У руским архивима лежи нова историја: Ко је био Тито?

РУСИЈА је скинула ознаку државне тајне са највећег дела докумената о састанцима највиших руководилаца Совјетског Савеза и Југославије. Ти папири откривају другачију истину од оне коју смо учили и биће основа за писање нових уџбеника, уверен је др Андреј Артизов, руководилац Федералне архивске агенције Руске Федерације.

“Шеф шефова” руских архива био је прошле недеље у Београду због промоције првог тома зборника декласификованих докумената о сусретима челника Југославије и Совјетског Савеза од Другог светског рата до распада обе државе. Реч је о заједничком пројекту Архива Југославије, Федералне архивске агенције Руске Федерације, Руског државног архива новије историје и Института славистике Руске академије наука.

Зборници ће изаћи у Београду и Москви. У српском издању руски документи су остали на руском језику. У московском издању све ће бити на руском.

– Кад смо пре три године замислили овај пројекат нисмо очекивали да ћемо добити овако квалитетне резултате – рекао је Артизов на промоцији првог тома зборника, у коме су представљени досад непознати документи о југословенско-совјетском помирењу после Стаљинове смрти.

– Питали су ме да ли је случајност што сада правимо презентацију о сусретима Тита и Хрушчова и отопљавању југословенско-совјетских односа, управо кад су се срели ваши и наши руководиоци и потписали важне економске уговоре. Мој одговор је да је то драго Богу. Ми радимо богоугодна дела, а овакве случајности имају своју симболику – рекао је др Артизов.

У разговору за “Новости” он открива зашто тек сад руски архиви износе на видело тајне које се односе на Србију, Југославију и Балкан, иако је Русија у последњих 200 година једна од кључних земаља за судбину балканских народа.

– Архивска грађа није била доступна до 1991, јер до тада није било Русије. Постојао је само Совјетски Савез, с другом влашћу и потпуно другачијим приступом доступности докумената. Кад су бившег руководиоца Главне архивске управе Министарског савета СССР питали: “Шта је код вас отворено, доступно у архивима?”, он је одговорио: “Код нас су архиви отворени од девет ујутро до пет по подне”. Током последњих 20 година друге власти декласификовано је чак 98 одсто докумената у јавним архивама.

* Пошто више нема СССР и Југославије, српска јавност очекује да најзад сазна ко је био Тито и зашто је Стаљин по његовој молби, како пише приређивач у Зборнику, “освојио 1944. Србију да би му дао власт”.

– Ви бисте желели да ја за Србију решим то питање? Знате, ваша питања се не разликују од оних о времену СССР која муче представнике интелектуалне елите савремене Русије. То се, на пример, видело пре око месец дана кад је отворена изложба посвећена Јурију Андропову, и ту се може направити паралела са Титом. Наиме, један део људи у Русији каже да је Андропов био шеф КГБ и самим тим несумњиво лоша личност, које се треба стидети. Други пак сматрају да је био широких способности, да је искрено веровао у идеје комунизма и развитка интернационализма, да је писао песме, бавио се музиком, волео џез. Дакле, човек којим се треба поносити. У сличним поларизованим гледиштима се креће и мишљење о Титу.

* У совјетским државним документима једино се Тито помиње искључиво по надимку, а сви остали, укључујући Стаљина и Хрушчова, именом и презименом. Да ли руски архиви најзад могу да дају одговор на то ко је заиста био председник СФРЈ?

– Све је ствар времена. Ни кад је умро Стаљин и кад је почело превредновање његовог рада, документација о томе није се припремала ни спонтано, ни брзо. Радило се више од годину дана да би се за знаменити 20. конгрес партије припремиле информације о дешавањима у Стаљиново време. О томе је партијском руководству било познато много, али за шире чланство те информације биле су шок. Познати совјетски писац Фадејев, кад је чуо шта се радило, само је кратко прокоментарисао Стаљинов култ личности речима: “Постојао је култ, али је постојала и личност”. После кратког времена он се убио. Све ово би могло да се примени и на случај Тита – и на култ и на личност.

* Значи ли то да има докумената о односима Југославије и СССР који ће остати и даље запечаћени?

– Малтене сва документација је декласификована и отворена. У следећем тому зборника о сусретима и разговорима на највишем нивоу руководилаца Југославије и СССР, који се односи на период 1965-1980. године, биће управо ти документи са којих је скинута ознака тајности. Они ће показати веома добре односе Тита и Брежњева.

* Али, историчар Никита Бондарев, из Руског института за стратешке студије, каже да су и даље под ембаргом Титови досијеи у архивима Федералне службе безбедности, наследнице КГБ, председничком архиву и оном у граду Јошкар Ола. Они, наводно, садрже информације о томе да ли је он био егзекутор НКВД.

– Реците ми, молим вас, да ли је код вас доступно све из архива служби безбедности Србије и Југославије? Или можда имате приступ архивима ЦИА? Питање архива је веома осетљиво. Знате, у своје време Американци су открили документе везане за њихову помоћ Садаму Хусеину, а после извесног времена поново су их затворили.

* Из тајних докумената се види да је Тито, усред Хладног рата, као главну тему совјетско-југословенског састанка 1955. наметао уједињење Немачке и заговарао њену сувереност, иако је њен западни део већ ушао у НАТО. Нешто касније Тито пише америчком председнику и критикује га због уласка САД у рат у Вијетнаму. Зашто су суперсиле толерисале такво понашање лидера једне мале замље?

– Одговор је једноставан: тада није било униполарног света. Постојао је биполарни свет, са два система, а у оквирима тих система, који су стајали један насупрот другоме, постојао је простор у коме је било могуће маневрисати. Тито је искористио могућности да узима и од Истока и од Запада за развој сопствене земље. То је, ако не грешим, била његова политика. Економско стање тадашње СФРЈ је било прилично задовољавајуће.

* Тог света одавно нема, а геополитичка ситуација изгледа као да смо се

вратили у 19. век. Русија има сукоб на вратима, као у време Кримског рата. Србија је у шкрипцу између великих сила, као и тада. Како видите будућност?

– Да, све се у свету понавља. Познати руски историчар Василиј Кључевски говорио је да нас историја учи да ниједно ново поколење никад ништа није научило из историјских грешака претходника и да их увек понавља. У том смислу можемо да нађемо много аналогија садашњег времена с прошлошћу. Али, неће бити истих решења. На стара питања увек се дају нови одговори.

КО ЈЕ БИО ГЛАСАН, А КО ТИХ

y СРПСКИ историчари кажу да је због совјетског ембарга било веома тешко користити материјале из руских архива, па смо новију

историју Србије сазнавали углавном из англоамеричких извора.

– И мени се чини да је тако. Знате, мој добар пријатељ, једна од најпознатијих немачких архивиста, жалио ми се да га новинари стално питају шта ради с порукама госпође Меркел. Зачудио сам се зашто то питају њега, зашто не зову Американце. То је питање за америчке архивисте. Наравно, то је шала, али с подтекстом. Ако говоримо озбиљно, издања као што је овај српско-руски зборник дају могућност не само српским научницима, већ и онима из других бивших југословенских република да сазнају нове истине. То су оригинални записи о разговорима руководилаца СФРЈ И СССР, из којих се види ко је био гласан, а ко веома тих. У јавности се причало само о глобалним проблемима, а овде се види како су се решавала практична питања, у чему су се поклапале, а у чему разликовале позиције СФРЈ и СССР.

БОРИС СУБАШИЋ – НОВОСТИ