Препадни марш руских диверзаната на КиМ 1999. – изложба (Фото)

Изложба фотографија посвећена петнаестој годишњици легендарног препадног марша комбинованог батаљона руских Ваздушних снагау јуну 1999. код Приштине када су преузели контролу над аеродромом „Слатина“, отворена је у Москви. Откривени детаљи ове несвакидашње акције.

Команда Оружаних снага Русије и „Фото центар“ Удружења новинара Русије на тему „Вруће тачке сећања“ у Москви, на Гогољевом булевару, отворили су ауторску изложбу фотографија Владимира Сварцевича „Руски борци на Косову“ о препадном маршу припадника мировних снага на КиМ из редова руске армије.

Владимир Сварцевичм војни фотограф

Сварцевич је познати руски војни фотограф који је обишао многа подручја почевши са сукобима у Авганистану. Извештавао је и из Босне као и са Косова и Метохије. Данас је заменик главног уредника и члан уређивачког одбора „АИФ-а“.

Поводом постављања изложбе изјавио је да овим жели да „пробуди сећање на те догађаје, где су наши падобранци направили невиђен препад, показујући целом свету да је руска војска ефикасна и спремна за одлучну акцију“.

На отварање изложбе позвани су учесници догађаја (падобранаца и припадници специјалних јединица), представници Министарства одбране и Команде ваздухопловне одбране, војних ветерана, јавне личности, чланови амбасаде Србије, новинара, фотографа… Церемонија је започела музичком композицијом „Песма Косовског батаљона“, посвећена препадном маршу.

Приређена је и пројекција новинарско-документарног филма Александра Борзенка „Руски тенкови на Косову“ а штампан је и дупли сет фотографија са ове изложбе, који су организатори, на отварању, предали представницима Рјазанско ваздушно-десантне академије док ће материјал са ове изложбе, по затварању, бити предат Првом московском кадетском корпусу. Изложба, која је отворена 17. јуна, садржи преко 100 светлописа (фотографија) који приказују призоре од пре 15 година руске ваздухопловно-десантне јединице, шиптарске терористе, српски народ као и православне светиња на КиМ, са нагласком на операцију заузимања аеродрома „Слатина“.

Рекламни плакат изложбе

Представници Амбасаде Србије, на отварању изложбе назвали су ову акцију „херојским чином“.
„Када смо готово изгубили наду, појавила се неочекивано вест: Руски специјалци стигли на Косово. Није било Србина, коме није срце задрхтало и потекле сузе радоснице. Онда смо схватили да нисмо сами у борби за наше свете Косово“ – рекао је први саветник Амбасаде Србије у Русији Миливоје Ђуровић.

Стратешки план НАТО-а је био да се уз помоћ јединица британских војника обезбеди долазак копнених снага НАТО агресора и изврши окупација дела територије СР Југославије, коју је неколико месеци НАТО злочиначки бомбардовао, пре свега америчка авијација.

Русија је од почетка НАТО операције против Југославије покушала да се на политички начин одупре САД-у и чланицама НАТО-а али напори Русије били су узалудни. Тада је при вишим војним круговима Руске федерације била разрађена специјална операција. Један од координатора и вођа тима био је главни војни представник Русије у седишту НАТО у Бриселу, генерал-пуковник В. М. Заварзин, сада Први заменик председника Думе у Комитету за одбрану.

Руски војници на КиМ јуна, 1999. године

Прва фаза ове врхунски тајне војне мисије Главне обавештајне управе Генералштаба руских оружаних снага, групе од 18 људи на челу са мајором Јунус-Бек Јевкуровим (сада председником Ингушетије), била је тајни улазак на територију Косова и Метохије и преузимање контроле над аеродромом „Слатина“ код Приштине, главног града српске покрајине Косово и Метохија, и да припреми долазак главних мировних снага руског контингента у Приштину. Ова група људи људи на Косово и Метохију дошла је још у мају(?) те године. Детаљи ове операције још увек носе ознаку – „поверљиво“.

