Звона (тачније: „глокеншпил“) на храму Св. Саве и покатоличавање српског народа

Синиша Димитријевић

ПИСМО ПРАВОСЛАВНОЈ ЈАВНОСТИ О ЗВОНИМА

Данас   када  се   у   Србији   и српским   земљама   увелико обнављају и зидају нови храмови питање звона, и њихове употребе, мора коначно да постане предмет озбиљног размишљања читаве наше православне јавности, како би се прекинуло са праксом куповине западних римокатоличких звона. С правом су очи многих уперене у најзначајнију српску светињу храм Светога Саве, у нади да ће на њему препознати онај клеп који је Свети Сава уредио Студеничким типиком. Поводом објављених текстова у „Хришћанској мисли“, „Политици“, „Борби“ и „Вечерњим новостима“, који се односе на звона храма Светога Саве, обраћам се православној јавности да само чињеницама оспорим тобоже исправност низа радњи везаних за звона храма Светог Саве, чинећи то без намере да неког повредим.

У свом тексту ниједним аргументом се не доказује ова смела тврдња. Као једине доказе г. Пешић наводи да иза свега што ради стоји Св. Синод Српске православне цркве и орден Светога Саве. То ме је јако подсетило на времена када су се у недостатку знања и чињеница као докази наводили партијски комитети и првоборачке споменице. Оправдано се поставља питање: Зашто своје незнање о звонима господин Пешић жели да правда скривањем иза Српске православне цркве и одличја Светог Саве. На жалост, негирајући поменуту разлику међу звонима паушално, без икаквих доказа, а осећајући силну потребу да каже како, наводно, разлике међу звонима и не постоје (вероватно да би се оправдала куповина звона у вредности од пола милиона долара у иностранству), у тексту објављеном у листу „Вечерње новости“ од 8. августа 1994. године под насловом КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ господин Пешић каже: „Само лаици и комерцијалисти звона могу крстити православним, јеврејским или католичким“. Ова маштарија, тј. да нема разлике међу православним, јеврејским и римокатоличким звонима требала је г. Пешићу ваљда у недостатку доказа за негирање моје тезе о разлици међу звонима. Помињањем и јеврејских звона г. Пешић жели да докаже да разлике међу звонима не постоје. Он је овом „тврдњом“, тј. да не постоји разлика међу православним, јеврејским и римокатоличким звонима посведочио да је једини, на целој земаљској кугли, који зна за јеврејска звона.

Трагично је то што господин Пешић не зна да Јевреји нису никада, све од свог постанка до данас користили звона. Да ли ће се они који одобрише изградњу наше највеће светиње и доделише му орден Светога Саве запитати, после овакве изјаве господина Пешића, ко је човек који подиже највећу српску светињу? А православна јавност с правом се пита: Који су то великодостојници Српске православвне цркве који одобравају све ово архитекти Пешићу и зашто се не огласише да кажу да помињање некаквих јеврејских звона, за која само господин Пешић зна, највише штети нашо Цркви. Изјава господина Пешића о јеврејским звонима открива његово, и само његово, незнање. Иако је плод незнања, ова изјава је јача од свих мојих чињеница, јер господин Пешић ужива углед у црквеним круговима, и заклања се туђим ауторитетом.

Како се може веровати архитекти Пешићу да разлике међу звонима нема кад он не зна да Јевреји никада нису користили звона. То показује, између осталог и то да господин Пешић који се прси орденом Светога Саве није стигао да прочита чак ни Андрића, јер би у том случају знао да Јевреји немају звона и да разлика у звуку међу римокатоличким и православним звонима постоји.

Једно је кад некога оптужујете за незнање, а савим је нешто друго кад човек својим изјавама докаже то своје незнање. Ово незнање господина Пешића тумачим и као подстицај свима нама, поклоницима Светога Саве, да се добро замислимо и приупитамо у чијим рука је изградња храма на Врачару? Када би незнање господина Пешића било једини проблем, можда би он и био решив, али господин Пешић је склон и јавном обмањивању свих оних који су заинтересовани за судбину храма на Врачару.

