Алојзије Степинац – злочинац од којег праве свеца

Алојзије Степинац, којег је Римокатоличка црква 1998. године прогасила за блаженог што је пресудан корак ка проглашењу за светитеља, у нашој јавности је познат пре свега као челник „Цркве у Хрвата“ односно надбискуп загребачки из времена Независне Државе Хрватске, 1941-1945.

Степинац, којег део историчара препознаје као духовног ота Ендехазије, у којој је убијено око милион људи, од којих је највећи број Срба унет је у римокатолички календар као “блаженик”, а папа Јован Павле Други га је свим верницима препоручио као новог заступника пред Богом.

Став Српске православне цркве (СПЦ) према канонизацији кардинала Алојзија Степинца је, према према писању београдских медија, предат министру спољних послова Ватикана Доминику Мамбертију током његове вишедневне посете Београду.

Садржај писма, како се наводи, није познат, али је несумњиво да СПЦ не гледа са одобравањем на најаве да би Степинац могао постати светац. Лист Политика пише да је ватикански шеф дипломатије из српске престонице однео и писмо шефа државе посвећено канонизацији загребачког кардинала.

Степинац се, наиме, као заштитник хрватске цркве приклонио врху НДХ на челу са Антом Павелићем тако што се укључио у фундаменталне структуре режима – војску, као викар, и Хрватски сабор, као његов члан.

Октобра 1946, загребачки суд осудио је Степница на 16 година затвора и присилног рада и на губитак политичких и грађанских права. Провео је пет година у затвору Лепоглава. На самом крају 1951. године пуштен је из затвора и од тада се налазио у некој врсти кућног притвора у родном Крашићу, Јастребарско, недалеко од Загреба.

У таквој позицији налазио се до краја живота, умро је фебруара 1960. у Крашићу.
Степинац је средином априла 1941. поздравио образовање усташке тзв. НДХ. Пошто је 10. априла она проглашена, Степинац је само два дана потом посетио Славка Кватерника, с намером да му честита образовање НДХ. Неколико дана касније, посетио је поглавника Анту Павелића. Ови његови сусрети јасног опредељења догодили су се пре формалне капитулације војске Краљевине Југославије 17. априла.

Убрзо потом, 28. априла Степинац је свештенству честитао образовање НДХ и налаже одржавање свечаних богослужења у знак захвалности због образовања те такозване државе.

Имајући у виду да је у НДХ извршен страховит масовни злочин, односно геноцид, над Србима као и Јеврејима, те да је огроман број Срба покрштен, односно покатоличен, у чему је, по сведочењима Срба, и сам Степинац учествовао, тамошње српско становништво доживело га је као део апарата усташке НДХ.

Са друге стране хрватски извори инсистирају на томе да је било случајева да је “спасавао Јевреје” па и друге, и да се у том смислу супротстављао усташким властима. Кардиналом га је 1952. године прогласио папа Пио XИИ.

Било је то време када нису постојали формални дипломатски односи социјалистичке Југославије са Ватиканом, али му је власт понудила да напусти земљу пошто је постао кардинал. Он је то, међутим, одбио.

Римокатоличка црква настојала је да од њега направи мученика, док су власти тадашње Југославије настојале да на сваки начин избегну да се он представља као страдалник у комунистичком систему.

Предлог Светој столици за беатификацију кардинала Степинца упутио је пензионисани кардинал и надбискуп загребачки Фрањо Кухарић. На беатификацију, односно проглашење Степинца блаженим, одлучио се папа Јован Павле Други, упркос протестима из целог света, пре свега из редова јеврејске заједнице.

Беатификацији, обављеној 3. октобра 1998. у Марији Бистрици, највећем хрватском светилишту посвећеном Богородици, Загорје, присуствовало је између 350.000 и пола милиона људи.

Степинац је је рођен 8. маја 1898. у селу Брезарић у жупи Крашић, четрдесетак километара западно од Загреба.

После матурирања, 1916. године мобилиисан је у аустроугарску војску. У борбама у Италији, 1918. рањен је и пао је у италијанско заробљеништво. Потом се као добровољац прикључио Србима на Солунском фронту (Југословенска легија).  Демобилисан је 1919. године и имао је статус резервног официра Војске Краљевине СХС, односно Југославије.

Тада је уписао пољопривредни факултет, а студије теологије започео је тек 1924. у Риму на папском универзитету Грегориана, где је и докторирао.

За свештеника је рукоположен 1930. у Риму. Релативно млад, именован је за помоћног загребачког надбискупа четири године касније. Избор је на њега несумњиво пао и због чињенице да је имао подршку краља Александра, као солунски добровољац. Коначно, надбискуп је постао 1937.

Управо те године дошло је до жестоких немира у Београду због ратификације Конкордата са Ватиканом, под утицајем СПЦ. Југословенска Скупштина је потом скинула с дневног реда Конкордат.

Ова чињеница је тешко доживљена у римокатоличким круговима унутар тадашње Краљевине Југославије. Степинац је јавно изразио “сумње у могућност заједничког живота Срба и Хрвата у једној држави”, следиле су потом бројне оптужбе на рачун СПЦ, или истакнутих појединаца из њених редова.

Танјуг