Употреба хибридних идентитета у геополитичке сврхе: Босна 1914-Украјина 2014.

Народтворни процеси и геополитика

Сваки историјски народ је имао сопствени, оригинални народотворни пут. Чешки социолог Мирослав Хрох (Miroslav Hroch) посматра стварање једног народа као троетапни процес („народотворни процес“), који има своју временску димензију. Према његовом виђењу, од јављања интереса за заокруживањем сазнања о одређеној етничкој групи, њеном језику, култури и заједничкој историји, преко стварања националног политичког програма, развоја националне културе и стварања политичких институција, до масовног ширења национално-политичког и државно-политичког програма међу становништво  у појединим случајевима било је неопходно да прођу и читава два века. Лав Гумиљов (Лев Николаевич Гумилëв) описује како је процес стварања француске нације трајао преко хиљаду година, још од 9. века , што је сасвим у складу са тезом Рене Генона (Réne Guénon), који дефинише традицију као „свеукупност сакралних знања чије је праисконско порекло божанско, а не људско.“  Трагање за почетком прве фазе народотворног процеса води у далеку прошлост, ка коренима рађања једне, посебне етничке заједнице.

До убрзавања националног заокруживања долази после 18. века када су „вера и култови постепено престајали да буду извор националног идентитета. На њихово место су, у духу просветитељства и романтизма 18. и раног 19. века, дошли језик, па и слободна воља појединца да сам изабере своју припадност. Вера је, у духу модерних европских идеја, постала приватна ствар.“  Најпре језичка блискост, а затим и свест о заједнички проживљеној историји постају стубови народног окупљања. Ово је и период рађања националних држава. У немачком језику постоје два појма којима се описује процес стварања нација и националних држава: Staatsnation и Kulturnation. Ово нам указује и да су изграђени народи имали потенцијал да створе сопствене државе, и да су државе имале потенцијал да изграде народе. Најупечатљивији пример Staatsnation-а је америчка нација, у доброј мери и француска и енглеска, док се у групу Kulturnation-а могу сврстати Немци и Италијани, на пример.

Рађање националних држава је узроковало промену граница у Европи. Немачки историчар Теодор Шидер (Teodor Schieder) разликује три типа настанка модерних држава у Европи.  Први тип су такозване народне државе западноевропског типа. Њих су формирали „државни народи“ и као примери се могу навести Француска и Енглеска. Други тип су „уједињене народне државе“, настале уједињењем више административно-политичких целина у којима су живели припадници једног народа у једну целину. Примери су Италија и Немачка. Трећи тип су државе настале отцепљењем од већих, мултинационалних царевина. По Шидеру, ту спадају – Србија, Ирска и Финска. У историјском смислу, посматрајући један период у прошлости, овакав закључак је сасвим тачан. Међутим, отвара се питање: зашто посматрати само један, уски период у оцењивању карактера државотворног процеса? Настанак државе је, као и рађање народа процес, у неким случајевима дуг и више векова, а поједине борбе које су током тог процеса вођене трајале су и по неколико деценија.

Зато настаје проблем политичког вредновања ове категоризације. Користећи Шидерову типологију, по којој је Србија добила своју самосталност отцепљењем од отоманске државне целине, могло би се закључити да су Срби 1878. коначно остварили своју тежњу (и право) да имају сопствену, самосталну и међународно признату државу. Међутим, то је било далеко од истине. Док се за „народне државе западноевропског типа“ и „уједињене народне државе“ може рећи да су својим настанком углавном завршиле процес територијалног заокруживања, у случају трећег типа држава то није био случај. Срби нису остварили своју тежњу 1878. године и знатно већи број Срба је остао да живи ван независне државе Србије. Нешто слично се током ранијих периода дешавало и са деловима немачког и италијанског народа, који су потпадали под туђу окупацију, па се затим ослобађали, све док није дошло до коначног уједињења у другој половини 19. века. Гледано са теоријског аспекта, било је тешко објаснити зашто је Србима било ускраћено право да створе „уједињену народну државу“, да остваре своје природно право да живе у једној држави, на начин на који су то учинили Немци и Италијани.