У поменутом тексту под насловом ДЕОБА ЗВОНА КОЈЕШТА објављеном у „Борби“ од 1. августа 1994. године пише : „До сада је, објашњава, купљено тридесет звона и то из Француске, Холандије, Аустрије и Норвешке“. Само неколико дана касније у листу „Новости“ од 8.августа 1994. године у тексту КОМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ господин Пешић каже: „Храм на Врачару по пројекту требао би да има 54 звона. До сада је од донатора сакупљено новца за израду 25. А када се прикупи деведесет посто потребних средстава (сва звона ће коштати око пола милона долара) ићи ће се на лицитацију и ко да најбољу понуду излиће звона“. С правом се морамо запитати: Чему служе овакве обмане? Можда одговор може дати следећа обмана господина Пешића. У наведеном тексту у листу „Борба“ од 1. августа 1994. године господин Пешић каже: „Кроз посебну студију, рађену преко три године дошао сам до закључка да је храму одговарајуће да има 52 звона. У сва четри звоника требало би да буде по једно велико и у једном звонику још 48 звона“. Из ових речи би требало да закључимо да је господин Пешић стручњак за звона, пошто је три године темељито радио студију о звонима (успео је у том периоду да „пронађе“ и јеврејска звона).

Међутим, у листу „Нада“ у репортажи новинарке Живане Аничин, у тексту под насловом КАКО ЗВОНА ЗВОНЕ гопсподин Јеврем Поповић, наследник једне од најстаријих наших ливница која и дан данс лије звона, на питање новинара да ли ће лити звона за храм на Врачару, каже: „То нам је предложено, ја сам шест месеци радио скице за звонике. Првобитно је замишљено да сваки торањ има по пет звона, класичних, тонски сложених и да највеће буде од 5200 кг. а најмање 700 кг. Да звоне истовремено да би се што даље чуло. Потом су градитељи дошли на нову замисао, да звона свирају одређену мелодију, за шта су потребна 54 звона. Прихватио сам али ме више никада нису позвали. Не знам зашто“. Пошто господин Пешић тврди да иза свега што ради стоји Синод Српске православне цркве, нејасно је да ли је са знањем Синода ангажован звоноливац Јеврем Поповић и да ли је његов пројект одобрен? Затим, како је дошло до одустајања од пројекта, те да ли је Синод донео одлуку да прихвати нови пројект у коме доминира инструмент ГЛОКЕНШПИЛ.

Зар се може назвати студијом о звонима овако неозбиљно мењање концепта; данас једно сутра друго. Ако Синод СПЦ заиста стоји иза оваквих радњи, онда је он на чудан начин постао „извршни орган“ самозваног протомајстора Бранка Пешића. До сада се показало да шта год „протомајстор“ уради, Синод то подржава. Поставља се питање, неће ли Пешић покушати да од Синода изнуди да га подржи и у проналажењу јеврејских звона. А на питање како то да Божје слуге на земљи постану слуге самозваног протомајстора Пешића најбољи одговор даће нам речи „оца“ Стеве Влашића објављене у тексту КОМЕ ЗВОНА ЗВОНА од 8. августа 1994. године: „Како је у Русији бивши систем уништио ливнице звона, а код нас технологија није напредовала, ми не можемо тражити да ливац звона буде неко наш“. Зашто је „отац“  Стеван  Влашић  прећутао постојање ливнице Поповић у Београду? Она је све време под комунузмом лила звона. Због тога су Поповићи и робијали пo Брозовим казаматима, али су успели да сачувају традицију ливења звона до данашњих дана. Невероватно је да се „отац“ Стеван Влашић разуме у ливнице по белом свету, а прави се да не зна да у срцу Београда постоји ливница са традицијом преко двеста година. Доживесмо на жалост то, да оно што Броз не уништи за пола века данас покушава да уништи „отац“ Стеван Влашић. Уосталом, због оваквих лажи и лажи изнетих у поменутом тексту, да је наводно последњих тридесет година пocтојала само једна ливница, у Жалецу у Словенији, „Новости“ су 22. августа објавиле текст о ливници звона Поповић под насловом: ЗВОНА ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ као одговор „оцу“ Стеван Влашићу и г. Пешићу.

