РАПОРТ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ИЛИ ИЗМЕЂУ ТАЧИЈА И ХАРАДИНАЈА

rada taci haradinaj

ЈАЊА ГАЋЕША

И, таман да никог од њих двојице не одаберемо, понизили смо себе и тиме што смо у њиховом друштву

На Косову и Метохији се копља ломе око тога ко ће формирати будућу “Владу Косова”. Срби имају десет посланичких места, девет листа Српска и једно Прогресивна демократска странка, и поручују да су спремни за разговор и са Хашијем Тачијем и са Рамушем Харадинајем мада, према писању косовске штампе, мало више нагињу Рамушу. У том пакету су и Фатмир Љимај, Аљбин Курти и остали.

Харадинај је у својој чувеној књизи Прича о рату и слободи писао о томе како су припадници терористичке ОВК сваког дана убијали српске полицајце. За Љимајево име се између осталог везују и злочини против човечности у логору Лапушник. Посебно нам је занимљив Аљбин Курти, који сада диктира услове и води неку своју политику, његова улога одједном постаје све важнија. Срби са Косова и Метохије се само питају по чијем сценарију говори? Ако смо нешто, живећи у овом нашем вилајету научили, то је да један Албанац не сме имати другачији став када је заједнички циљ у питању – или ће се прилагодити ставу већине или га неће бити. Да за њега још давно није написана нека улога у овом настраном филму званом “држава Косово”, не би било наређено српској петооктобарској власти да га помилује још крајем 2001. године. Да поменем и то да, по такозваном Уставу Косова, Срби имају право на министарска места без обзира ко формира власт у Приштини.

Ово је укратко опис тренутне ситуације у Покрајини са акцентом на могуће друштво српских посланика у будућој коалицији, из угла већине косовскометохијских Срба. По ко зна који пут ћу поновити да се у односу Албанаца према Србима ништа није променило нити ће се скоро променити. Све оно што смо трпели деценијама трпимо и данас. Далеко од тога да међу Албанцима нема добрих и хуманих људи. Да само знате у каквом страху тек они живе.

markodjurickosovo

АЛБАНЦИ ПОД ПРИТИСКОМ

У време поплава у централној Србији, Албанац из околине Приштине поклонио је опрему (алат, чизме, кабанице и слично) у вредности од 650 евра као помоћ угроженом српском становништву, али је преклињао да му се име не говори. Један Албанац у општини Липљан отворио је приватну радњу у близини српског села и у њој запослио свог дугогодишњег пријатеља Србина. Већ месецима трпи велики притисак својих Албанаца због тога. Већина њих га бојкотује, а поједини га повремено обилазе и говоре како би му посао боље ишао само када би отерао Србина. Човек је у врло незавидној позицији.

У Пећи постоји продавница обуће чији су редовни купци били Срби из околине. Све је савршено функционисало док једног дана власник радње није оптужио једну Српкињу да је украла чизме. Избио је скандал, али је Албанац преклињао да се не зове полиција, да чизме нису важне и да иду што пре из продавнице. У првом тренутку никоме од Срба није било јасно шта се догодило, али неколико дана после тог немилог догађаја јестe – стигле су гласине до њих. Видевши да се Срби слободно осећају у продавници, да често долазе и да је власник врло пријатан, посетили су га неки људи и рекли да мора нешто да промени јер није добро да толико Срба код њега долази. Уплашен, јер очигледно зна с ким има посла, једино што је могао јесте да неког оптужи за крађу и тако се реши Срба. Срби код њега сада ретко залазе.

За то време у Грачаници несметано ради неколико продавница чији су власници Албанци. Власници су посластичарнице, пржионице кафе, пољопривредне апотеке, великог тржног центра, продавнице мешовите робе, држе магацине са воћем и поврћем. Нико им не прави проблем. Срби код њих тргују и нико их не опомиње да то не раде. Да ли су ти Албанци у Грачаници због зараде? Приметили смо да у првих неколико месеци запосле Србе у тим својим радњама, али их онда полако замењују Албанцима. Почињемо да верујемо да су ти људи у Грачаници са задатком јер код Албанаца се ништа не дешава случајно. Полако освајају простор у централном Косову, ту где је концентрација Срба највећа. Не могу још куће да купују, али су пипке пустили, полако, доћи ће и то на ред.

