„Око Соколово” симбол непокорности

Његова фотографија ушла је у уџбенике, архиве, музеје, књиге из историје, украшавала је бине и позорнице, позивнице за разне скупове, омоте књига („Солунци говоре” Антонија Ђурића, „Мој отац Око Соколово” Благоја Матића) и грамофонских плоча („Марш на Дрину”). Он је постао симбол непокорности, херојства и непобедивости, оданости народу и отаџбини. Дуго се није знало ко је јунак са слике која је обишла свет, а ни он сам пуних педесет година није знао да његова ратна слика кружи по свету.

Сада се већ зна да је реч о Драгути ну Матићу, ратнику из Заплања, најпознатијем извиђачу српске војске, кога су, у време док се није знало ко је на слици, прозвали Око Соколово, или су испод слике писали: „Вој- ни извиђач снимљен негде на Дрини пред повлачење српске војске преко Албаније.”

Све о њему јавност је сазнала након што је његов син Благоје Матић, дописник „Политике” из Ниша, седамдесетих година прошлог века, написао књигу „Мој отац – Око Соколово”, која је објављена 1998. године поводом 80-годишњице пробоја Солунског фронта. Истим поводом, испред општинске зграде у Гаџином Хану откривен је споменик који је осветио владика нишки Иринеј, садашњи патријарх. Занимљиво је да и сам Благоје дуго није знао да је јунак Око Соколово у ствари његов отац.

Драгутин Матић рођен је 10. јануара 1888. године као најмлађе чедо, шесто по реду, од оца Пеше и мајке Невене, у заплањском селу Калетинац, у подножју Суве планине. Рано је остао без мајке, а потом и без оца, па је бригу о њему преузео најстарији брат Ђорђе, због чега су га звали Драгутин Ђорин. Предање каже да Матићи воде порекло из околине Призрена, а у Заплање су се доселили после Косовског боја.

Пре него што ће поћи у војску, а затим у ратове који су се ређали један за другим, Драгутин се млад оженио Круном Ранђеловић из оближњег Сопотинца. До поласка у војску имао је четворо деце, а по завршетку војевања добио је и сина Благоја, који ће написати књигу и приближити јавности живот најславнијег ратног извиђача.

Почетком 1910. године отишао је на одслужење војног рока у Београд. Регрутован је у тада најелитнији род – коњицу, јер су у породици чували коње, а касније је прекомандован у пешадију. Јахао је раме уз раме са принцом Ђорђем Карађорђевићем, за кога је говорио да је „шашаво храбар”. У војсци га је затекао Први балкански рат, наставио је у Другом балканском, а потом је избио и Први светски рат.

Ево како Благоје бележи очево сведочење:

– Завршимо са Турцима „лоше-црно”, прође Кумановска, прође Битољска битка. Чекам, вели, цивилно одело. Али, опет ратна труба: рат са Бугарима. И њих, рече, средимо. Опет без цивилног одела. Долази Први светски рат – Цер, Колубара. Албанија, Крф, Солун, Кајмакчалан…

Газило се преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топови, коњи су се пропињали и међусобно уједали готово подивљали од шибања и дража возача, често се није могло ни напред, ни назад.

Драгутин Матић, дете без детињства, дечак без дечаковања, момак без момковања. Чувар оваца, коза, говеда, коња. Онда печалбар. Па војник и ратовања, ратовања. Две године војник коњаник, седам година ратник.

Драгутин пет деценија није знао да је његова фотографија обишла свет. Присећао се да се пред полазак на задатак око њега мотао неки новинар кога су војници звали Рушњак, због руског имена, сликао га и отишао.

– А он, тај ратник Око Соколово није ни знао да је снимак успео, да је фотограф репортер преживео и да је његов ратни лик овековечен. И тек после педесет година од фотографисања – ратник види себе. Изненади се, занеми, заћути, филмском брзином кроз мисли му прелете ратни дани, другови, гладовања, рањавања… Јест, то сам ја, заиста ме сликао – пише његов син Благоје у књизи „Мој отац Око Соколово”.

На глави има српску шајкачу, обучен је у војнички шињел, наоружан пушком с бајонетом. Слика је стигла чак и до Јапана. Јапански психолог сачинио је студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из његовог погледа видео је како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.

Драгутин Матић вратио се из рата око Божића 1919. године и наставио да се бави земљорадњом и другим сељачким пословима. Ишао је и у печалбу, био је циглар и ћерамиџија. Живео је скромно, своје ратне заслуге није истицао, нити је од државе тражио неке привилегије. Његова ратна одликовања нису сачувана. Плашећи се Бугара, његова жена Круна је по избијању Другог светског рата 1941. године спаковала одликовања и документа у дрвени сандук који је закопала у песак поред реке и сандук је нестао. Славни јунак Драгутин Матић, познат као Око Соколово, умро је у родном Калетинцу 1970. године, десетак дана пред 83. рођендан.