СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ): Беседа у Недељу 4. по Педесетници

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа  у Недељу 4. по Педесетници

1966. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. , Ето, Господ Христос сишао у овај свет и донео Вечно Еванђеље, донео Вечну Благовест. За кога? За тебе, за мене, за свако људско биће. Данашње Свето Еванђеље вечно је не само за анђеле на небу, него и за нас људе које мрви и меље смрт. Шта ти оно говори, шта теби и мени говори Свето Еванђеље? Вечан си, бесмртан си. Пази, у ово: земаљском свету ти си једино бесмртно и вечно биће, човече Зато сам ја дошао у овај свет, вели Господ, зато, да те разбуди на вечност, на бесмртност твоју, да кажем ко си ти, шта си ти ето, Свето Еванђеље данас није се само десило са неки капетаном римским у Палестини, у Капернауму, када се Господ удивио вери његовој и рекао му: „Иди, како си веровао нек ти буде“. Шта је то, Господе? То, да си ти незнабошче, капетане, вечан, бесмртан, свемоћан. Када? Када вежеш себе с мном, Христом Богочовеком. Онда, онда све смрти беже ис пред тебе, онда све болести као послушни војници трче д испуне твоју вољу. Гле, ти си човек, а ето доживео си то, да сам исцелиш слугу свога ради кога си дошао к’ Мени. Да, ти си м назвао Господом: „Господе, слуга мој лежи одузет, и мучи с веома“.

Није овај капетан викао до неба као јадна мајка Ханенејка, која је молила Господа Христа: „Помилуј ме, сине Давидов моју кћер врло мучи ђаво!“ Она је толико викала, вапијала, јаукала сирота, да се узбудио сав свет који је био око Господ Христа, па и сами Свети Апостоли пришли Господу: „Аман, Господе помози јој, видиш како виче за нама, ошпусши је, учини јој по жељи“. Спаситељ је ћутао као заливен. Одједанпут је рекао: „Не, не треба узимати хлеб од деце и бацати псима“. Ти би побегао од таквог Учитеља, ти би побегао од таквог Чудотворца, таквог немилосрдног Човека. Он њу назива псом. Нећу те више молити, требало је да тако закључи у своме уму јадна Хананејка. Не, она је ипак припала к’ Њему: Аман, Господе помози ми! Помози ми! „И пси једу са трпеза својих Господара, једу од мрва“. Дај ми једну мрвицу. Задиви се Господ тој њеној вери и рече: „Иди, кћер је твоја здрава“.

А ево капетана, незнабошца. Он не зове Господа Христа к’ себи, но вели: „Господе, мој слуга лежи узет дома, и мучи се врло“. Ја више ништа Теби не кажем. Ти, Ти чудесни Свезналац, Ти знаш срца наша, Ти знаш муке наше, Ти знаш да на човека јуриша смрт са свих страна, Ти знаш шта значи волети за нас. Али ја знам исто тако ко си Ти. Ја то осећам. Где би Те ја то звао себи, да уђеш под кров мој, не Господе, ја сам нечист човек. Само реци реч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам човек, и ја сам под влашћу, ја имам војнике, па речем једном: иди, и иде, другоме; дођи, и дође, и слузи свом учини то, и учини.

Какав је, Господе, однос свих болести према Теби, шта су болести за Тебе? Послушне робиње. Шта су смрти за Тебе? Послушно робље. Шта су ђаволи за Тебе? Послушно робље! Само реци реч, и оздравиће слуга мој). – Иди, нека ти буде како си веровао. И оздрави слуга његов у тај час. Шта је то? То је вера, то је та сила, небеска Божанска Сила, која понесе човека, испуни му сву душу. Тада, тада у души нестане све што је смртно. Тада, тада човек осећа Бога. Тада, тада све што је безаконо, нечисто, греховно, смртно, ђавоље, бежи од тебе. Побегло је од овог незнабошца који је побегао до Господа Христа, побегло све то, и душу његову испунила вера у чудесног Учитеља Исуса Христа, и он се сав преобразио, сав препородио, сав постао нов. Десило се оно што је најважније у његовом животу, десила се највећа револуција која се може десити са човеком у овоме свету.

