Осим признања свих државних атрибута, као природног својства Косова и Метохије под окупацијом НАТО пакта, српске новине данас пљују по свакој српској жртви зверски убијеној управо да би се тај циљ и постигао. Али они то свакако не би могли да нема оних који пружају алиби за то и тек привид да те чињенице стоје. Српски народ коме је страхом и уценом одузето право на глас у јавности немоћан је да се изјасни по том питању. Хвала Богу, па није са свима тако. КМ Новине су нашле саговорника који је одличан познавалац прилика а без страха говори истину о људима из табора који пружају поменуту подршку.
Српској јавности се представљају као родољуби, борци за бољи положај Срба (отворено више не за КиМ у Србији) и изнова подижу порушене споменике и обележавају најсветије српске празнике. Тако је било и ове године о Видовдану.
Драгољуб Поповић потомак је свештеника који је сачувао манастир Грачаницу од турског рушења и обновио насеље. Оснивач удружења „Српско православно братство – Грачаница“, још у време патријарха Германа те је постојало и радило са његовим али и благословом потоњег Епископа Рашко – призренског и касније патријарха Павла као и са благословом његовог следбеника, Епископа ове епархије и прогнаног владике Артемија.
|
| Драгољуб Поповић „у борби за веру и српство. нема места страху“. |
Његова дела и истински родољубиве предлоге новинари готово никада нису преносили. Данас ово удружење окупља Србе који своју имовину на Косову и Метохији нису и не желе да продају. Поводом вести да Харадинаја „подржавају Срби“ желели смо да знамо да ли је могуће да су то они исти људи који су овог Видовдана у Грачаници подигли споменик Милошу Обилићу порушеног пре петнаест година у Обилићу.
„Видовдан, ове године, славили су они који који су 89-те чекали Слободана Милошевића да дође у Дом културе у Грачаницу. Људи који нису желели ни да чују о Светом Кнезу Лазару већ су нас, који смо били у одбору за дочек његових светих моштију називали „верским фанатицима“, „српским националистима“, „затуцанима“ и разноразним другим погрдним именима. Чак су и полицију слали на нас. Те године било је планирано хапшење господина Жарка Гавриловића, свештеника из Београда, и моје хапшење. Међутим, због гужве која је била тог Видовдана (преко милион људи окупило се у Грачаници потом и на Газиместану) полиција није стигла да интервенише“ казао је Поповић за КМ Новине.
С обзиром да живи у Грачаници а да је дубоко заинтересован за српска национална питања, пратио је и познаје догађаје и личности који су градили слику о Косову и Метохији у српском народу минулих деценија.
„Од деведесетих година они „прилазе“ Цркви и почињу са скрнављењем Петрових пости тиме што у те дане организују скуп под називом и изговором „Песничко причешће“ а да се међу њима нико никада није причестио. Бубњеви, зурле, фруле, игра и цика пред манастиром у време поста не може да буде „прикладан догађај“. Као да је Кнез Лазар ратовао за „Кондир косовке девојке“ а не за веру православну. То су углавном деца комуниста, истих оних који су 50-тих и 60-тих година рушили цркву грачаничку међу којима се нарочито истиче – доживотни директор Дома културе, Срећко Тодоровић. Али ето, да и од њега има горег то су доказали и довели несрбина, србомрсца, црногорског фашисту из суседне државе Црне Горе, Живојина Ракочевића, да слави српски Видовдан. Јад и беда. За све нас Србе – понижење“ каже Поповић.
|
| Ракочевић (у средини) пре неколико година. |
Живојин Ракочевић је из Мораче у Црној Гори. У политички живот улази као студент који организује демонстарције против договора Милошевића са Албанцима о коришћењу Универзитетских зграда за студије по сопственим плановима. У то време важио је за „већег националисту од Милошевића“. касније почиње да се бави новинарством, учествује као добровољац у рату у Босни у области Медачког џепа. Враћа се на Косово и Метохију после 1999. и постаје Главни и одговорни уредник КИМ радија и „Гласа југа“, медија кога оснива Епархија рашко – призренска да би се тај радио „осамосталио“ напуштањем монашког завета протосинђела Нектарија коме је у послушању било вођење тог радија. Активно ради на обезбеђивању подршке Демократској странци и Борису Тадићу међу Србима на КиМ. Током владавине тог режима постаје члан РРА као „представник са Косова и Метохије“. Медијски прорачунато извештава о раду Епархије афирмишући викарног епископа Теодосија, кога Западне интересне струје оцењују као „спремног за сарадњу“. Подржава и промовише Екуменизам који Преподобни отац Јустин оцењује као – свејерес. У време прогона Епископа Артемија изузетно активан и лично самоангажован, уложио велики труд за придобијање домаћих медија у сврху сатанизације епископа Артемија. По нелегалном распуштању српских општинских власти у покрајини, изабраних по законима Републике Србије, а због неуставног Бриселског споразума, постаје и Директор Дома културе у Грачаници. Међу осталим „надлежностима“ запало му је и уређивање „Видовданског гласника“ кога издаје ова институција. Свечано издање, о овогодишњем Видовдану, сећању на изгинуле српске ратнике за веру у Христа Господа, промовисано је у Дому културе а насловну страну, са изразито наглашеном мушком задњом ложом, погледајте сами.
|
| Колико обележавању Видовдана доликује обнажена мушка фигура, то сами процените. Иначе, Издавач посебно истиче да је за овај број, са оваквом насловном страном, писао и епископ коме су они послушни. |
|
|
|
|
|
Наравно, не би било муке да је у питању само овај, један човек. систем увек више чини ланац људи повезаних сродним интересима.