Међутим, гледано са геополитичког аспекта, сасвим је јасно зашто је до тога дошло. Још од самог почетка актуелизације „српског питања“ на међународном плану, крајем 18. века, оно је постало геополитичко питање. Отуда ће и тежња српског народа да, попут осталих европских народа, свој народотворни процес крунише иституционалним и територијалним заокруживањем модерне српске државе постати проблем у односу између Србије и великих сила . Можда је најбоље образложење постављања великих сила према „српском питању“ дао француски министар спољних послова Шарл Морис Таљеран (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord), који још на самом почетку Првог српског устанка, саопштава турском посланику у Паризу „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана.“  Ипак, после седам деценија одлучне и грчевите борбе Србија је постала међународно призната, па је никла нова држава на стратешки значајном положају. Политичка битка се зато од друге половине 19. века води око питања како спречити даљи раст те државе. Тумачење како Србија настаје „отцепљењем од мултинационалне царевине“ је зато и покушај њеног ограничавања на територији коју заузима непосредно после Берлинског конгреса. Србима се ускраћује право да имају своју „уједињену народну државу“, а од тада, па све до почетка Првог светског рата, кључна област на којој се води ова битка је Босна и Херцеговина.

У историји се може наћи неколико примера како су спречаване тежње једног народа да се хомогенизује на одређеном, географски омеђеном, простору. Вавилоњани су, још од 6. века пре нове ере практиковали „колективна пресељења“, па су „селили једне народе са неке територије, а друге досељавали“, јер „када би се један народ нашао на сасвим другој територији, било је много мање шанси за побуну, за револт. То није била земља тог народа, то је сада била туђа земља где су они били дошљаци и нису имали мотива да се боре“ . Ефекти ове стратегије били су познати и Византији. Једна од теза о доласку Албанаца на Балкан, која је била прилично раширена међу српским истраживачима и историчарима у 19. веку, јесте да су Албанци кавкаско племе, које се досељавало на Балкан у периоду од 7. до 10. века на иницијативу саме Византије, како би штитили њену западну границу. У делу „О управљању царством“ (De administrando Imperio),  цар Константин VII Порфирогенит (Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) описујући унутрашње околности у тадашњој Византији, на неколико места спомиње Албанце, али не као народ који живи на Балкану, на западној граници Византије, већ као кавкаски народ који је насељавао простор који се данас може одредити као северозападни део Азербејџана и који је имао изразито уређену структуру унутрашњих односа, те да су се у разговорима морале одавати посебне почасти племенским главешинама .

Један од начина је представљало и ширење етнопростора једног народа на уштрб другог. Најбруталнији пример представља Велики источни план (Generalplan Ost), који је, према расположивим документима и сведочењима током Нирнбершког процеса највероватније припреман између 1939-1942. године. Био је то тајни план, осмишљен у уском кругу, којим је руководила Главна безбедносна служба Рајха (Reichssicherheitshauptamt). После Другог светског рата, иако је већина докумената о раду ове службе уништена, ипак је на основу сведочења руководиоца овог „пројекта“ др. Ханса Елиха (Standartenführer Dr. Hans Ehlich) и расположиве документације могла да се изврши реконструкција о томе шта се желело постићи Великим источним планом. Циљ је био територијално ширење Немачког Рајха на исток, уз промену етничке структуре становништва. Тако би нови „животни простор“ (Lebensraum) био под доминацијом немачког фактора. До промене етничке структуре је могло доћи уништавањем становништва, њиховом германизацијом, или протеривањем. План се односио на Пољаке, Русе, Белорусе, Украјинце (Малорусе), Чехе, Јевреје и припаднике балтичких народа. Коначна верзија плана се састојала из два дела: малог и великог плана. „Мали план“ (Kleine Planung) је подразумевао предузимање одређених активности још током рата и извођења ратних операција, док се „Велики план“ (Grosse Planung) односио на акције које су требало да се спроводе по завршетку рата у периоду од тридесет година . Да би постојала немачка етничка већина на одређеним територијама, предлагано је да се „гераманизује“ половина Чеха, трећина украјинских Малоруса и четвртина Белоруса, као и да се већина словенског становништва протера далеко на исток, иза Урала. У „Великом плану“ се констатује да од 45 милиона становника средње и источне Европе који нису Немци, чак 31 милион је „расно неподобан“ (сви Јевреји, четири петине Пољака, три четвртине украјинских Малоруса, две трећине Белоруса), док преосталих 14 милиона могу да остану у оквиру Немачке, али да служе као јефтина радна снага. На новоуспостављени „животни простор“ би заједно са Немцима били пресељавани и Чеси и Летонци, на пример, што би у новом окружењу убрзало њихову германизацију . У предратном периоду у Немачкој се од стране нациста почиње користи појам Untermensch, што је требало да означи „подљуде“, „људе ниже вредности“ или „инфериорне групе“ . У таквом амбијенту се и разматрају планови о ликвидацији, депортовању или асимилацији десетина милиона људи! Словенски народи су, поред Јевреја и Рома у овој скупини.