Друга фаза – Било је неопходно да руски падобранци пређу 620 километара дуг пут из Босне а да претходно промене ознаке на својим возилима из „СФОР“ како се УН мисија у Босни звала у „КФОР“ како је тада окупатор КиМ-а назвао себе. Они су једноставно слово „С“ префарбали маслинасто зеленом бојом и уписали „К“. Акција је почела у највећој тајности 11. јуна, 1999. у 5:00 часова. Војним оклопним транспортерима и возилима „Урал“, кретали су се брзином од 80 км/ч и брже. Када су стигли на Косово и Метохију путем су их Срби свуда их дочекивали са цвећем, као ослободиоце. Американцима је требало три дана да дођу себи од изненађења. Иначе, присуство руски миротвораца није били предвиђено Кумановским споразумом.

Сварцевич на КиМ 1999.

За само један дан циљ је постигнут: Руски падобранци преузели су контролу испред носа Британацима који су се, у исто време када су Руси кренули из Босне, налазили на мање од 50 километара удаљености од аеродрома „Слатина“. Том групом руских падобранаца, командовао је пуковник Сергеј Павлов. Број војника који су учествовали у догађајима био је – само 206 људи.

Не само Британци, већ цела коалиција НАТО, били је запањена – то нико не пориче. Доживели су прави шок: откуда на Косову руски војници? Не само то, већ држати у својим рукама стратешки транспортни центар? Ако би једна од страна изгубила живце у овим околностима, и отворила ватру, лако је могло ескалирати у трећи светски рат.

Онда је из седишта Руске федерације стигло наређење да се са НАТО-ом успостави радни однос. Руске војнике на аеродрому исплаћивала је НАТО алијанса из Брисела. Руска држава, па и њихова војска, били су веома лошем материјалном стању у то време. Остали су на аеродрому али нису имали никакве надлежности ван круга аеродрома па чак и када су били пратња српским колонама углавном, по том уговору, нису смели да отварају ватру осим ако нису екстремно угрожени. Неколико руских војника положило је у тој мисији своје животе у нападима које су њих извели шиптарски терористи а великим делом кривица лежи баш у томе што нису смели да користе своје наоружање. Доведени у такав положај од својих тадашњих државних власти – нису били од помоћи српском народу. Четири године касније руски војници су повучени са Косова и Метохије.

„Врело лето на Косову“ насловна страна АиФ-а у броју од 27 јула 1999. године.

Ради потпуније слике догађаја, иако није непосредно повезано са поменутом изложбом и десантом руских јединица, треба додати и да је бомбардовање тадашње СР Југославије омогућено лажирањем случаја „Рачак“ од стране америчког дипломате при ОЕБС-у Вилијама Вокера. Њега је тадашња влада СРЈ 18. јануара 1999. прогласила „персоном нон грата“ због чега је морао да напусти земљу у року од 24 сата. Недељу дана после ове одлуке, на захтев Европске уније и на интервенцију председника и премијера Руске Федерације, влада СРЈ којом је председавао Момир Булатовић била је принуђена да замрзне ову одлуку. Вокер је наставио своју „мисију“ обезбеђујући неопходан алиби за злочиначко бомбардовање СР Југославије.

После 10. јуна по резолуцији Савета безбедности УН 1244, НАТО трупе сматране су мировњацина, а не окупаторима и агресорима на територији Србије.

Препадни марш на Приштину има више политички него војни значај, кажу стручњаци. Према генералу Александру Кравцхуку, извршном секретару руског Савеза ветерана који су дошли на церемонију отварања, за службенике руског Министарства одбране ово је била сензација – „вратили су ми  оптимизам о судбини наше војске,  а десант је био „чврга по носу Американаца„.

Ову војну акцију многи упоређују са операцијом „Љубазни људи“ у Криму у пролеће ове године. Директор Фото центра у коме се изложба одржава, Валериј Никифоров, верује „да није било тада акције Русије на Косову, можда је данас не било на Криму“.

И фотограф Владимир Сварцевич је прокоментарисао: „Љубазни људи“ нису рођени на Криму, „Љубазни људи“ су рођени на Косову 12. јуна 1999, пре петнаест година. Диверзанти – Људи оштри, снажни, али ако је тако наређено, они могу бити и љубазни„. О томе говоре фотографије Владимира Сварцевича који је у том тренутку био специјални дописник и фоторепортер недељника  „АИФ“ (Аргументи и факти).

Изложба је отворена до 27. јула а радно време Фото центра је од 11.00 до 19.00часова. Из Србије је касно кренути на пут како би сте је посетили али ако се налазите у Москви, или барем у близини, никако не смете пропустити да видите сведочанство које разбија монотонију и пристрасност западњачког приказа „стварности“.