„А да они живе од Косова, и не само они, много је још примера а најједноствнији од њих је Вељко Одаловић који је сву своју имовину продао Шиптарима. Зашто он не слави Видовдан у његовом родном селу Врело? Зашто не обележава у Косовом Пољу, месту где је одрастао? Или у граду у коме је имао више станова, у Приштини? Косово Поље, које је било већински српско, продајом имања претворио је у етнички чисто шиптарско место, такође и Врело“ каже Драгољуб који је марљиво прикупљао податке о догађајима који су битно утицали на развој ситуације у јужној српској покрајини. 
Вељко Одаловић је од 1990-те члан СПС-а. За њега кажу да је био једини човек који је код Милошевића „врата отварао ногом“. Оваква привилегија, разуме се, мора дебело да се заслужи. Он је на Косову и Метохији организовао изборе и Милошевићу обезбедио највећи број гласова посебно у дреници. Делу Косова и Метохије где српске нога од Другог светског рата није смела да крочи. Међутим, на гласачке листиће које је Одаловић обезбеђивао крочиле су и многе „мртве ноге“ јер је било више гласова него пописаних живих људи у области где нико није Србији ни плаћао струју а камоли да је хтео да изађе и учествује на изборима. Одаловић је био један од организатора и шиптарских избора који су Србима на Косову и Метохији довели власт која „подржава Харадинаја“. „Председник такозване „општине Грачаница“, основаној по законима такозване „државе“ Косово (Бранимир Стојановић) не може да слави Видовдан у својој Ајвалији, иако је Ајвалија била већински српска. И тако они лепо живе од Косова а сви продали своје некретнине Шиптарима и спремили се за одлазак а овде долазе формално, попут Раде и Вељка, једино да би се сликали за Видовдан“ оценио је Драгољуб. Бранимир Стојановић је млад човек али се нашао на месту које одговара актуелној српској Влади (актуелној, додуше, још од деведесетих), одговара њему лично и свима који се мире са чињеницом да је окупација „продуктивна“ а касапљење Срба, бомбардовање државе и разарање Српске православне цркве – нова сасвим прихватљива реалност. Неки од Еулексових официра, пре нешто више од месец дана, пренели су своје утиске о њему након једног од разговора. Закључак је био да он и „није баш нешто интелигентан“ и да „није дорастао“ положају на коме је. Да јесте, не би ни био на том месту. Ту је и трунка српског здравог разума разарајуће средство за антисрпске идеје које нису само то већ реалност која почива на правди, праву и истини. Његов претходник, Бојан Стојановић, по сазнањима КМ Новина, налазио се на листи оних које је требало ухапсити током полицијске акције „Сабља“. Да би то избегао вратио се на Косово и Метохију из централне Србије. Неко је схватио да би баш такав човек могао бити врло погодан за посао председника шиптарске општине у највећој српској средини на централном Косову (са преко 10.000 житеља) и он је то постао. Први је 2013-те године примио Рамуша Харадинаја у Грачаницу, са свим почастима, иако су се чак и сви светски медији питали како је то могуће да Харадинај буде без проблема ослобођен иако је признао убиства над Србима у књизи коју је сам писао и због које је позван у Хаг а током процеса су сви сведоци били убијени, укључујући и оне које су стране службе „чувале“ као сведоке Икс у својим земљама.
|
| Бојан Стојановић дарује Харадинаја. Јануар, 2013. |
Тог Стојановића, неколико месеци пре сусрета са Харадинајем, са свим почастима као председника општине при такозваној „републици Косово“ срдачно је, о Видовдану 2012 примио и Патријарх српски Иринеј испод чије фотографије је Стојановић даривао Рамуша.
|
| Једна од фотографија на којој Патријарх Иринеј срдачно разговара са председником шиптарске општине а баш она испод које Стојановић дарује Харадинаја. Да није све ово „случајност“ говори и чињеница да је Иринеј позвао српски народ да гласа на шиптарским изборима прошле године. |
Шиптарска општина Грачаница, те године (2012.) је и финансирала обележавање Видовдана(!), што је поптуно добровоно прихваћено од организатора. Стојановић се ту нашао као почасни гост чије је место било тик уз узурпатора ове Епархије – Теодосија. На северу Косова и Метохија Срби су, у то време, већ дуже од једне године даноноћно дежурали на барикадама одбијајући да се повинују и потчине такозваним институцијама непостојеће државе. Ови људи су имали сасвим друге планове.
|
| Током једне од вечери обележавања Видовдана 2012, порта манастира Грачаница. |
Српски народ на Косову и Метохији јесте уплашен, без јачег пријатеља и подршке чак и у свом народу, без снаге да у потпуности сагледа сву погубност политичке и верске опструкције у Србији. Али – не постоји стање које га може у души и срцу променити из човека у нечовека и да сва зла над собом, посебно док још трају, прихвати са „љубављу, разумевањем и поштовањем“. Та осећања сачувао је за своје жртве и своју земљу.
