„Прагматични“ антифашисти и Украјина

Некако су се, протеклих месеци, овдашњи пропоненти евроатлантских вредности потрудили да, заједно са својим бриселским „мониторима“, стишају свој иначе обавезни и често наглашавани, а и европским резолуцијама поткрепљени „антифашизам“ кад је реч о Украјини. Свакако да се не би угрозио ни „европски пут Србије“, а ни пратећи фондови и грантови за „изградњу цивилног друштва“ и сличних цивилизацијских тековина. И све то је тако прагматично, што је, опет, у најбољој не само европској, већ и западној традицији уопште. А, ако смо доследни тој и таквој традицији, па то би онда морало да значи да смо доследни и специфичној врсти „антифашизма“ на који се она данас, где и кад год може, позива. Зар не? Дакле, ако смо добро разумели важеће ЕУ стандарде и успешно отворили то поглавље (иако му ни број поштено нисмо запамтили), „антифашизму“ је дозвољено и да пактира са фашизмом. Под условом да се то ради зарад неког „вишег циља“, „већег добра“. Као што су евроатлантске, или бар ЕУ интеграције, на пример.

Али, на крају крајева, што само са фашизмом? Што не са било каквом грозотом која ће нас довести макар корак ближе ЕУ-нирвани? Ах, кад је човек прагматичан, онда су хоризонти стварно широки, онда нема граница, онда је све дозвољено. На пример руковање са трговцима људским органима, макар и на рачун њихових жртава. Мора се признати, није лако одолети чарима моралне безобалности.

Истина, они са нешто ужим погледом на ствари, који још нису досегли цивилизацијски ниво апсолутног и ничим условљеног прагматизма, мрачњаци и назадњаци какви јесу, неминовно ће се запитати: шта ћемо са свим тим „антифашистичким“ начелима која су истим онима који данас громогласно ћуте на украјински фашизам била тако блиска и драга 1990-их, када су „фашисти“ у српским редовима тако брзо, гласно и ефикасно бивали идентификовани и прозивани? Ево, на пример, украјинска војска, ако се тако уопште може назвати, тренутно бесомучно гранатира стамбене четврти у Луганску.[i] Док је, како се наводи, војска локалних снага које се противе власти олигарха Порошенка „била принуђена да пре недељу дана напусти Славјанск, Краматорск, Артјомовск, Константиновку и Дружковку, како би, према њиховим речима, скренули ватру са цивилног становништва“.

Дакле, сви који су ометени у прагматичном развоју се сигурно сада питају – где су ти исти правдољубиви, хумани и хуманитарни повици који су били – а и остали – тако немилосрдни према свим видовима „српског варваризма“? Где су сад да осуде гранатирање цивила на истоку Украјине? Или су још од времена бесомучног хрватског гранатирања Книна у августу 1995. изгубили глас?

Имамо још један актуелан случај, сведочење једне млађе жене, избегле из Славјанска, Галине Пишњак, мајке четворо деце. Она описује како је својим очима гледала припаднике „Националне гарде Украјине“ како буквално разапињу трогодишње дете на огласној табли, на очи дететове мајке.[ii] Опет, они који још у потпуности не схватају модерни прагматизам у свој његовој узвишености сигурно се питају – где су осуде? Где су жене у црном – или било којој другој боји? Где су позиви Хагу да се некако, било како, умеша? Где су Анри Леви, Гликсман, Кушнер да их у томе подрже?

Реалисти међу прагматистима – а такви су, ваљда, сви – рекли би на ово, као из пушке: а где су докази? Како ми да верујемо нечијој голој тврдњи? Свако може да стане пред камеру и каже било шта! Нашта би неко од прагматички неталентованих могао да примети да се такви аргументи нису чули када се беспоговорно веровало нпр. ментално нестабилном Бориславу Хераку када је почетком 1993. „признао“ разним западним новинарима, од којих је један добио и Пулицера,[iii] а затим и сарајевским властима, да је починио 32 убиства и 16 силовања, да би касније био осуђен за „геноцид“. Ништа зато што није било никаквих материјалних и физичких доказа за то „признање“, што се касније испоставило да су неке од „жртава“ „српског монструма“ нађене живе и здраве, у околини Сарајева.[iv] Ништа зато што је три године касније Херак повукао своје „признање“, тврдећи да је било изнуђено под батинама и мучењем од стране снага верних Алији Изетбеговићу. Њему се веровало тад, кад је требало, а сад је он од истих прагматичара безбедно и безбрижно заборављен.

Или се и даље некако беспоговорно верује тзв. крунском сведоку „геноцида“ у Сребреници, Дражену Ердемовићу, кога је извештач Дојче велеа из Хага, бугарски новинар Жерминал Чивиков, ухватио у мноштву нелогичних, и нормалном суду неприхватљивих, контрадикторности, о чему је написао и књигу.[v] Али, о Чивикову и његовој разорној студији нико не говори, док је Ердемовић и даље глас којем се верује, и по чијим тврдњама се доносе пресуде на више десетина година робије, и читав један народ и његова држава оптужују и демонизују. Верује се, дакле, човеку који се, по сопственом сведочењу, борио на све три стране у босанско-херцеговачком грађанском рату, који је рањен у пуцњави око злата које је његова јединица требало међусобно да подели,[vi] који се „нагодио“ са судом и добио пресељење у једну западну земљу иако је наводно учествовао у убиству 100-120 људи, који чак није ни Србин већ Хрват (али је, наравно, „починио геноцид у име свих нас“ – Срба), али се, нпр. никако не верује мајци четворо деце када каже да је била сведок једне праве наци-фашистичке страхоте. То јест, није толико да јој се не верује – она се једноставно игнорише. Од истих који су спремно веровали, и верују Хераку, Ердемовићу, Орићу, Тачију…

Али, да не будемо престроги – вероватно је да би прагматичари радо поверовали и потресеној мајци четворо деце. Само да је видела нешто што би допринело ЕУ-интеграцијама Украјине.

Александар Павић – ФСК