Беседа Драгана Велића на црквено-молитвеном сабору у манастиру св. Николаја у Лозници код Чачка 2014. године

( ЦРКВЕНОНАРОДНИ САБОР ЈУН 2014.г.)

Гледајући са аспекта колективног памћења и историских чињеница везаних за Косово и Метохију, као и данашњег колективног духовног стања српског народа и друштвеног и политичког кретања у Србији, слободно се може  рећи да је наш однос према Косову и Метохији увек био а и данас јесте показатељ и мерило општег стања наше нације у њеном духовном, националном и државотворном погледу. Ако данас посматрамо какво је то стање сагледавајући све оно што се у задњих деценија дешавало и што се данас дешава око Косова и Метохије, можемо слободно рећи да је оно врло тешко и поражавајуће за све нас. За стање које је изузетно тешко једини кривци нису само наши непријатељи, већ и духовна и световна власт у Београду, која ради личних и групациских интереса перманентно заступа евроунијатске интеграције до нивоа који се може назвати фанатичним. Доказа за ову тврдњу је много, а један од најочигледнијих доказа је када је власт у Београду пропустила прилику да прогласи окупацију дела своје територије и промени политику прама Косову и Метохији и ЕУ, након што су шиптарске власти у Приштини једнострано прогласиле независност 2008. године. Међутим, после овог трагичног догађаја несамо да се политика према Косову и Метохији и ЕУ није променила, већ се она у периоду од 2008. до 2012. године интезивира. Политикa коју је званични Београд водио у овом периоду имала је за циљ да се српском народу покаже како се Србија није одрекла Косова и Метохије, а у ствари перманентно се радило на заокруживању косовске независности. Снисходљивост према западним властодавцима коју је званични Београд прихватио   достигла је свој врхунац потписивањем “Бриселског споразума“ априла 2013.године. Овај споразум искључиво је имао за циљ гашење свих институција Републике Србије које делују на Косову и Метохији и стављање целе територије покрајине под контролом власти у Приштини. Сам чин изласка на нелегалне локалне и предстојеће парламентарне шиптарске изборе, како је предвиђено бриселским споразумом је у ствари пристајање на легализацију етничког чишћења које је извршено над Србима у покрајини, као и индиректно признавање косовске независности. Такође, процеси који се одвијају као што су куповина и отимање српске имовине, брисање Срба из бирачких спискова, стварање војске Косова, као и најављено доношење закона о оснивању суда за ратне злочине на Косову и Метохији је ништа друго до трасирање пута ка стварању велике Албаније.

Неоспорно је браћо и сестре, да једина организована снага која се супроставила оваквом деловању запдних и домаћих моћника после сукоба на Косову и Метохији била је Епархија рашко-призренска и косовско метохијска и Српско национално веће Косова и Метохије, на чијем се челу налазио наш преосвећени владика Артемије. Увидевши да највећа опсаност долази од овог духовног горостаса и мудрог вође српског народа, пројектанати глобализма одлучују да ради остваривања својих циљева  протерају владику Артемије са најсветије српске земље. Наравно као увек у историји и овог пута користе се опробане и много пута доказане методе за разбијање српског национа и државе Србије, а то је коришћење искључиво Срба и српских институција у том нечасном послу. Имајући ово у виду западни глобалисти и у случају протеривања владике Артемија са Косова и Метохије за свој неморални чин нажалост користе власт у Београду и Синод СПЦ. Кључни моменат у одлуци о протеривању владике Артемија са Косова и Метохије како би се несметано даље могло радити на независности српске покрајине и разбијању Србије била је владикина изјава за ББЦ у време његове посете Америци, када  је јавно „цитирао“ право сваке државе на свету да одбрани свим средствима део своје окупиране територије.    Такође, захтеви владике Артемија да СПЦ непотпише меморандум о обнови цркава и манастира у покрајини са представницима квази државе Косово, јер би се тиме практично дао легитимитет да рушиоци  буду обновитељи а касније власници и наследници српске културне баштине у покрајини, само је дало додатног повода за хитно његово удаљавање  са епископског трона. Међутим, све недаће које су се дешавале преосвећеном владики Артемију и српском народу пролазиле су незапажено и без реакције већине  српских интелектуалаца и српског народа уопште. И нимало случајно овакво понашање  проузроковало је да данас српски народ живи у најтежим временима и налази се на највећим искушењима од када постоји. Овакво стање пре свега изазвано је јер је нападнута једина, света, спасоносна и Богом дана истина која се налази у Господу Исусу Христу и Православној вери. За разлику од својих Светих предака, који се ни по цену живота нису одрицали истине, великој већини данашњих Срба та истина није битна. Међутим, наш највећи проблем и несрећа је у томе што истину нападају и они који су најпозванији да је бране, а то су архијереји СПЦ. Данас су сви архијереји СПЦ, осим једног, непосредно или посредно одступили од Православне вере и кренули путем екуменизма. Тај једини архијереј у СПЦ који је остао веран Христу и Православној вери је владика Артемије.