Претходница „Великом источном плану“ била је (гео)политичка концепција „Продор на исток“ (Drang nach Osten) . Дискутабилно је када се по први пут јавља идеја о „Продору на исток“. Поједини историчари је стављају у рани Средњи век и време првих великих сукоба са Великоморавском кнежевином и потом Мађарима; други повезују ову идеју са Бизмарковом Пруском, док трећи наглашавају период после уједињења Немачке и припрема за Први светски рат као кључно раздобље развоја идеје. Прва теорија, која смешта почетак „Продора на исток“ у средњовековни период, заправо покушава да направи везу са процесом такозваног Ostsiedlung-а, насељавања источних територија немачким народом још од 10. века. Овај миграциони процес, који је, гледајући са данашње историјске дистанце трајао неколико векова и утицао на стварање политичко-културног подручја Средње Европе, ипак не би требало мешати са „Продором на исток“ који је уследио касније. До „кретања“ немачког становништва током Ostsiedlung-а долазило је, између осталог, и због позива многобројних словенских владара да управо немачке занатлије и трговци населе њихове земље. Тако су убрзавали привредни развој и пунили државну касу, у чему им је немачко становништво било од велике користи. Ово је узрок средњоевековних сељења германског становништва у Шлезију, Судете или Подунавље . Поред тога, у појединим периодима немачки протестанти су протеривани са територије Светог римског царства, па су се принудно пресељавали на подручје Балтика, Карпата, Трансилваније или области Руске царевине на пример .

Трећи начин се односи на стварање хибридних идентитета, који су погодни за геополитичку инструментализацију. Шта се може подразумевати под овим појмом? Хибридни идентитети представљају покушаје стварања Staatsnation-а око вештачки створених конструкција. Према Витнију Смиту (Whitney Smith), симболи који су утицали на народотворни процес могу се поделити на пет категорија: јавне догађаје (као нпр. прославе, погреби, процесије у већински католичким државама), вербалне симболе (пароле, гесла, песме, химне), иконографске симболе (слике, иконе, посебни знакови идентификације, заставе), споменике и, на крају, на саму државу и њене елементе (територија коју је обухватала или на којој је настала, закони, посебне институције). Он такође описује и четири начина на која се „национални симболизам“ може манифестовати као: активни симболизам (коришћење симбола на јавним прославама или догађајима), вербални симболизам (приметан у јавним иступима, певању песама, узвикивању парола), конкретни симболизам (место које у свести становништва заузима земља, или поједине области, реке, планине), графички симболизам (употреба симбола на заставама, плакатима,сликама).  У изградњи хибридних идентитета се користе активни, вербални и графички симболизам, како би се у свести становништва изградио тачно одређени, наметнути, конкретни симболизам. Зато се смишљено усмеравају и повезују јавни догађаји, вербални и иконографски симболи, са идентитским споменицима и државним атрибутима и тако обезбеђује широка пенетрација хибридног идентитета на одређеном географском простору. Типично за хибридне идентитет јесте и да се њихово формирање индукује споља, од стране заинтересованих геополитичких играча, са циљем фрагментације одређеног простора.