Човек, смртно биће, поверовао у Господа Христа и осетио да је бесмртан. Ето, то је вера у Господа Христа. Поверујеш у Њега и осетиш: гле, ја сам заиста вечно биће, бесмртно биће! Никаква смрт ништа ми учинити не може. Ја, ја јачи од свих смрти, од свих твораца смрти, ђавола и злочинаца људи. Таква је сила вере! Вера није теорија, и вера није само учење, вера је сила, сила која те везује одмах са Богом. (Веже) веру са Вечном Истином, веру са Вечном Правдом, веру са Вечним Животом, веже те са свима небеским силама. То је вера, то сила вере! То је оно што је Светог Апостола Павла носило; имао је тело као Херувим или Серафим на овој земљи. Он је јурио из места у место, из града у град да проповеда, кога? Њега, Чудесног Господа Исуса. Ето, Њега Који даје бесмртност и Живот Вечни, човече! Шта ти више треба, шта ти хоћеш?!

И заиста, више од тога, не! Нико ти више ништа дати не може. Зато је Он дошао у свет да теби као Бог да оно што нико од људи дати не може, да ти да Вечни Живот, да ти да Бесмртни Живот, да ти да Вечну Истину, Вечну Правду, да ти да Вечно Еванђеље Неба. Да, да тебе човека немоћног, човека самлевеног од смрти са свих страна, да тебе учини свемоћним. Иди, како си веровао нека ти буде!

То је Еванђеље и за мене и за тебе, за свакога од нас. Јер, и ти и ја у овоме свету јесмо људска бића да знамо шта је вечно, шта смо, и твоја душа и ти. Најважније је да себе не погубиш, да не извршиш самоубиство. А ти вршиш самоубиство ако не верујеш у Господа Христа, убијаш себе, убијаш своју вечност, убијаш своју бесмртност, убијаш своје Царство Небеско, сва блага небеска која Господ даје за веру у Њега. Пази шта радиш. А ето, Он донео све, сав небески свет, отворио сва врата Царства Небеског и зове те. Од тебе све зависи, само од вере у Њега, вере у Њега, Јединог Истинитог Бога у свима световима.

Он тражи, тражи твоју душу, твоју вечну душу за коју је Он рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди“. Шта ти вреди данас постати царем, не само над овом бедном земљом у којој се људи поломише, један другог гризу, једу, кољу. Нека те постави царем и царством над небом, свима сунцима, а све то мање вреди, вели Спаситељ, од душе твоје. Душа твоја вреди више него сви светови, и каква је корист ако добијеш сав свет, а души својој нашкодиш? Нема откупа који можеш дати за душу своју, јер је она од Бога, она је боголика, и она је то бесмртно биће у теби што тебе чини бесмртним и вечним. Пази шта радиш са њом. Теби се душа једном даје у овоме свету, ти једанпут живиш у овоме свету и, пази шта са њом радиш. А душу води и храни само Бог, Који је њу створио, а вера у Господа Христа и јесте та сила која предаје душу твоју и моју Господу Христу.

Зато кажем: то је највећи преврат који човек доживљава у овоме свету – када свим срцем пође за Господом Христом, када поверује у Њега свим бићем својим, када живи вером својом (у Њега). Да, вера. Вера није теорија за човека. То је философија живота, то је мудрост живота. Ти се друкчије осећаш према себи, према свету, према људима кад поверујеш у Господа Христа свим бићем, свим срцем, свим умом; ти видиш да ти је сваки човек брат, сабрат, вечни брат, вечни сабрат. Сви ћемо ми у онај свет, ако хришћанин верује, тамо ћемо се опет сви видети, и заједно ћемо бити код Господа у Царству Небеском. Вера у Господа Христа, отвара ти очи и ти вером видиш да си ти бесмртно биће, она те спаја са Богом. Богом! Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубави – а то је Бог! Вера те спаја са Њим, шта хоћеш више, шта ти треба више!

Вечни Живот ти даје вера – то је нова философија живота, вечна философија живота, философија по Христу, мудрост по Христу, Вечна Мудрост. Казује ти она шта је Бог и шта је човек, шта је добро а шта зло, шта је ђаво а шта анђео, шта је грех а шта врлина, све ти вера казује. Отклања те од свакога греха, свакога зла, а води кроз свете врлине у Царство Небеско, у загрљај Господа Христа. Зато, вера и није ништа друго него Господ Христос Који треба да постане центар твога бића, средиште твога бића, да Он постане све и сва за тебе, јер ти даје оно што ти нико дати не може. Зато, како се вели у Светом Еванђељу, „нека Господ Христос буде први у свему“, Први у теби, у твојој души, у твоме уму, у твоме срцу, нека Он буде први. И ти, ти ћеш бити прави човек, ти нећеш бити роб смрти, греха, страсти и ђавола, него ћеш себе савладати и постати пријатељ и друг Светих Анђела, постати житељ Небеског Царства. И како се у Светом Еванђељу вели: Ко си ти? Брат Христов, сунаследник са Њим Царства Божијег.

