Заражени чекањем на ЕУ

Предвиђање које се у српској блогосфери, на интернет порталима и многобројним коментарима по алтернативним медијима „врти“ већ дуже од пола деценије, полако се обистињује. Истина, до таквог закључка и није било тешко доћи. Довољно је било само се редовно информисати о стању ствари. Дакле, улазимо у завршну фазу процеса „ни Косово, ни ЕУ“. Цела стратегија је осмишљена у Вашингтону током 2007. године, у њеном спровођењу је активна ЕУ већ од прве половине 2008, а учесници су и срспки политичари из неколико гарнитура. Циљ је био приволети Србију да одустане од Косова, а да заузврат не добије ништа. На Западу су ово назвали „политиком меког приземљивања Србиује“ (Soft Landing Policy). Главни инструмент у њеном спровођењу био је „ширење заразе чекања“. Иво Андрић је писао: „Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се човек може ослободити, али те обмане (!) – никад ни довека… И тако, привативши прећутно услове живота које вам ваш непријатељ поставља, живите како он хоће; управо, и не живите него стрпљиво чекате, све док се сав ваш живот, заједно са оним што сте очекивали, не претвори у стрпљење и бескрајно чекање, што значи да сте прихватили рајински начин живота, а то је исто што и пут добровољне пропасти за себе и своје потомство.“

Србија је заражена „чекањем на пријем у ЕУ“.  Да би се организам привикао на вирус, он је полако убризгаван, најпре коришћењем пароле „и Косово и ЕУ“, а затим „ Косово за ЕУ“. Данас је очигледно да смо дошли до тога да остајемо и без Косова и без ЕУ. Посланик немачке Хришћанско-демократске уније Андреас Шокенхоф, који је ономад, пре две године, у Београд долазио са списком од седам услова Србији, сада се поново појавио са свега (!) два захтева. Ваљда је зато министар у Влади Србије за ЕУ-интеграције изјавила како ово види као „неку врсту подршке“[1]. Са једне стране, питање је каква је ово подршка, а са друге стране – чему је то подршка? Јер, прво, без обзира што је формални број немачких услова смањен, суштина ултиматума је остала иста и тиче се потписивања правно обавезујућег споразума о „нормализацији односа са Косовом“[2]. Под „потпуном применом Бриселског споразума“ подразумева се сагласност Србије са пријемом „Републике Косово“ у ОУН, на начин на који су то извеле две Немачке. И, друго, нови председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је, потврђујући став Европске народне партије из предизборне кампање, изјавио да до 2019. неће бити нових проширивања ЕУ[3]. Односно, неће их бити у мандату новоизабраног Европског парламента. А да ли ће се овај став мењати, о томе тек после избора за пет година.

„Шокенхофотарије“ су само наставак спровођења „политике меког приземљивања“ са циљем да Србија остане и без Косова и без ЕУ, па се не може говорити о било каквој подршци. На крају, а зашто би Србија требала ЕУ? Дугорочни интереси ове и овакве талаократске ЕУ на Балкану су да се српски етнопростор додатно фрагментира, па јој је у том контексту посматрано, Србија требала само док и сама не пристане на то и тако се дугорочно одрекне могућности да постане субјекат међународне политике. Онога тренутка, када се зацементира као објекат међународних односа, Србија више није партнер, савезник, нити страна која преговара. Њена територија је колонијални посед, а становништво предмет беспризорне експлоатације. Коме је до сада било нејасно, сада мора да се раздани.  Нема више тражења оправдања и сакривања иза парола „и Косово и ЕУ“ или „Косово за ЕУ“. Или ћемо схватити да смо „заражени вирусом чекања“, па почети да се лечимо или пристајати на, како је наш нобеловац описао, „добровољну пропаст за себе и своје потомство“. А, ако се деси да наставимо овим другим, несрећним путем, што је могуће јер Влада Србије већ најављује формирање тима за промену Устава[4], онда и да знамо да је „трошити своју будућност“ глупост која оставља велике последице, а „трошити будућност своје деце“ проклетство. Због тога се треба борити, тежити ка оздрављењу и слободи, без обзира на околности. Јер, ако се ова генерација не излечи од болести која је узнапредовала и сада је у поодмаклој фази, барем је будући нараштаји неће проклињати.

Душан Пророковић – ФСК