“Диктатор“ кога нација воли

Александар Лукашенко председник већ 20 година, иако га Запад стално критикује и не оставља на миру. Прве изборе у Белорусији добио паролом „нисам ни за десне, ни за леве, већ за народ“

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: МОСКВА

Белоруски председник Александар Лукашенко минуле недеље обележио је јубилеј по којем је рекордер међу лидерима европских земаља. Десетог јула се навршило чак две деценије од кад је сео у председничку фотељу. Уочи избора у Белорусији 1994. њега нико од председничких кандидата није доживљавао као озбиљног конкурента. Ти избори су запамћени и по томе што су били једини који су „трајали“ два круга, јер је касније Лукашенко побеђивао убедљиво све противнике већ у првој рунди.

Две чињенице су утицале на то да су тада, ’94. године, многи Белоруси гласали за Лукашенка.

Прва је његов јавни став када је у Минску у парламенту ратификована „Беловешка декларација“, документ којим је и службено „сахрањен“ СССР. Наиме, Лукашенко је био једини посланик који је гласао против. Касније је Лукашенко оценио распад СССР као једну од највећих геополитичких катастрофа 20. века. Сличну оцену је дао касније и председник Русије Владимир Путин.

Друга ствар која му је донела популарност јесте податак да је у априлу 1993. он изабран за председника Комисије за борбу против корупције Врховног совјета Белорусије, па је народ у њему видео главног борца против лоповлука и неправде. Обични грађани Белорусије су били престрашени после распада СССР јер је у многим бившим републикама дошло до пљачке државне имовине. Управо зато многи су у Белорусији гласали за Лукашенка који је обећавао да неће допустити пљачкашку приватизацију. Бирајући између „гладне демократије“ и „Лукашенкове чврсте руке, али са пуним тањиром“ многи нису имали дилему за шта да се определе.

За разлику од већине бивших совјетских република у којима су настојали да Русе или протерају или асимилирају, Лукашенко то није радио. Тако је још 1995. уз помоћ референдума, дао руском језику статус службеног, дакако уз белоруски. Од почетка председничке каријере Лукашенко је спроводио курс зближавања са Русијом. Почетком 1995. он и Јељцин су потписали договоре о пријатељству и добросуседским односима, па царинској сарадњи и на крају договор о истим правима грађана Русије и Белорусије.

Паралелно са Русијом, Лукашенко је потписивао договоре о зближавању и са Казахстаном. Сва та сарадња је крунисана Договором о царинској унији Белорусије, Русије и Казахстана. Због тога Лукашенко не пада у депресију што је више од десет година под различитим санкцијама Запада.

Како су пролазиле године, Лукашенко је имао све лошије односе са опозицијом. После избора 2006. кад је Лукашенко био изабран трећи пут, ухапшен је његов супарник Александар Козулин и у затвору је био две године. Други Лукашенков супарник Александар Милинкевич добио је две недеље затвора јер је протестовао тврдећи да су избори намештени.

Четврти пут Лукашенко је био изабран у децембру 2010. године. Незадовољна опозиција је покушала да уђе у парламент па је тада око 700 људи било затворено. Чак пет од девет Лукашенкових супарника на изборима, завршило је у затвору. На тим изборима за Лукашенка је званично гласало 80,3 посто и једноставна истина је да га већина народа подржава. А и да није тако, у Белорусији је превише лидера опозиције који желе да након Лукашенка седну у председничку фотељу, па их таква жеља разједињује и не могу да се договоре о заједничком кандидату који ће наступити против њега.

Лукашенко није демократа по западној формули и тога је и он свестан, али све док га народ бира, узалудне су жалопојке опозиције и тужакања Западу.

На мотору са сином Кољом

Белоруси свог председника зову „батка“. Реч „батка“, или како Руси кажу „батја“, на српском би се најадекватније превела као „тата“. Уосталом, Лукашенков слоган још у првој изборној кампањи био је „Ни са левима, ни са деснима, већ са народом“. Можда је Лукашенко „батка“ за широке народне масе, али није баш био благонаклон према онима који су са њим пре 20 година кренули у освајање власти. Од тима који је био тада уз њега није остао нико! Један број је прешао у опозицију, други је завршио у затвору, трећи отишао у Русију.

Лукашенко је рођен је 30. августа 1954. године у месту Копис у Витебској области. По националности је Белорус, мада му је деда Трофим Иванович родом из Сумске области у Украјини. Александар је растао без оца, само са мајком. Порастао је на колхозу и први посао му је био тамо на обради земље, али за амбициозног младић то није било довољно, па је прво завршио за професора историје, да би касније ванредно стекао диплому економисте на пољопривредном факултету. Био је члан Комунистичке партије СССР од 1979. године.

Лукашенко се 1975. оженио Галином Родионовном и са њом има два сина, Виктора и Дмитрија. Лукашенко има седам унука и унучица. Иако није разведен, Александар Лукашенко и Галина деценијама живе одвојено.

Лукашенко има и трећег сина, Николаја, кога сви зову Коља, рођеног 2004. Кољина мајка је Ирина Бељскаја, бивша главна лекарка председничке болнице.

СПОРТ И КАРИЋИ

Лукашенко је велики заљубљеник у хокеј и скијање. Воли да изађе на лед у хокејашкој опреми са бројем један на леђима. Што се тиче скијања, Лукашенко је био на стазама у Красној Пољани где је одржана последња зимска Олимпијада у Сочију, а такође у Казахстану, Словенији, Аустрији и Швајцарској, баш као и у Србији. Тај долазак му је организовао познати српски бизнисмен а сада и парламентарац, Драгомир Карић. Иначе, Карићи одлично послују у Белорусији.

ЈЕДИНСТВЕН СТИЛ

Недавно је Лукашенко описао свој „стил рада“.

– Путовао сам у град Слуцк да посетим велику фабрику за прераду меса, као и фабрику лана. Тамошњи руководиоци су ми причали да код њих све цвета. Да проверим, послао сам тамо људе из служби којима верујем. Видео сам право стање које је другачије од онога што су ми представљали. Сада се у затвору налази неколико градских функционера. И велики комбинат за прераду меса у коме ради неколико хиљада људи је био затворен на два месеца. Али сада је све у реду – испричао је Лукашенко.

Бранко ВЛАХОВИЋ – Новости