Вера и јесте оно што је најпотребније човеку у овоме свету, зато ту веру треба претворити у навику, цео живот треба да буде у тој вери, да се умива том чудесном, живом реком живота, која отиче у Живот Вечни и носи тебе и свако људско биће. Та вера нека буде око твоје душе, око твога ума, око твога срца, нека те те очи воде кроз овај свет, и ти у овоме свету да видиш себе као вечно биће, а и сав свет око тебе као поприште на коме ти, људско биће, зарађујеш радости вечне и Живот Вечни. „Ми вером ходимо, а не Гледањем“, вели Свети Апостол, вером ходимо. То јест, све што је Господ донео ми верујемо. Ми очима не верујемо толико, мало виде наше очи. Очи наше виде само коров овога света, а вера види Бога, вера види Вечну Истину, Вечни Живот, зато ми, вели Апостол, вером ходимо, вером живимо у овоме свету. Очи наше гледају неколико хиљада километара у даљину, и не виде даље. А очи душе наше, вера наша, она види Бога, Вечни Живот, види Царство Небеско. „Ми Гледамо на оно што се не види“, објавио је Свети Апостол Павле у своме Еванђељу.

Ми хришћани Гледамо на оно што се не види, то јест на вечно, гледамо на Бога, на Вечни Живот, то ми зарађујемо, тиме ми живимо у овоме свету, а не пролазним светом. Никад ми хришћани не проглашујмо овај свет за циљ свога живота, никад ми хришћани ствари овога света, богатства овога света не проглашујмо за смисао овога живота. За нас Господ Христос је све и сва у свима световима! За нас Он је то, зато што нам даје Живот Вечни, Истину Вечну и Царство Небеско. Док човек у овоме свету не постане истински хришћанин, крај његовог живота је смрт. А „крај наше вере, вели Свети Апостол, јесте живот вечни“. То је крај, то је циљ нашег живота, Живот Вечни, то нам вера даје.

А грех, а неправда, а неверовање у Господа Христа? Плата је за то – смрт! Другу плату немој очекивати ако не живиш у овоме свету по Еванђељу Господа Христа и ради Еванђеља Господа Христа, ако не живиш ради своје вечности, ради свога бесмртнога живота, ради своје Вечне Правде, ради Царства Небескога. Онда, онда, онда – плата за твој овоземаљски живот је смрт. Ништа страшније од тога! А Господ даје Живот Вечни само за једно: за твоју веру у Њега, да свим срцем, свом душом прогледаш. И Њега Бога Истинитог угледаш, Бога Човекољубивог и Најчовекољубивијег, Који и теби и сваком људском бићу даје ето, цело Небеско Царство, сва небеска блага, све радости Неба. То је Вечно Еванђеље Господа Христа, Вечно Еванђеље, ето, које је почело од Њега и путује кроз сва срца људска и нуди себе свакоме човеку, сваком људском бићу.

Нека би молитвама Свете Агрипине, дивне Мученице коју данас славимо, то Свето Еванђеље било Вечно Еванђеље и моје и твоје и свачије и сваког људског бића, еда бисмо и ми као она служили Господу Христу у овоме свету. И радосно страдали за Њега, и изашли из овог света ношени Анђелима у онај свет, да тамо служимо Њему заједно са свима светима међу којима блиста као безгрешни крин и Света дивна Мученица Агрипина.

И томе чудесном Господу Христу, томе Човекољупцу Који се није згадио на човека, на грехе његове, на пакао његов, на смрад његов, него је сишао и постао човек, да после тог тако смрдљивог човека, васкрсне из мртвих, васкрсне из свих смрти, и узнесе на небеса, таквоме Богу и Господу збиља једино вреди клањати се и служити. И вреди бити човек зато што је у овоме свету био Христос, Богочовек, што је Он, Он постао човек и дао све то човечанском бићу што се човек зове, сва Небеса, све што Бог љубави може дати. Амин