Велики рат и мали, велики народ у њему

При­ли­ком исто­риј­ске по­се­те аме­рич­ког пред­сед­ни­ка Ри­чар­да Ник­со­на Пе­кин­гу, ње­гов др­жав­ни се­кре­тар Хен­ри Ки­син­џер упи­тао је ки­не­ског ше­фа ди­пло­ма­ти­је Чу Ен­ла­ја шта ми­сли о Фран­цу­ској ре­во­лу­ци­ји. Од­го­вор је Аме­ри­кан­ца оста­вио без тек­ста: „Још је ра­но из­во­ди­ти за­кључ­ке”.

Не зна­мо је ли по­сре­ди би­ла иро­ни­ја свој­стве­на ста­рим ци­ви­ли­за­ци­ја­ма ко­је у свом је­зи­ку има­ју ви­ше ре­чи за сви­лу не­го мла­де др­жа­ве за љу­бав, мр­жњу и про­фит. Али, је­сте по­зна­то да сто­ту го­ди­шњи­цу Ве­ли­ког ра­та исто­ри­ча­ри из ра­зних де­ло­ва све­та до­че­ку­ју са са­свим но­вим ту­ма­че­њи­ма ко­ји­ма се Евро­па из пр­ве по­ло­ви­не 1914. цр­та бо­ја­ма про­из­ве­де­ним у ује­ди­ње­ној Евро­пи сто го­ди­на ка­сни­је. Та­ко су пи­сци но­вих исто­ри­ја с бри­сел­ске осма­трач­ни­це за­кљу­чи­ли да су Не­мач­ка, Фран­цу­ска и Ен­гле­ска бла­го гур­ну­те у рат, док су им Ми­ло­ше­вић и Пу­тин по­слу­жи­ли за пра­вље­ње кон­струк­ци­је по ко­јој су „ма­ли и ве­ли­ки” Ру­си за­пра­во по­ву­кли оки­дач за ве­ли­ку не­сре­ћу у ко­јој је, уз не­ко­ли­ко им­пе­ри­ја, не­ста­ло и 15 ми­ли­о­на љу­ди.

У Ве­ли­ком ра­ту, Ср­би­ја је би­ла на пра­вој стра­ни исто­ри­је и иза­шла је из ње­га као по­бед­ник и стуб но­ве, ве­ли­ке европ­ске др­жа­ве. У тих не­ко­ли­ко слав­них и тра­гич­них го­ди­на, Ср­би­ја је од во­де­ћих за­пад­них ин­те­лек­ту­а­ла­ца и ли­де­ра до­би­ла ви­ше дир­љи­вих из­ра­за при­ја­тељ­ства не­го у чи­та­вој сво­јој исто­ри­ји. Али, го­то­во да не­ма озбиљ­ни­јег по­ли­тич­ког или по­ро­дич­ног ску­па на ком се не во­ди рас­пра­ва с пи­та­њем – је­су ли жр­тве би­ле оправ­да­не и да ли је Ју­го­сла­ви­ја би­ла нај­ве­ћа про­ма­ше­на ин­ве­сти­ци­ја срп­ског на­ро­да. Це­ла та при­ча је­сте не­ка вр­ста бал­кан­ске па­ра­фра­зе европ­ске ре­ин­тер­пре­та­ци­је исто­ри­је чи­ји је сми­сао јед­но­ста­ван: ако смо де­ве­де­се­тих го­ди­на има­ли та­кву се­ри­ју на­ци­о­нал­них по­ра­за, мо­ра да смо и пре во­ди­ли ира­ци­о­нал­ну, гу­бит­нич­ку по­ли­ти­ку. Као да је са­вре­ме­на ели­та од­лу­чи­ла да по­де­ли свој по­раз с љу­ди­ма ко­ји су чи­ни­ли др­жа­ву ве­ћом, бо­га­ти­јом и углед­ни­јом. Да краљ Пе­тар или Жи­во­јин Ми­шић узму део на­ци­о­нал­не бла­ма­же, ка­ко би на­ма да­нас би­ло лак­ше.

У рас­пра­ва­ма о узро­ци­ма ве­ли­ких ра­то­ва се обич­но пра­ви озбиљ­на гре­шка та­ко што се ана­ли­за за­сни­ва на ра­ци­о­нал­ним ту­ма­че­њи­ма, иако је упра­во рат крун­ски до­каз да ра­ци­о­нал­но­сти ни­је би­ло.

Сва­ка­ко да да­нас у Ср­би­ји има љу­ди ко­ји ми­сле да је он­да­шња вла­да мо­гла да из­бег­не не­сре­ћу и на­пра­ви ком­про­мис. Али, 1914. го­ди­не та­квих љу­ди ни­је би­ло ниг­де. Не­мач­ки цар Вил­хелм, ко­ји је био глав­ни под­стре­кач ра­та, из­ја­вио је да ул­ти­ма­тум Аустро­у­гар­ске ни­јед­на вла­да на све­ту не би мо­гла да при­хва­ти. Ср­би­ја је тај ул­ти­ма­тум од­би­ла јер је има­ла озбиљ­ну вла­ду. Од­би­ла је и за­то што се по­на­ша­ла као др­жа­ва а не тр­го­вач­ко дру­штво с огра­ни­че­ном од­го­вор­но­шћу.