НАЈМАСОВНИЈИ ЈЕДНОДНЕВНИ ПОКОЉ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године поклале сво српско становни-

штво у три села на периферији Бање Луке – Дракулићу, Шарговцу и Мотикама –

и све Србе рударе у руднику Раковац недалеко од града. Само у том једном дану

усмрћено је око 2.500 Срба. Тачан број још није утврђен. Тај покољ има следеће

карактеристике:

– то је најмасовнији покољ Срба на кућним огњиштима у једном дану који је

извршила Павелићева Независна Држава Хрватска током целог свог постојања.

У логорима, нарочито у Јасеновцу, јесте било још масовнијих ликвидација и у

једном дану, али усташе нигде другде нису у једном дану поклале толико Срба

на терену, у њиховим кућама. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био

завршен у току дана, до 14 часова;

– то је највећи број Срба које су Хрвати усмртили у једном дану и на једном

месту ван логора у целој историји односа и сукоба Срба и Хрвата. Срби иначе

нису никада вршили геноцид над Хрватима;

– то је највећи број усмрћених цивила у једном дану у својим домовима на тако

малом сеоском простору не само у Другом светском рату већ и у целој историји

човечанства;

– то је најрафинираније испланиран, припремљен и спроведен покољ тако ве-

ликог броја Срба на терену од стране Независне Државе Хрватске;

– геноцид (покољ) извршен је над потпуно и апсолутно мирним српским ста-

новништвом, које је било сасвим лојално држави у којој је живело и потпуно по-

слушно свим њеним представницима и органима. То није, дакле, била одмазда за

неке прекршаје, већ огољено етничко чишћење;

– покољ у три наведена села на периферији Бање Луке извршен је само и једино

зато што су тамошњи становници били православне вере, односно Срби;

– у покољу Срба учествовале су и њихове комшије Хрвати;

– нико од комшија Хрвата, нити ма ко од њих ван села, није сигнализирао

Србима да ће бити поклани 7. фебруара 1942. године и тако им пружио шансу

да се бар неко бежањем или скривањем спасе, иако су многи знали за припрему

покоља;

– покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама извршен је са знањем и одо-

брењем, а вероватно и по налогу, тадашњег шефа једне државе, поглавника Анте

Павелића. Тако нешто није се смело нити се могло урадити без његовог зна ња.

Није то, дакле, био злочин неке распуштене екстремне и неконтролисане пара-

војне јединице или банде, каквих има у свим ратовима, већ плански акт врховне

државне власти и њеног шефа.

Павелић је на неколико недеља пре клања послао из Згреба у Бању Луку до бро

опремљену и обучену елитну усташку јединицу да се припреми за покољ Срба и

да га изведе. Био је то одред изабраника из његовог личног обезбеђења, та козвани

„тјелесни здруг“, величине батаљона, који је предводио стари и проверени усташа

Јосип Мислов, Павелићев сарадник и пријатељ из усташког логора Липари у Ита-

лији. Тиме је и шеф државе Анте Палелић лично учествовао у припреми тог нај-

већег и најкрволочнијег једнодневног покоља Срба;

– покољ је припремио најмонструознији и најекстремнији високи достоја нстве-

ник државне власти, ранга бана, бањалучки стожерник др Виктор Гутић. Дакле,

непосредни организатор покоља је највећи усташки злочинац са прерогативима

високе државне власти;

– покољ је изведен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће католичких

свештеника, а нарочито бањалучког жупника Николе Билогривића, који је у

Бањој Луци присилно покатоличио 1.500 Срба, и фратра фрањевца Томислава

Филиповића, потоњег управника логора у Јасеновцу и Градишки. Тако је и у том

покољу најочигледније приказана и доказана спрега Католичке цркве и усташа у

геноциду над Србима;

– покољ је непосредно водио и сам својом руком показно клао Србе нај мо-

нструознији изданак Католичке цркве фратар Томислав Филиповић звани Фра

Сатана. Он најбоље симболизује дубину патолошке мржње и величину злочина

који је католичко свештенство на овим просторима, инспирисано и подстицано

из Ватикана, могло да чини и чинило српском народу;

– покољ српског становништва око Бање Луке повезан је с Павелићевим плано-

вима о том граду као престоници Независне Државе Хрватске, у којој и око које

није смело бити Срба;

– преживели Срби у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама и њихова родбина жи-

вели су после Другог светског рата у тим селима у миру и слози са својим комшијама

Хрватима, међу којима је било и учесника у покољу за које су Срби знали, као да

покоља није ни било. Нико од њих није тражио ни спроводио освету;

– иако је покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама „најрепрезентатив-

нији“ чин и симбол усташке и клерофашистичке геноцидности над Србима, па и

укупне политике НДХ, са овде назначеним карактеристикама које тако скупно не

иду ни уз који други злочин НДХ, о покољу се мало зна, скоро ништа. О њему је

било забрањено причати и писати више од пола столећа, па су многе чињенице

занемарене и заборављене, документа нестала, а сведоци изумрли. То је грех и

према жртвама геноцида, и према злочинцима, и према историји и према етици;

– усташе су током целог Другог светског рата убијале Србе у Бањој Луци и

околици, али покољ у фебруару 1942. године у три села код Бање Луке изузетан

је и јединствен не само по броју жртава у једном дану већ и по саставу кољача,

невиђених и нечувених у свету, и по бестијалности коју су тада показали;

– покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама преживело је мало, врло мало

Срба. Тако је остало мало, изузетно мало, поузданих, изворних сведока Срба.

Хрвати о том покољу никад нису хтели да сведоче.

Преузмите књигу у пдф-у Fratri i ustase kolju