Да би се градили хибридни идентитети, користе се различитости које један део становништва у областима у којима живи испољава у односу на своју идентитску матицу, према сопственом цивилизацијском огњишту. То могу бити религијске, културно-језичке, економске или политичке разлике. Инструментализација ових разлика у геополитичке сврхе доводи до тога да се хибридни идентитет увек заснива на радикалном антагонизму према цивилизацијском огњишту. На овом месту треба напоменути да је сасвим могуће да би поменуте различитости становништва на одређеном подручју резултирале почетком једног новог, оригиналног народтворног процеса и у крајњој линији довеле до стварања новог народа. Међутим, тај процес „одвајања“ од шире идентитетско-просторне целине би текао својим „природним током“, трајао дуго и вероватно не би доводио до стварања радикалних антагонизама. Исход овог „природног тока“ не би значио да се нова нација удаљава од свог цивилизацијског огњишта.

Босански хибридни идентитет

Примери покушаја стварања хибридних идентитета видљиви су на постјугословенском и постсовјетском подручју и, уочљиво је, одигравају се искључиво на српском и руском етнопростору! Ограничавање утицаја Србије у Босни и Херцеговини после Берлинског конгреса (у том тренутку Срби су чинили већину на овом подручју) водио је преко покушаја стварања бошњачке нације. У новоприпојеној области аустријска управа је имала катастрофалне резултате, а пуне три деценије је различитим механизмима покушавала да ограничи или у потпуности опструира било какве интересе већинског српског становништва. Битно поглавље у аустријској стратегији представљало је и планско насељавање муслиманског становништва у етнички чисте, српске средине у источној Босни. Отац бошњачке нације је Бењамин Калај (Benjamin von Kállay), мађарски политичар, хабзбуршки дипломата и аустроугарски управник Босне и Херцеговине 1882–1903. године. Калај је извесно време провео у Београду као аустроугарски конзул, добро је познавао Балкан и аутор је једног запаженог дела о средњовековној историји Срба.  Поред тога, као мађарски политичар, Калај је био близак хабзбуршком шефу дипломатије Ђули Андрашију. Са једне стране, Андраши се ослањао на Калаја у доношењу одлука које су се тицале Балканског полуострва, док су, с друге стране, Калају била широм отворена сва врата у Бечу. Он је брзо заинтересовао све важне центре моћи у Бечу за своју идеју о „бошњачкој нацији“, а од 1882. године, када постаје гувернер БиХ, пружа му се прилика и да је реализује. „Чим је после окупације дошао у Босну, схватио је да треба завадити православце и муслимане, јер су појединци ове две конфесије почели да организују отпор аустријској власти , настављајући борбу коју је Хаџи Лоја започео. Калај је уместо српства хтео да живи средњовековно босанство и босанску државну и народну свест, стварајући тако босанаску нацију. Службено је уместо српскохрватског језика уведен назив босански језик. Укинут је српски језик, српска штампа, прогоњени српски учитељи, забрањена српска историја. Калај је забранио Историју Срба коју је сам написао. Калај и Јосип Штадлер су увели у Босну језуитски ред и маргинализовали фрањевце, јер су били блиски са српским народом. Чувена су Штадлерова семеништа (школе) из којих су потекли усташки злочинци Павелић, Артуковић и многи други. Забрањена је била ћирилица, а штампан је латинични лист Бошњак, што је постао назив за босанске муслимане. У Београду су владали аустрофили Милан и Александар Обреновић када је у Беч стигла црквеношколска делегација 1896. године, да се жали цару на Калајеву власт и самовољу. Да би дезавуисао кривицу босанског намесника пред царем, Александар је на наговор Милана одликовао Калаја највишим орденом и тако препустио босанске Србе шиканирању од стране Хрвата и муслимана. Семе националне мржње стално се увећавало, подстицањем верских трзавица од стране окупацијских власти.“  Идеја је била да се на овакав начин од босанских муслимана створи „тампон зона“ у Подрињу, којом ће бити одељено српско становништво из западне Србије и источне Босне, што ће оставити далекосежне последице на српско-муслиманске међуетничке односе у овом делу Босне чак и у далекој будућности.

