Вучић у Москви: пријатељска посета или «гвоздени загрљај»?

Српски медији, који често помињу «избалансираног Тита» почели су да броје страна путовања премијера земље Александра Вучића. Нећемо се бавити математичким операцијама из серије «може ли да се стави знак једнакости између две посете премијера Вучића Немачкој и једне посете Русији», већ ћемо се потрудити да промислимо о политичкој подлози – за то смо замолили да нам помогне директора Центра за стратешке алтернативе Душана Пророковића.

Дакле, планирани за почетак јула преговори с председником Владимиром Путиним и премијером Дмитријем Медведевим у руском главном граду постављају једно питање. Сувише кратка је у размерима међудржавних односа пауза између недавне радне посете шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова Београду и доласка премијера Александра Вучића у Москву…

Састанак српских званичника са Сергејом Лавровим у Београду био је најнеобичнији до сада. Очигледно је да се на релацији Београд-Москва нешто дешава. Ја то доводим у везу са новим приступом Москве, како у Србији, тако и у осталим балканским земљама и узрок тражим у речима шефа руске дипломатије да Србија не само да може да стоји са стране и гледа шта ће да буде са Јужним током, већ да је и дужна да брани овај пројекат. Да подсетим, Србија и Русија имају потписан споразум о стратешкој сарадњи. Тај споразум обавезује Србију на многе ствари и у том контексту сагледавам и посету премијера Вучића Москви. Очигледно је да ће му тамо бити предочено не само шта Србија може него и шта се од Србије у будућем периоду тражи.

С друге стране, премијер Вучић лети има три посете Немачкој, земљи-локомотиви ЕУ и генератору услова о Косову.

Од почетка украјинске кризе, Немачка је изгубила пуно на утицају на Балкану. Немачка је своју моћ ширила углавном економским средствима. Украјинско питање је поново отворило безбедносни пакет као доминантан, и САД претходних шест месеци полако истискују немачки утицај са ових простора. То је видљиво и у Бугарској, где је дошло до суспензије Јужног тока. Ангела Меркел свакако тражи одређене полуге преко којих може вратити утицај. Мислим да ће се Немачка посветити тражењу неког оквира за Балкан у контексту да балканске државе неће ући у ЕУ пошто у Бриселу не постоји воља за проширењем. Дакле, посету Вучића Москви и Берлину ја итекако доводим у везу. Украјинска криза је поново отворила питање немачко-руске сарадње. Приближавање Немачке и Русије отвара многе перспективе за Србију и због тога је дошло до интензивирања сусрета и са руским и са немачким званичницима.

Београд подржава територијалну целовитост Украјине, то је поново изјавио министар спољних послова Србије Ивица Дачић у Бечу. Спојено са неангажованошћу у вези са санкцијама против Русије то и даље подсећа на Троцког из 1918. године: «Ни мира, ни рата: мир не потписујемо, рат обустављамо». Између осталог, немачка страна је тада изјавила да уколико мир није потписан, то аутоматски значи – обустава примирја. Никако не инсистирајући на аналогијама, ипак могуће је претпоставити да ће једном Београд морати да се определи између «yes» и «њет» у вези са санкцијама. Између осталог, у вези са тиме аналитичари споре, шта очекује Вучића у Москви: пријатељска посета или «гвоздени братски загрљај»?

Тим аналитичарима не бих придавао превише пажње. Мало је на Балкану аналитике, а пуно западне пропаганде. Видите, српско руководство је за претходних месец дана више пута поменуло територијални интегритет Украјине него што је за две године поменуло територијални интегритет Србије. Србија је под великим притиском пре свега Сједињених Америчких Држава да се према том питању изјасни. Морам вам признати да сам ја пријатно изненађен чињеницом да Србија није увела санкције Русији. У одређеном тренутку сам очекивао да се то деси и због тих великих притисака и због очигледног несналажења српских власти на спољнополитичком пољу. Несумњиво, ова позиција Србије се у свим западним круговима схвата као проруска, без обзира на то што се понављају те тезе о територијалном интегритету Украјине, и што се Крим не спомиње. Западне земље су очекивале да се Србија у најмању руку постави као Црна Гора и да врло оптимистично уђе у тај антируски фронт. Међутим, питање је колико је то довољно за будућност српско-руских односа. Наша билатерална сарадња се не мери само према томе да ли смо или нисмо увели санкције Русији (притом, те санкције су потпуно бесмислене), него и према томе како ћемо се постављати по другим питањима. Пре свега се то тиче реализације „Јужног тока“. Бугарска јесте одустала од овог пројекта, односно суспендовала га, али видимо претходних дана да је Аустрија ушла у целу ову причу. Због тога Србија нема разлога да стаје са реализацијом „Јужног тока“, нити да се правда како је Бугарска прекинула па сада морамо да видимо какав ће крајњи исход бити у Бугарској са овим пројектом. Србија треба активно да настави да гради „Јужни ток“ и на том послу не само да има подршку Русије, него партнере може пронаћи у Мађарској и Аустрији. То је један од канала за будуће јачање сарадње Србије и Русије.

У интервјуу немачким медијима премијер Вучић се жалио на руске цене гаса. Већа од данашње цена би убила нашу земљу, – чак је рекао он. Међутим, колико је познато, дугорочни споразум, потписан између Русије и Србије, предвиђа и евентуални попуст, док се цена за Београд не разликује много од просечне југо-источно-европске цене.

Мислим да је то последња тема о којој ће се разговарати. Много озбиљније ствари су пред нама и много озбиљније теме. Уколико ми постигнемо договор о наставку изградње „Јужног тока“, уколико се Србија по том питању активира, уколико изађе из ове пасивне позиције, попусти на гас ће доћи сами по себи. Део српских политичара већ 25 година покушава да имитира украјинске политичаре, који су стално кукали на западу на Русију, а у Русији кукали на запад. Онда су покушали некаквом јефтином трговином да остваре краткорочну корист. Као да Руси неће сазнати шта Срби причају у Бриселу или Брисел неће сазнати шта Срби причају у Москви. То је политика коју је водио и Кучма, то је политика коју је водио и Јанукович. Русија у овом тренутку, док се не почне са реализацијом нашег стратешког споразума који смо потписали, нема неки претерани интерес да Србији чини уступке око низа ствари па и око цене гаса. Зашто би Русија смањивала цену гаса Србији, када видимо да Србија тихо улази у НАТО и позиционира се тако да у будућности буде руски непријатељ? То што ми формално не потписујемо неке документе који се тичу уласка у НАТО је једна ствар. Али сасвим друга ствар су реформе које се дешавају у нашој војсци, које нас потпуно стављају на један колосек ка НАТО-у. Дакле, те ствари се не могу сакрити. Због тога ова јефтина трговина, кукања и жалбе нам пуно неће помоћи. Један свеобухватан договор са Русијом који би се тицао свих ових ствари о којима говорим, па и реформама у сектору војске и нашој будућој војној сарадњи би потпуно релаксирао наше односе. И у таквом једном оквиру цена гаса се уопште не би постављала, и за Србију би, претпостављам, важили исти услови као за Белорусију. Дакле, пуно је тема о којима ми морамо разговарати пре цене гаса. А уколико се о тим темама договоримо, цена гаса ће бити решена сама по себи.

Тимур Блохин – Глас Русије