Имајући у виду  све ове процесе који се перманентно одвијају у нашем окружењу а  очигледно на штету Срба и државе Србије, као и да притом српски народ на то нема никакве реакције, неможемо а да се не уптамо какво је то стање колективне свести у које је доведен српски народ? Наиме, тешко је објаснити да један цивилизован и државотворни народ какав је српски народ са великом равнодушношћу прихвата оволику неправду, понижавање па и геноцид који се над њим врши.

Зато, браћо и сестре, морамо бити свесни и услова живота које нам непријатељ поставља. Прихвативши прећутно услове живота ми живимо како они хоће, управо, и не живимо него стрпљиво чекамо. Тако да се наш читав живот претворио у стрпљиво и бескрајно чекање, што значи да смо прихватили пут добровољне пропасти за себе и своје потомство. Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања над њим. Међутим, то је реалност времена у коме живимо, делује безизлазно и безпомоћно, али то може да помисли само онај ко не познаје српску душу, само онај ко не зна да је Србин најжилавији кад га доведеш до последње линије одбране, јер се онда у њему поново буди дух предака. Тада нема назад, нема више сагињања, понижавања, јер то не дозвољавају пробуђени гени наших великана, родољуба и оног најважнијег, светосаваца. Јаве се сећање на кости предака који почивају на Косову и Метохији и дртугима стртиштима, а онда Србин зна да мора да испуни завет, завет косовских јунака, завет цара Лазара, завет Светом Сави, јер Српства нема без Бога, а оно што нам се догађа, догађа нам се јер су нам вође људи који верују само у материјално. Морам да признам да они имају неку чудну храброст, да због пар лажних тренутака славе, своја поколења стављају на стуб срама и проклетства. То су људи који не слушају своје претке, који се не воде заветима свога рода, и они кратко трају, али остављају нешто велико. Остављају велику срамоту, остављају најтежи крст срама својим потомцима.

И сасвима на крају браћо и сестре, ако неко хоће да сазна и види како данас изгледа западна демократија, мора да дође на Косово и Метохију и види живот Срба у њему, да     види манастире и споменике ограђене бодљикавом жицом.  Да се на лицу места увери како Приштина остварује и “културни геноцид” који се манифестује преименовањем градова и села којима се дају непостојећа албанска имена. Међутим, пројектанте глобализма неинтересују ове чињенице и људске судбине, неинтересује их ни прошлост ни будућност. Но оно што је најстрашније овакво стање и положај Срба неинтересује и  незабрињава ни власт у Србији, тако да тај однос државе према сопственом народу много теже пада и боли, него деловање непријатеља. Садашње власти у Србији су добиле задатак да промене свест народа.  Они су спремни да ураде све што се од њих тражи. Поставили су границу између Србије и српске покрајине, гасе српске институције и спремно чекају нове задатке које ће добити из Брисела. Ипак, уз Божју помоћ, надамо се да ће доћи време када ће они морати да положе рачуне и да потврде колико су камена поставили у темељ лажне државе Косово.

Зато, браћо и сестре немојмо никад сумњати у исправност часног живота, и немојмо проживети свој живот тако као да никад нисмо живели. Треба се подсетити да и поред врло тешке ситуације у Србији а посебно Косову и Метохији, постоје велики број Срба који су свесни ових чињеница и који су прави потомци косовских јунака, несаломивог духа. Ту  пре свега мислим на оне Србе који су истрајали и истрајавају у борби за очување Косова и Метохије, који нису одступили и клонули духом и који немају намеру то да учине. Они су чувари опустошене рајске баште, са чврстом вером у Бога и правду. Иако православна звона на Косову и Метохији више не звоне, у тами светиња трепери нова нада и глас који се чује са истока. Јер борба за очување Косова и Метохије није само борба за очување петнаест посто територије, већ пре свега борба за очување колевке српске државе и очување непроцењиве српске културне и духовне ризнице. Ми смо сада на самом почетку нове историјске епохе, у којој Србија чека правду. И управо ове чињенице и стање дају нам мотив за даљу борбу и право да верујемо у коначну победу и ослобођење,  ЈЕР СМАТРАМО ДАНИШТА НИЈЕ ЗАВРШЕНО, И ДА ТЕК СВЕ ПОЧИЊЕ.

ЖИВЕЛА СРБИЈА !

Драган Велић – СНО „Срби на окуп“