Калајева идеја сводила се на то да се у БиХ формира један народ, бошњачки, који ће припадати трима конфесијама. Да би се ова идеја спровела, било је неопходно извршити потпуну централизацију и реформисати унутрашњи систем у БиХ. Највише је овај план Калаја био усмерен на сабијање српских интереса и тежњи, с обзиром на то да су тада Срби чинили апсолутну већину у БиХ. Међутим, он је имао амбицију и да утиче на модернизацију исламског друштва које ће се „отргнути“ од утицаја Истанбула и „припојити“ Бечу. Иначе и самој „бошњачкој нацији“ било је намењено да се развија у „средњоевропском духу“ и да у сваком погледу буде оријентисана ка седишту Хабзбуршке монархије. То је и један од разлога због којих током периода аустроугарске управе невероватном брзином расте католички утицај у БиХ. Развој друштва утемељеног на „средњоевропском духу“ био је немогућ без католичанства, зато што је основа „средњоевропског духа“ управо ослањање на католичанство. Целокупан Калајев пројекат је, када се мери према главном циљу који је требао да постигне – доживео фијаско. Међутим, овај дводеценијски експеримент је оставио трајне последице по српске интересе у Босни и Херцеговини.

С једне стране, босански муслимани су „гурнути“ ка западној, католичкој интересној сфери. То ће значити да ће се у наредном периоду босански муслимани кретати између традиционалне везаности за Истанбул и утицаја који су, углавном преко Загреба, долазили из Ватикана и Беча. Свим овим центрима моћи биће у интересу да се спречи било какво везивање за Србе и Србију, па ће на разне начине подстицати антагонизацију босанских муслимана према Србима. С друге стране, покушај стварања „бошњачке нације“ подразумевао је и писање нове историје БиХ, која се темељила на католичкој историографији.

Од фактичког стицања независности 1995. године (формалноправно БиХ је постала међународно призната три године раније), у муслиманском делу БиХ се промовише управо историјска конструкција сазидана на темељима које је копао Бењамин Калај. Истина, она је под исламским утицајем делимично модификована, па се поред неповољног односа према Србима, прилично неповољно пише и о босанским Хрватима (што није био случај у оригиналној, аустроугарској верзији). Као „еталон бошњачке историографије“ узима се дело британског историчара Ноела Малколма из 1994. године: Кратка историја Босне.  Малколм се у свом раду ослањао на аустроугарске смернице, као и на раније радове Иве Пилара, Мухамеда Филиповића и Неџада Хаџидедића, у којима су оне коришћене.  Малколмова стручност и репутација у научној јавности се не може оспоравати, али треба напоменути да је Малколмов рад писан и штампан у јеку грађанског рата у БиХ, па су због тога у њему присутни елементи пропаганде који је требало да послуже убеђивању британске научне и шире јавности у тадашње ставове британске дипломатије. Нешто слично, Ноел Малколм ће поновити неколико година касније, публикујући свој рад о Косову, баш у време када је кабинет Тонија Блера покушавао убедити ширу британску јавност у неопходност предузимања војне акције против СР Југославије.

