Хирург Кодра: Пресађивали смо органе у болници „Мајка Тереза”

Хируршки захвати над цивилима, жртвама трговине органима, извођени су, по свему судећи, у домовима здравља или болницама који су током ратног периода били коришћени за лечење рањених припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК), показала је досадашња истрага Тужилаштва за ратне злочине, сазнаје „Политика”. За те потребе коришћени су део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана жута кућа. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налази у пограничном делу између Космета и Албаније, један крај тунела је на Космету, а други у Албанији.

До ових података, Тужилаштво за ратне злочине је дошло истрагом на случају „33-08”, под радним називом „Трговина људским органима”. Предмет је отворен пре две године, како би се провериле тврдње које је Карла дел Понте, бивши главни тужилац Хашког трибунала, изнела у својој књизи „Лов, ја и ратни злочини”.

Тужилаштво за ратне злочине Србије дошло је и до информацијао броју пацијената са тешком инсуфицијенцијом бубрега који су током рата на Космету били збринути и подвргнути третману у Албанији и Македонији. Уклиничко-болнички центар „Мајка Тереза” у Тирани током 1999. године примљено је 75 пацијената са Космета, док је у Универзитетску болницу у Скопљу са дијагнозом тешке инсуфицијенције бубрега примљено 70 пацијената са Косова и Метохије. У Тирани је урађено неколико пресађивањабубрега. У истој болници је од 75 пацијената задржано њих 35, док су остали превезени у Италију (25) и Аустрију (15) где су чекали на пресађивање.

Српско тужилаштво као један од доказа за тврдњу о сумњивим органима наводи изјаву доктора Сулејмана Кодра, шефа одељења за трансплантације КБЦ „Мајка Тереза” у Тирани. Он је новинарки „ТВ Топ њуз” из Тиране Бљерини Моки испричао да су у овој болници забележени случајеви пресађивањаоргана од непознатих донора, али да се „хирурзи не могу сматрати одговорним за то”.

Дошло се и до података да су цивили, потоње жртве трговине органима, били камионима одвожени са Космета у Албанију, у време и непосредно након ратних дејстава. Једини правци за превоз камионима били суна граничним прелазима Ћафа Прушит и Врбница којесу контролисалеалбанске граничне службе.

Постоје и бројни докази да су цивили дуго били заточени у логорима, али да никада нису ослобођени. Тако, рецимо, тужилаштво располаже званичним дописом УН мисије на Косову да су две особе српске националности, Мићо и Радмила Петровић „живи и да се налазе у логору или заробљеништву”. Иако ова информација потиче из 1999. године, они никада нису пронађени и даље се воде као нестали.

Докази за тврдње да су отети цивили живи и заробљени огледају се и у прикупљеним изјавама сведока. У тим списима се наводи да су припадници ОВК током 1999. и 2000. године контактирали породице несталих и киднапованих особаиз Гњилана, рекавши им да су им чланови породице живи и да се налазе у логору Бурељ у Албанији. Конкретно, породице киднапованих Драгана Ристића, Јовице Пауновића и Драгана Арсића контактирали су Ахмет Исуфи, члан Главног штаба ОВК и командант зоне „Карадак”, и његов рођак Ахмет Кадрију, припадник ОВК. Они су тражили новац како би ослободили Ристића, Пауновића и Арсића из логора Бурељ. Такође су породицама киднапованих омогућили контакт са Раифом Алију који је представљен као управник логора Бурељ. У тим контактима, породицама отетих је речено да се у овом логору налази 280 киднапованих особа.

Душан Телесковић

———————————————————–

Масовне гробнице

Тужилаштво за ратне злочине дошло је и до информација о постојању масовних гробница на територији Албаније у којима су сахрањени посмртни остаци заробљеника. Сумња се да се масовне гробнице налазе у близини Тропоје (мочвара-пешчара у којојсе налази најмање 70 тела убијених Срба, Рома и Албанаца), затим у руднику Дева са албанске стране и у близине такозване жуте куће.