Крвави бизнис ОВК (3): Убијте нас, не касапите!

категорија Косово и Метохија / дана 09/07/2014 у 10:29 часова /

– У Призрену нам је речено да не тучемо заробљенике, да их добро третирамо. То је било први пут да сам то чуо, и изненадило ме. Пре тога смо могли увек да их батинамо (Србе) и ломимо руке и ноге по вољи – испричао је Унмиковим истражитељима сведок који је описан као Албанац са југозапада Косова.

Његово сведочење је представљено у извештају те мисије, упућене Хашком трибуналу 2003. године који садржи информације о убиствима и трговини људским органима на Косову.

– Било је пуно жена „проститутки“ у месту у коме смо спавали у Призрену. Заробљеници су спавали у другој соби. Наредног дана смо отишли у Албанију. Били смо у униформи. Прешли смо прелаз Морина, тамо је била велика гужва, избеглице су се враћале и ми смо прошли без икаквих проблема – наставља своје сведочанство нискорангирани припадник ОВК о „транспорту“ четворице Срба, која се по његовој изјави догодила половином августа 1999. године. Србе „у касним двадесетим или раних 30-их година“ је „преузео“ у Кривој Реци.

– Нисам познавао Србе. На основу изгледа и одеће, изгледало је као да су са села. Речено нам је да не причамо са њима, али су они успут стално питали где их водимо. Стражари су рекли да умукну, или ће их претући. „Водимо вас да сечете дрвеће и да радите на фармама“.

Доктори Арапин и Албанац

Друга „испорука“ била је у новембру или децембру 1999. од Бурела до куће у централној Албанији.
– Ставили су четворицу Срба у комби. Били су млади и у доброј форми. Имали смо двоје људи у пратњи и возили смо до куће јужно од Бурела. Око 20 минута после Бурела пређете мост, па на сеоски пут. Пут прати реку. Возили смо до краја пута где је била светложута кућа. Била је стара и имала је надстрешницу. У кући је било неколико мушкараца и двојица доктора. Један је био Арапин, а други је био Албанац имена др Адмир. Мушкарци (Срби) су били веома нервозни. Срби су изведени из комбија и спроведени до зграде (штале или амбара) иза главне куће.

У Албанији су додаје, отишли у место Бицај и „тамо смо се срели са двојицом тамнијих мушкараца, можда Арапа, нисам сигуран које су националности били. Придружили су нам се и наставили смо да водимо јужно“.

– Отишли смо до Бурела. Преноћили смо у Бурелу и тамо је било још жена, људи, Срба. Они (жене иСрби) остали су у малом магацину, а ми смо отишли до друге куће да спавамо. Не знам тачно колико је људи било у магацину, али сам чуо гласове тако да мислим да их је било шест, седам, можда десет. Чуо сам да говоре српски – стоји у сведочанству у оквиру Унмиковог извештаја.

Човек који се сећа учествовања у једној испоруци затвореника од Косова до северне Албаније и најмање пет испорука заробљеника до приватних кућа по централној Албанији, говори да је наредног дана одвезао Србе до куће југозападно од Бурела у Фуша-Круја.

– Пре него смо отишли, доктор је војнику дао црну торбу, мислим са папирима унутра. Сваког наредног пута нама би увек давали актен-ташну или картотеку са папирима који су давани лекарима при испоруци затвореника. Стигли смо ноћу и неколико људи нас је чекало. Тамо је био албански лекар, Ђамил. Он их је прегледао, нарочито у средњем делу и питао да ли су тучени. Шалили смо се око тога. Преузели су их, а ја сам отишао у другу кућу где сам спавао и вратио се на Косово наредни дан.
Трећи „транспорт“ говори био је у пролеће 2000. године.

– Поново сам био у Бурелу, и узео сам једног Србина и три Српкиње. Били су млади и говорили су српски. Били су ван себе у паници. У једном тренутку мушкарац ме је питао да их одмах убијем. „Не желимо да будемо исечени на делове“, рекао је. Одвезли смо их у исту кућу јужно од Бурела у рано предвечерје.