Углавном, према овом историјском оквиру српски народ у Босни и Херцеговини није ни живео у средњовековном раздобљу. Он се почео насељавати тек пошто су Османлије заузеле Босну 1463. године. У првом таласу, најпре су долазили српски сточари, међу којима је било и доста Влаха. То је била једна од копчи за спајање српско-влашких досељеника са Власима староседеоцима који су већ живели у Босни, били су тамније комплексије (појединци их означавају и као „мартлоке“) и говорили су романским језиком. Временом, српски елемент се показује доминантним, па влашко становништво, староседелачко и новопридошло, прихвата српски, словенски језик, обичаје и веру. У прилог овој тези се често наводи низ топонима у Босни којима се указује на присуство Влаха (пре свега планина Влашић), а тако се објашњава и откуда се код босанских муслимана називом „Влах“ означавају Срби (у жаргону, то је погрдан назив за босанске Србе). Ове Србе-Влахе подстицали су и Турци, како би ојачали православни елемент науштрб католичког, који је представљао претњу исламизацији и интересима Отоманске империје у овом делу Балкана.

Срби се, дакле, у муслиманској историографији представљају као страно становништво, које се у Босну досељава тек после 16. века и „окупира“ је, па се због тога и политичка борба муслиманског становништва која добија на замаху после Другог светског рата проглашава легитимном и оправданом. Овакве оцене су неистините и у потпуној супротности са огромном већином историјских, антрополошких и етнографских истраживања које је низ јужнословенских и иностраних научника предузимао још од половине 19, па све до краја 20. века. Међутим, оне су одлично послужиле за хомогенизацију муслиманског становништва у Босни и Херцеговини и отварање њиховог народотворног процеса. Докле ће то трајати у будућности, остаје да се види. У политичкој пракси се показало да је могуће одређено време усмеравати народотворни процес на оваквим, вештачки конструисаним, хибридним тезама, али да га није могуће тако превести до следеће фазе и развити.

Са Аустроугарском је после 1878. године дошло и до невероватне легитимизације насиља, што ће се у Босни од тада одомаћити као потпуно уобичајено средство у решавању спорова. „На искуству рата у крашком подручју Херцеговине 1882, млади официр Конрад Хецендорф ће писати расправу како једино грубо насиље може умирити тај народ, у чијем рату учествују и жене.“  Још и пре доласка аустроугарске војне и цивилне управе, у Босни су припадници три вере живели одвојено и паралелно, као три различита друштва. Руски путописац Александар Гиљфердинг описује како су средином XIX века припадници све три вере у Босни живели у убеђењу како су „људи исте вере један народ и да су дужни да се узајамно помажу“.  Представник друге вере се често гледао као непријатељ, или, у најмању руку, према њему није грађен никакав пријатељски однос. У Босни је несумњиво постојала одлична подлога, дуго кроз историју стварана, за раст насиља и колективне агресивности. Ипак, кључни допринос усмеравању ових појава у будућности дају акције и одлуке Аустроугарске. Етнички инжењеринг којем је прибегавао званични Беч, није само подразумевао покушај стварања бошњачке нације и писање нове историје, већ и сурове одмазде према цивилном становништву и масовна пресељавања становништва с циљем осигуравања геополитичких циљева Хабзбуршке монархије. Највећу акцију масовног пресељавања муслиманског становништва аустроугарске власти су спроводиле у Подрињу, у региону источне Босне. Истовремено, на српско становништво у овом подручју су стално вршени притисци како би се исељавало у Србију. Тиме се мењала етничка слика у Подрињу, које је представљало геополитички „меки трбух“ Аустроугарске у Босни. Обе обале граничне реке Дрине насељавало је српско становништво, па је ова граница била ерозивна и пропустљива. С циљем ограничавања српског утицаја у Подрињу, аустроугарска управа ће покушати да реализује и пројекат досељавања немачког становништва у Семберију. Несрећна аустроугарска политика достићи ће свој врхунац током Првог светског рата, када се у Босни организују концентрациони логори за Србе. „Само у оном добојском било је затворено 46.000 Срба, од чега 17.000 жена и деце.“  Велики број Срба био је интерниран у логоре на подручју Мађарске и Чешке, где су помрли од глади или тифуса. Од босанских Хрвата и муслимана стварају се посебни одреди, такозвани Schutzcorps, који су бројали преко 11.000 припадника, а чије активности су биле везане за свакодневно терорисање српског становништва. Нешто слично поновиће се током Другог светског рата. Једина разлика биће у томе што све није било организовано у Бечу, већ у Берлину, а запажену улогу у извршавању задатака имали су хрватски усташки одреди из Хрватске (БиХ је прикључена фашистичкој марионетској Независној држави Хрватској).