Поставља се питање каква то сила тера и оца Влашића и г. Пешића да негирају постојање једине наше ливнице када врло добро знају да она постоји, а г. Пешић је и сам неколико пута посећивао ту ливницу. Није ли можда разлог овоме намера да се покаже како ето ми немамо ливнице звона па је нормално да звона наручујемо по беломе свету, од протестаната и римокатолика. Све ово можда не би било толико трагично да се Пешић није досетио да-у храм Светога Саве по први пут у историји Српске цркве уведе инструмент у храм. Тај инструмент саставељен од 52 звона са потребном клавијатуром за који ми у нашем језику ни име немамо, а који је познат у светској литератури као ГЛОКЕНШПИЛ (игра звона), требало би по овој замисли свакога дана у подне (ваљда по истоименом вестерну ) да свира химну Светог Саве. Свирати химну Светога Саве свакога дана тачно у подне, на инструменту направљеном од звона, с правом можемо назвати православним кичом који је на жалост проистеко из националног кича који је у великој мери плански спровођен, не би ли се на тај начин, основне духовне вредности српског народа довеле у питање, и поново отворио простор атеизму, римокатолицизму, секташтву. Инструменти у Српској православној цркви до дана данашњег нису били у употреби.

Увођење ГЛОКЕНШПИЛА у храм Светога Саве представља новотарију, а СПЦ се мора суочити са последицама нарушавања вековне православне традиције. Ако се дозволи увођење ГЛОКЕНШПИЛА у храм на Врачару, онда ће се дозволити употреба тог и других инструмената и у осталим храмовима. Када се једном дозволи употреба ГЛОКЕНШПИЛА по црквама, онда је нормално да се дозволи употреба и оргуља. Прихватањем ГЛОКЕНШПИЛА у храму Светога Саве за хаос који ће уследити – не може бити одговоран само архитекта Пешић, јер он не мора да буде тај који ће сагледати све последице увођења овакве новотарије. Али СПЦ због своје посебне одговорности у српском народу, као једини вековни стуб очувања вере и традиције, обавезна је да о новотаријама одлучује не из угла садашњих потреба и интереса, већ на основу последица које новотарије могу да створе у времену које долази. Није ли овако олако прихватање новотарија на храму Светога Саве кроз увођење инструмената у цркву, само увод у много озбиљније новотарије које се спремају.

Захваљујући текстовима Др Миодрага М. Петровића православна јавност сазнала је какве све трагичне последице могу настати услед покушаја цариградског патријарха и иницијативе покренуте у Шамбезију (Швајцарска) за промену црквеноканоског поретка, по којем би се верници у расејању, који живе ван граница матичне цркве, ставили под јурисдикцију царигарадског патријарха са правом оснивања ставропигаијалних манастира и увођења апелационог права цариградског патријарха по угледу на папу. Давање пристанка владике Иринеја (Буловића) и Игњатија (Мидића) својим потписима покренута је канонска новотарија која ће сигурно изазвати раздор у Православној цркви.

