамсон „ставио круну” на дугогодишњи посао Тужилаштва за ратне злочине, заборављајући на велике разлике у оценама његовог тима и Вилијамсона да је било десетак, односно 300 случајева трговине људским органима.

Да закључим, тешко је са Србима, увек су против, најчешће против самих себе. Удружења породица несталих Срба врло су политизована, закована прошлошћу и идеолошким интерпретацијама догађаја на Косову као борби против „шиптарских терориста”. А Тужилаштво за ратне злочине? И актуелни тужиоци више воле сензационализам него професионализам.

Координаторка процеса РЕКОМ

(Политика)