Босанско-херцеговачки мухамеданци су, пратећи сопствену религијску вертикалу и историјско наслеђе, испољавали низ различитости у односу на српски, православно-хришћански корпус. Међутим, и једни и други су народ са истим кореном, чак сличним обичајима и традицијама, које потичу из јединственог сакрално-географског миљеа, а које су потом „увезли“ у исламски и хришћански „рам“. И једни и други говоре исти језик. Прављење засебног „бошњачког“ или „босанског идентитета“ се могло одвијати без радикалне антагонизације према српском. И ако би долазило до спорова и несугласица, иначе нормалних и уобичајених појава у оваквим процесима, не значи да би било и крвавих међуетничких обрачуна који су дугорочно пореметили односе.

Украјински хибридни идентитет

После победе у хладном рату, наставља се ширење НАТО-а ка истоку. Пошто су некадашње чланице Источног блока ушле у НАТО, граница овог војног савеза је стигла до Украјине. Од распада Совјетског савеза видљиви су покушаји стварања хибридног украјинског идентитета. Ипак, треба подвући да су на овај процес утицај имали и комунисти (исто као и у Босни и Херцеговини). У преписци са Мешковом и Коваљчуком, Стаљин наводи како су четири кључне одлике једне нације везане за заједнички језик, простор на којем народ живи, економски живот и „психички склад“  који произилази из особености националне културе. „Старе нације“ за њега су производ буржоазије, која је национално питање креирала на начин који јој је одговарао приликом трансформације феудалног система. Тако је појам нације остао „цементиран“ и створене су „капиталистичке нације“. Одлика капиталистичког система јесте да поред „капиталистичких нација“ постоје и „угњетаване нације“. Стаљин, дакле, као носиоца националне идеје у једном историјском периоду види буржоазију, па је у складу са тим и текући појам нације обликован од стране буржоазије. У новом историјском периоду, у којем ће бити успостављена „диктатура пролетаријата“, носилац друштвене, па тако и националне идеје биће радничка класа. Стаљин решење националног питања види у „ослобођењу“ свих нација од „угњетавача“ и силаску „капиталистичких нација“ са политичке сцене.  Према овој класификацији Украјинци су били „угњетавана нација“ којој је требало дозволити да се „расцвета“. У самој Украјини, овакво виђење је имало своје поклонике још од раније, а у сличан контекст се ставља и друштвено-политички ангажман Тараса Шевченка. Његова регрутација и слање у десетогодишњу војну службу у Орск и Новопетровск се тумаче као последица руског противљења буђењу украјинске националне свести .

Табела: Украјинизација Комунистичке партије

Из свега се може закључити и како украјински идентитет може постојати само уколико се ослободи од руског. На овоме почиње најпре постепена, а затим све бржа изградња украјинског Staatsnation-a у Совјетском савезу и ствара се солидна основа за оно што ће уследити деведесетих и посебно двехиљадитих. Украјинска тежња за формирањем сопствене државе испољава се током смутног времена превирања и револуције 1917. Ипак, Централној ради (Центральна Рада) која се супротставила бољшевицима није успело да се одржи. За време бољшевика је уследио период „процеса коренизације“ (коренизация), када се промовише „украјинска култура“, развија украјински језик (стандардизација 1927-29), који постаје и службени . Током трајања последње украјинске кризе, невероватно су изгледале акције рушења Лењинових споменика у Кијеву у децембру 2013, и Хмељницком у фебруару 2014. године од стране украјинских националиста. Период Лењинове власти је био погодан за агресивно украјинство и најмање што би украјински националисти могли да ураде је чување и обнављање ових споменика. Комунистичко „укорењивање украјинства“ је дало одређене резултате, што се може видети на примеру броја чланова и кандидата за чланство у Комунистичкој партији у периоду 1922-1933. године . У току само једне деценије број Украјинаца се повећао за скоро три пута, док је број Руса опао за два и по пута. Ипак, начин на који је спровођен цео процес није могао обезбедити дугорочан резултат. Запослени у државним институцијама и школама су присиљавани да уче и користе украјински језик, а комунистичке, атеистичке власти користе и религијски оквир за успех целог пројекта.