У многим српским селима Албанци отворено причају да су им дате паре на руке, и да им је наређено да баш у том селу морају да купе српску кућу. Признају, не свиђа им се то, али једноставно морају да буду послушни јер негде неко планира да се реши свих Срба са Косова и Метохије. Ко су они да му стану на пут? Они који су им се супростављали деведесетих, завршавали су у истим логорима као и Срби.

Да ли Србин може да изнајми простор и отвори радњу у центру Приштине? Наравно да не може, то је у домену научне фантастике. Да не помињем друге градове широм Косова и Метохије. О чему да причамо и чему да се надамо када су Срби са Косова у питању? Они не могу ни на своја имања да се врате, акамоли да отварају своје радње у центру Приштине или било ког другог града на КиМ. И ови што су се вратили муку муче да опстану. Велики број њих је већ поново напустио Покрајину јер им је доста крађа, напада, претњи, шиканирања, полиције која ни један једини случај није решила, судова који ослобађају убице…

kosovopristina

ЖИВЕТИ У СВЕТУ НАСТРАНОМ

То траје већ деценијама, то је наша косовскометохијска прича, која се изнова понавља. Зато тврдим да је све ово што се са Косовом и око Косова дешава настрано. Шта друго може да буде? У Приштини све сами осумњичени за злочине над Србима формирају власт, а Срби се надају да ће баш са њима да процветају, па им није важно да ли ће да буду Хашимови или Рамушеви. Теше се тиме да су дотичним Албанцима њихови западни ментори у фиоке ставили доказе о њиховим злоделима, уместо униформи сада обукли одела, везали око врата кравате, па осиљени себи у браду кажу “’ајде да их видимо да не слушају”. Као да ће ти исти ментори пустити Србе да раде шта хоће. У Београду власт ради на промени свести, па верују да ће да убеде и нас недоказане да и није толико важно што су нас још колико јуче касапили и продавали на делове. То је било тада, каже београдска власт, сада је мало другачије. Сада ћемо сви заједно да градимо заједничку будућност у “независном Косову”.

Питам се: ако се оваквом политиком боримо за Косово и Метохију, шта му онда дође предаја?

У условима какви јесу Срби са Косова и Метохије не могу ништа да промене. Можемо да останемо и да се потпуно асимилујемо у такозвано косовско друштво, јер тренутна политика томе води, или да се одселимо. Који вид борбе сами да почнемо када сопствена држава неће бити уз нас? Максимум који смо од београдских власти добили упакован је у “Устав Косова”, и у оквиру њега ће они покушати да нам олакшају живот овде – тек онолико да сами себе могу да теше и да мисле да им је савест чиста. Ми нисмо ништа друго него колатерална штета. За међународну заједницу смо то одавно а последњих година и за сопствену државу јер мантра “Европа нема алтернативу” и даље важи. Свесни смо да ова наша мука толико дуго траје да је све више оних у централној Србији који кажу “ма доста више са тим Косовом, не врти се свет око њих”, али да ли је заиста тако?Док је нама све горе, Албанци се само шире. Ето их на северу Покрајине, отимају полако и Прешевску долину. Преко севера Косова ће на Копаоник, преко Прешева до Ниша.

Ми не можемо другачије да гледамо на све ово што се (не)дешава око Косова. Нећемо да заборавимо масакриране жетеоце из Старог Грацка, убијену децу на Бистрици, жртве трговине људским органима, све оне мучене а потом убијене Србе и нелојалне Албанце у логору Лапушник, спаљене Србе у логору Клечка… Ни у једном случају правда није задовољена. Где правде нема бесмислено је причати о другим стварима. Сведоци смо онога што се већ дуго на Косову и Метохији стварно дешава и јасна нам је свака измишљотина светских моћника. На сопственој кожи осећамо на којим моралним начелима почива савремени западни свет, шта је за њих правда а шта неправда. Понижење је када бирате између Харадинаја и Тачија јер вас на то терају у Бриселу, и то знајући да тако правдате и злочине над сопственим народом и настрану западњачку политику, али ту смо већ сами криви. И, таман да никога од поменуте двојице не одаберемо, понизили смо себе и тиме што смо у њиховом друштву.

Због све те неприродности која нам се на силу намеће у овим нашим гетима, чекамо дан када ћемо се као народ сетити шта значи бити достојанствен, и да, шта год у животу урадили без достојанства, нити ће шта вредети нити ће трајати.

Нови Стандард