Стогодишњица Великог рата. Братска подршка

Још 1909. године током економско-царинског спора између моћне Аустроугарске  и  независне Србије, планирали су владајући кругови у Бечу да војнички сломе Србију.

Конрад фон Хецендорф тадашњи начелник аустроугарског главног генералштаба  руководио је израдом ратног плана који је има три приоритета:

— случај Р (рат на источном фронту ) против Русије

— случај И (рат на западном фронту) против Италије

— случај  Б  (рат на  балканском полуострву) против Србије и Црне Горе

Величанствене победе српске војске и ослобађање од вишевековне  отоманске окупације  делова нашег народа, изазива у Бечу забринутост за  постојеће стање  у деловима своје царевине где већински живе СЛОВЕНИ.

Они  се систематски и плански однарођавају  и спречавају у националним, културним и регионалним повезивањима са деловима свога народа.

Зато ће до 1914. године  фон Хецендорф у неколико наврата предлагати остарелом цару Фрањи Јосифу II  да се изврши превентивни рат против Србије  као могућег стожера, који ће окупити све незадовољне јужне СЛОВЕНЕ у царевини.

Пораз Бугарске  коју је директно гурнула у  оружани сукоб са осталим балканским земљама Аустроугарска, још више је уплашио владајуће кругове црно-жуте монархије.

Одлучено је стога да се по сваку цену нађе било какав изговор да послужи као повод за превентивни рат против Србије, која је сада овенчана славом победнице над Отоманским царством.

Велики делови новоослобођених области и одушевљење са којим су добровољци из аустроугарских земаља–Срби  али и припадници осталих словенских народа ,  похрлили у борбу за ослобођење били су најава почетка краја црно-жуте тамнице народа.

Владајући круг у Бечу упркос све већих спорова  са владајућим кругом у Пешти, ипак је одлучио да му је Београд на Сави највећа опасност.

Видовдански пуцњи неумрлога ГАВРИЛА ПРИНЦИПА, као принцип народног одговора на окупацију, били су  повод за државно-дипломатску харангу невиђених размера до тада.

Немачки ратно хушкачки кругови  одлучују да  изврше притисак на аустроугарске властодршце да оптуже  Србију  за атентат на престолонаследника Фердинанда, јер су предвидели да царска Русија  неће оставити Србију  на  милост и немилост разјарене  црно-жуте монархије.

Они су заправо желели превентивни рат са Русијом, како би спречили индустријски развој и напредак, који је бивао све видљивији  а житна поља Малорусије (бољшевици ће увести  термин Украјина) све даља од њихових планова.

Ценили су да њене савезнице Велика Британија и Француска  нису одлучне у подршци, и неће дозволити да буду лако увучене у оружани сукоб.

Савет аустро-угарским властодршцима  био је да сроче једну  неприхватљиву  дипломатску ноту Србији, коју независна држава  не може никако  прихватити.

У Бeчу  су ценили да је Србија  исцрпљена материјално и финансијски у два претходна балканска рата, сада лака победа, која ће омогућити преживљавање трулом царству.

Месец јул 1914. године  испуњен је напорима немачке дипломатије да врши сталан притисак на аустро-угарске властодршце и британског министра иностраних послова, али у потпуно супротним циљевима.

Бечки се кругови  стално притискају да пожуре са ултиматумом Србији, а  британски министар се охрабрује да буде иницијатор предлога за међународно суђење атентаторима из  Сарајева.

Велика царевина неће дозволити никакво међународно суђење јер је то за њу губитак суверенитета, а независна Србија ће прихватити све одлуке овога суђења јер је то за њу потврда суверенитета.

Србија  располаже и доказима да није организатор атентата у Сарајеву и доставиће их међународном суду.

Успети у овој деликатној намери за Британију  је значило повратити своје место и улогу на европском континенту.

Све три учеснице ове дипломатске  игре суочавају се и са истом непознаницом, шта ће заправо сада да одлучи Русија, та велика, далека, непозната и несхваћена земља  за господу у Бечу, Берлину и Лондону. Још мање им је  познато и разумљиво  Православље, вековна пупчана врпца два братска народа — Руса и Срба. Чак и када их је тренутни државни интерес и раздвајао, па и удаљавао, није се кидала, већ попут митске птице Феникс ницала из пепела  јачајући нераскидиве везе.

Аустро-угарску  ноту као ултиматум  уручио је посланик Гизл 23.јула 1914. у Београду плански, након одласка председника француске владе   из Русије  где је био у посети. Тако су избегли да се одржи саветовање највиших државних представника обе земље и договори јединствен став. Текст ултиматума великим силама уручен је дан касније 24.07.1914., па је тако скраћена и могућност утицаја на Србију и њихово време за реакцију.

Опширна оптужба Србије да је крива за рађање идеје о атентату  срочена је у десет тачака  ултиматума ,са захтевима за удовољење.

Ултиматум је  тежио да унизи Србију, али и да оспори њену државност и независност.

Сер Едвард Греј британски шеф дипломатије након читања овог ултиматума позвао је  аустро-угарског посланика и изјавио му да је то најужаснији документ који је једна држава  упутила другој, посебно указујући на тачку пет која директно угрожава независност једне државе.

Чим се упознао  са садржајем ултиматума похитао је руски амбасадор у Бечу да министру грофу Бертхолду укаже, да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава.

Престолонаследник Александар  након ишчитавања ултиматума написао је лично писмо руском цару Николају II у ком наглашава :

……..захтеви у аустро-угарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством државе.…..

Истичући да је рок који је дат за испуњење услова диктата  сувише кратак , престолонаследник завршава писмо речима:

„ ….Племенита милосрдност коју је Ваше Царско Величанство често показивало према нама, улива нам велику наду да ће Ваше великодушно словенско срце још једном услишити наше молбе.“

Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери.

Одговор српске владе написали су Никола Пашић и Стојан  Протић а лично га је као гест добре воље уручио у аустро-угарском посланству председник владе.

Аустро-угарски амбасадор је одмах по пријему упутио већ срочен одговор у ком се наглашава да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве аустро-угарске владе и да су односи прекинути, иако овај српски одговор представља пример дипломатске вештине и крајње попустљивости.

Влада Аустро-Угарске је након свега упутила обичном поштом  телеграм влади Србије у ком јој објављује рат!

Свестан последица  одлуке  наредио је Николај II делимичну мобилизацију четири војна округа на граници са Аустро-угарском, као јасан став на отворену агресију Аустро-Угарске.

Витали ЖУЧНИ – ФСК

наставиће се…