Стаљин се разрачунао са украјинским „десним комунистима“ 1932-33. године због „украјинске пристрасности“, сурово, како је умео, обрачунавши се са преко две хиљаде управника колхоза и око пет хиљада чланова Партије . До 1938. године  и руски језик је враћен у образовни систем, па се почело са тражењем одређеног баланса у „вајању“ украјинског идентитета.  Међутим, период „коренизације“ је био импулс за рађање Организације украјинских националиста 1929. године (Організація Українських Націоналістів), као увода у политичко институционализовање украјинског националног покрета под паролом „Украјина Украјинцима“ . Све се, међутим завршило несретно, у отвореној или прикривеној колаборацији са фашистичким окупатором, дела руководства ове организације, на челу са Стјепаном Бандером (Степан Андрійович Бандера).

Све што се дешавало у овом периоду заправо је показатељ да се „украјинство“ није схватало на исти начин у самој Украјини. Географска подела по вертикали запад-исток имала је и своју политичку и језичко-културну димензију. Историчар Петар Толочко наводи како у историји украјинског народа „сваки клан који долази на власт, покушава да наметне своје вредности целој Украјини. Некада је то био дњепропетровски клан, затим га је заменио галицијски, затим је дошао доњецки. Данас је поново на власти галицијски клан.“  Несумњиво је, украјински идентитет постоји. „Украјина је историјска земља Малоруса, огранка руског народа који је живео у граничном појасу велике царевине, а у појединим периодима и у другим државама-Аустроугарској и Пољској пре свега. Из особености пограничног малоруског идентитета почела се рађати украјинска нација, а овај процес су посебно помагали Хабсбурзи удружени с Римском куријом, али и комунисти“  у појединим историјским периодима. Тарас Шевченко је овом процесу „националног буђења“ додао социјалну компоненту, залажући се за ослобађање од кметства, чиме је међусобно повезао два захтева: за социјалном и националном револуцијом. Украјински народтворни процес тако постаје не само тежња за културном самосвојношћу, већ и за модернизацијом и свеобухватним напретком. Ипак, тешко је сложити се са покушајима украјинских националиста да се све ово стави у контекст њиховог виђења о томе шта украјински идентитет треба да представља. Шевченково залагање је било потпуно у духу времена у којем је живео. Taкође, он је умро као члан руске Царске академије уметности (Императорская Академия художеств). Крајњи резултат украјинства Тараса Шевченка није морала бити радикална антагонизација према руском идентитету. Са једне стране, руски и украјински народ има исти корен, сличне обичаје и језик, изграђене историјско-традиционалне и родбинске везе. Са друге стране, питање украјинског идентитета је сложено, то је амалгам малоруског, великоруског, староукрајинског, галицијског и русинског наслеђа. Наметати један идентитетски образац и културно-образовни оквир је немогуће. Односно, могуће је, али су последице тога дугорочна сукобљавања. Поготово ако се намеће галицијски идентитетски образац, заснован на екстремном антируском постављању.

А од распада Совјетског савеза се постепено етаблирало управо „галицијско украјинство“. Од 1992. године траје период „нове коренизације“ који се најпре заснива на покушајима културног удаљавања Украјинаца од Руса. Резултати коришћена државног апарата независне Украјине за процес јачања „новокоренизацијског украјинства“ се могу видети у анализи.

Душан Пророквић – ФСК