Јужни ток у српском току

eko-juzni-tok

Колику год антипатију осећали према Вучићу, Николићу, Дачићу и целој политичкој класи која тренутно управља Србијом, вероватно ће већина национално, патриотски опредељених у Србији бити задовољна главним резултатом посете председника Владе Србији Москви – потписивањем уговора о Јужном току. Чак и без знања о свим детаљима. Јер, инстинкт говори, чак и мимо размишљања најпре о српском националном интересу: што је добро за руски државни интерес тешко да може да буде лоше за Србију.

И није ту само у питању „русофилија“, некритична љубав према свему руском – мада за неке јесте, и то је сасвим легитимно. Ради се о томе што је очигледно Русија данас на, како су многи коментатори већ приметили, „правој страни историје“. Не бомбардује друге земље под разним, више него провидним изговорима. Не извргава руглу међународни поредак. Не говори језиком претњи и силе на међународној сцени. Генерално избегава језик условљавања. Не предводи никакав војни блок који се агресивно шири. Не користи санкције као офанзивно већ као дефанзивно оружје. Није бастион предаторског капитализма и финансијских шпекулација које су у стању да опустоше читаве националне привреде у кратком року. Не покушава да држи предавања другима о томе како и зашто треба да живе и како да уређују своја друштва и породице, а на крај памети јој није да још и прети државама и друштвима који би да задрже неке сопствене друштвене и моралне стандарде. Труди се да не практикује двоструке стандарде, а поготово да их не представља као парагоне моралности и чистунства, или као свестан, куперовски инструмент новог, умивеног колонијализма. Додатно, када се склапају споразуми са њом, они више делују као споразуми у којима чак и друга, углавном слабија страна, може да извуче неку легитимну, општу корист за себе – док, с друге стране, споразуми са западним државама делују већином као капитулације, или као аранжмани склопљени између газде и локалног представника, коме иде и гро оног малог процента користи резервисаног за страну коју локалац формално заступа.

Да ли то сад значи да, због склапања уговора о Јужном току, треба аутоматски променити негативно мишљење о садашњој Влади, или га бар ублажити? То зависи. Када би, макар и као резултат осећаја да имају већу подршку у Кремљу, представници власти унели више достојанства у односе са западним државама. Када би престали да покушавају да Србе јавно „преваспитавају“ у маниру вашингтонских и бриселских бирократа и њихове ароганције без покрића. Када би престали са покушајима да народу наметну комплекс инфериорности. Када би престали да непријатеље приказују као пријатеље или, још горе, као узор. Када би престали да покушавају да продуже век погубног модела пљачкачке привреде (великодушно и погрешно названим „неолибералним“) преко службеника ММФ-а и Светске банке који тренутно седе у Влади и институцијама. Када би почели више да раде на развијању сопствене а не туђих привреда. Када би објавили тајне уговоре са Фиатом и Етихадом. Када би престали са покушајима да продају преостало „породично сребро“ попут ЕПС-а и Телекома. Када би престали са покушајима да пројекат „Београд на води“ наметну по сваку цену, мимо истински стручне јавности и транспарентне јавне расправе. Када би престали да се ругају Косовском завету. Или када би бар, за почетак, престали да гурају Србе са севера Косова и Метохије у раље Тачистана и макар почели да залечују поделе које су тамо сами посејали.

Другим речима, споразум о Јужном току са Русијом је велика ствар – ту нема говора, и за то треба одати признање. Као и за чињеницу да се званична Србија и даље чврсто држи у погледу одупирања западној политици увођења санкција Русији и осуде њеног става према украјинској кризи. Но, да не идемо у тој хвали предалеко. То је нешто што би требало да се очекује од било које владе у Србији. Такво понашање треба да буде нормално. И, још нешто – да не ускратимо заслуге тамо где истински припадају: потцењеној, скоро презреној српској јавности. Оној суптилној вибрацији која зрачи из самог народа, из дубине његове душе, чак и кад је у стањима збуњености, резигнације, благог очаја или, пак, пуке неодлучности. Као што је народ Републике Српске на својеврстан начин успео да комуницира сопственој отуђеној политичкој класи да се не усуди да дирне у само постојање Републике Српске, тако је и народ Србије сличне поруке преноси сопственим политичарима.

Има пуно ствари у савременој политици и економији које народ не разуме до краја па и не зна како да им се адекватно супротстави. Има пуно ствари које је спреман да истрпи. Постоји цела генерација политичара у које се народ разочарао и који више не могу да га покрену на велика дела. Али, чињеница је – чак ни они политичари који су се очигледно продали или подредили некој спољној сили или интересу се не усуђују да отворено иступе против онога што сматрају да је неки дубоки народни осећај. А један од тих осећаја је да се не сме пристати на саучешће у непријатељству према Русији.

Штавише, свака власт у Србији, па била она и у потпуно вазалном положају према некој спољној сили или интересу, мора да хода по јајима по овом питању. Једноставно не сме да води јавну антируску политику. Зато је увек важно таквој врсти домаћих политичара да се што чешће сликају са неким битним Русима, званичним или незваничним. Да бар одрже привид проруске оријентације.

Зато, заслуге за потписивање уговора о Јужном току на првом месту припадају већинском српском народу у Србији, који, чак и у садашњим околностима скоро потпуног економског, политичког и државног банкрота, медијске блокаде, индуковане апатије и друштвено-националне дезоријентисаности, једноставно не дозвољава својој отуђеној политичкој класи да направи заокрет од Русије и придружи се антируској хистерији која се систематски и плански потпирује из главних центра западне моћи. Све то, нажалост, још увек не значи да ће Јужни ток и потећи кроз Србију крајем 2016. Дотад ће они који данас управљају главним западним престоницама учинити све, на разним светским неуралгичним тачкама, да до тога не дође. Али, Србија је учинила своје. Она Србија која кроз векове стоји и опстаје као велика тајна. Без тог српског тока, тешко да би било и оног Јужног.

Александар Павић – ФСК