Како је ЦГ пре 100 година прва понудила Америци базу у Европи

Пораст утицаја САД у првој декади XX века везује се за личност Теодора Рузвелта. За време његовог председниковања (1901-1909) САД су постале светска сила, у правом смислу те речи. Он је тврдио да је „дужност Америке да свој утицај прошири на цео свет’’. Своју жељу да јој у томе помогне показала и Црна Гора.

Почетком XX века Црна Гора се налазила под аутократским режимом књаза Николе I Петровића Његоша и заштитом царске Русије. Међутим, након доласка на власт у Србији проруске династије Карађорђевића, Русија губи интерес за Црну Гору и у својој политици на Балкану почиње да се ослања на Србију. Уз то, јавља се и јак покрет за уједињење ове две српске државе што је код Николе I изазивало страх од губитка власти. Књаз схвата да мора да тражи новог заштитника…

Одлазећи тадашњи амерички амбасадор Ричмонд Пирсонс у извештају од 22. мај 1909. године који је саставио на основу последње посете Црној Гори детаљно је описао предлог књаза председнику САД Вилијаму Тафту. Премијер и Министар спољних послова Лазар Томановић саопштио је да књаз и парламент „озбиљно желе да уступе САД за стално и без надокнаде, услова или задршки увалу Валданос заједно са околним земљиштем које се протеже све до врха околних планина, што укључује земљиште од отприлике петнаест до двадесет квадратних миља, како би омогућиле САД да успоставе морнаричку базу и станицу за снабдевање угљем у европским водама.’’

Овај предлог оставио је „без даха“ Пирсонса:

„Узвикнуо сам у чуду – Црна Гора је сигурно, Ваша Екселенцијо, ријешила да претекне Америку у великодушности! Са само тридесет миља морске обале, Ви предлажете да се одрекнете око једне четвртине. Увјеравам Вас да моја Влада цијени и захваљује на овом, али њен кончан поступак у том питању ће нужно зависити од пажљивог одмјеравања далекосежних посљедица које би пристанак могао да изазове. Док сам се враћао ка хотелу, нијесам могао да не мислим да би овако нешто било непојмљиво у Даунинг Стриту или у Кабинетима Беча или Берлина“

Стејт департмент се обратио Одељењу ратне морнарице САД за своје мишљење о предлогу Црне Горе. Оно је „изразило мишљење да таква база није потребна САД“, пошто немају сталне морнаричке базе на Медитерану, а као станица за снабдевање угљем, „таква база није потребна пошто је сада боља пракса да се флоте, или чак и мали ескадрони, снабдевају угљем бродовима за превоз угља него у станици“.

На овоме се прича не завршава. За време посете новог посланика САД Џозефа Мозеса Цетињу 19011. године краљ Никола (1910. године ЦГ се прогласила краљевином) неочекивано је понудио град Улцињ. О овој понуди која га је,,поприлично дирнула’’ Мозес је послао писмо Државном секретару 6. јула 1911. године.

„Недуго након мог доласка на Цетиње, стари Краљ је послао по мене и рекао да је ријешен да ми повјери једну велику тајну. Изразио сам своју захвалност и он је наставио, често понављајући „часна ријеч“ и држећи моју руку међу његовим објема, и рекао сљедеће:

„Нудим Сједињеним Државама, без надокнаде, на најам од деведесет година, уз привилегију обнављања, луку Улцињ са свим потребним земљиштем уз њу, за станицу за снабдевање угљем, морнаричку базу или какву год намјену за коју се одлуче Сједињене државе.’’

Оделење за питања Блиског Истока САД, које је анализирало позицију Црне Горе у том тренутку, дошло је до закључка да су Аустрија и Италија главне силе које би могле да Црну Гору пре или касније припоје својим земљама. Зато, Црна Гора жели да присуством америчке флоте на својој обали осигура своју безбедност. У писму које је председник САД Тафт упутио црногорском суверену 9. августа 1911. године, изражава се захвалност на „овом новом“ знаку изражавања пријатељства према САД и лично му саопштава „да садашња политика и потребе САД не дозвољавају овој Влади да се упусти у такав подухват који предвиђа великодушна понуда Вашег Величанства везана за луку Улцињ, и стога сам приморан да Вас обавијестим да нијесам у могућности да искористимо прилику која се овој земљи указује због велике великодушности Вашег Величанства“.

Такав је био епилог необичног предлога Црне Горе почетком XX века. Ускоро после тога, краљ Никола је изгубио престо, а 100 година касније нова црногорска власт предлаже САД сличну понуду. „Све је исто, само њега нема…“

У материјалу су коришћени подаци из мастер рада Бошковић Оташа „Односи Црне Горе и САД од 1904-1921“, одбрањеног на катедри за политикологију, Факултета политичких наука у Београду.

Милена Цмиљанић – Глас Русије