Напоредо са покушајима наметања „новог канонског поретка“ по принципима Римокатоличке цркве и запада,   дешавају се конкретне ствари као што је увођење ГЛОКЕНШПИЛА у храм Светога Саве, ваљда као доказ добре воље и спремност да се Црква одрекне свог вековног устројства и прихвати новотарије. То доказује да су се над нашом Црквом наднеле зле силе које желе да је „легалним путем“ приближе унији и папи, а као последица тог приближавања вероватно би настао и покрет за реформу унутар саме Цркве по угледу на протестанте. Не користе ли такве појаве у Српској цркви свакојаким јересима које раскидају део по део њеног тела, и то из дана у дан све лакше. Зато постаје јасно и то, од-куда толика моћ једном световном лицу какав је случај са архитектом г. Пешићем. Сведоци смо да се овај човек годинама уз прећутни благослов црквене јерархије представља као „протомајстор“ храма Светог Саве. Зна се међутим да је архитекта Пешић само извођач радова на овоме храму а да су прави прото-мојстори храма пок. Несторовић и Дероко.

Заиста испада цинично и подругљиво називати архитекту Пешића „протомајстором“ макар из поштовања према давно почившим архитектама Несторовићу и Дерокоу. Замислите како би то било да се шеф штампарије у којој се штампају дела Достојевског прогласи аутором истих дела. Уз све то, архитекта Пешић има, као световно лице, невероватан утицај на јерархију Цркве. Све што је желео да уради на храму Светога Саве, он је то и спровео, чак и у случајевима када је Синод Српске православне цркве формирао комисије, и доносио другојачије одлуке, за шта нам као добар пример служи мермер који је набављен за храм. Каква је то моћ коју архитекта Пешић има и како је она створена-то је православној јавности за сада непознато. Са сигурношћу се може тврдити да та моћ није плод његове учености (јеврејска звона која је архитекта Пешић измислио најбољи су доказ). Немајући одговор на питање о пореклу моћи г. Пешића, савест ми налаже да проговорим какве ће последице имати по Српску православну цркву оваква његова улога. Када нам буде постало јасно да поједина световна лица имају толики утицај на јерархију Цркве, да могу да је натерају да уводи новотарије које нису у њеној вековној традицији, постаће јасно и то, да је јерархија Цркве под утицајима световних моћника сама себи постала циљ.

Убрзо после измирења унутар Српске цркве васкрсавају питања око „македонске“ и „црногорске цркве“. Није ли стварање роформиста у Српској православној цркви доказ наметања новог вековног раскола ради разбијања српског духовног бића и робовања некаквом новом западу? Зато се увођењем ГЛОКЕНШПИЛА у храм Светога Саве започиње процес одвајања Цркве од њене вековне традиције, а то подразумева увођење нових западних мерила која нас у духовном смислу само могу одвести, како то руски филозоф Берђајев каже, у „обездуховљено хришћанство“, чиме се иде наруку реформистима. Дилему: којим путем кренути, оним којим је ишао Свети Сава или реформаторским који жели да Цркву преуреди у духу западно-хришћанске цивилизације, разрешава она јеванђељска порука: „Спознајте Истину и Истина ће вас избавити“. Није ли дошло време да они који желе ове новотарије и себи и другима одговоре на речи Св. Јована Дамаскина: „Истинита вера показује се у делима“. Ако су њихова дела исказана у новотаријама, које доводе у питање истинску веру, онда се с правом поставља питање којој и каквој догматици они припадају.

Да ли су то они који тврде да спасење нема никакве везе са делима које чинимо (па је тако дозвољено све чинити) изражавајући тиме Августиновску песимистичну догматику, коју прихватише лутерански реформисти. Или је у питању Полупелагијанска догматика коју су прихватили римокатаолици који дела сматрају важним али не пресудним за спасење. Православна црква своју догматику спасења можда најбоље може исказати речима Св. Јована Дамаскина: „ЈЕР ЈЕ ВЕРА БЕЗ ДЕЛА МРТВА, КАО И ДЕЛО БЕЗ ВЕРЕ, ИСТИНИТА ВЕРА ПОКАЗУЈЕ СЕ У ДЕЛИМА“. Ово је изгледа време када свак својим делима показује и открива какву веру има.

Извор: „Хришћанска мисао“, 7-9/1994.

Приређивач: „Борба за веру“