Безумник на Газиместану 2014.

Ако је ишта одржало дух Видовдана ове године баш на тај дан – онда је то било звиждање и скандирање Томиславу Николићу, који се усудио да стане испред споменика на Газиместану и да не покаже видно осећање срамоте.

Вреди подсетити шта пише на том споменику:

„Ко је Србин и српскога рода

А не дошо на бој на Косово

Не имао од срца порода

Ни мушкога ни девојачкога

Од руке му ништа не родило

Рујно вино ни пшеница бела

Рђом капо док му је колена“

Уствари, у једном тренутку, на 3:15 на снимку,[i]у својеврсном фројдовском излетању, Николић изговара: „Мене је срамота пред овим спомеником да вас слушам“. А шта је имао да чује од живљег дела присутних? „Издао си Косово“, „Издаја, издаја“, „Томо усташо“, „Војислав Шешељ“, „Гаврило Принцип“… Слушао је духове сопствене, не тако далеке прошлости, како му се враћају, речи које је и сам доскоро изговарао, речи на којима је градио политичку каријеру, ону исту коју је и на речима и на делима и кршећи заклетву коју је сам положио много пре председничке[ii]– издао. Као што је издао и обећања, која су му донела садашњу функцију.[iii]Збиља, шта је он тражио на Газиместану, осим као бледи дух предањског Вука Бранковића, којему, ни да је предање истинито, не би био ни до чланкобрана.

Наравно, Николић је, помињући „срамоту“ која га је наводно притискала, мислио на нешто друго, на нешто што не би требало да се односи на њега већ на оне који су му скандирали. Мислио је на срамоту какву би требало да осећа малограђанштина којој сада и програмски тежи – нелагодност живих мртваца наспрам излива животне спонтаности и истине који би да поремете неку „пригодну“ свечаност, каквих смо се нагледали током последње деценије и од којих је многима већ одавно мука. Свечаности на којима су пљескајући дланови једина „бојна“ подршка високопарним речима, које, по завршетку представе, не обавезују никог од пљескача. Свечаности које би да некако музејски конзервирају велике изливе људског духа, чинећи их привидно доступним конзументима који би да се, у подразумевајућем комфору и без трунке ризика, огребу о величину, постану привидни причасници јуначког дела чином који не захтева ништа више од присуствовања и чуљења ушију. А да затим ситним корацима наставе ход по старим, утабаним стазама самозадовољних потрошача, за које присуствовање некој свечаној академији не представља нимало већи напор од посете Мекдоналдсу.

И, онда – шта ће тај и такав дух него да се грози од животног излива видовданског духа, који није контролисан, режиран, наручен, плаћен, глумљен, професионално осветљен и озвучен? Једно је слушати о честитом Кнезу, косовској верзији Тајне вечере и кнежевој клетви – а нешто сасвим друго живети је свим својим бићем, и јавно, у лице прозивати оне који је не живе а на њу се бесрамно позивају. Шта је истинитије и пригодније: учтиво, полтронско пљескање на речи оних који на делима раде супротно – или живо реаговање на те речи, исказивање животног односа према њима? Шта је важније, верније, истинитије: голи чин церемонијала или настојање да се живи и дела у складу са поруком тог истог церемонијала?

Николић је, у свом дебаклу на Газиместану, покушао себе да сврста у оне који се „боре за Косово“. А како се то он бори за Косово? Тако што пристаје на сваки уступак који се од њега тражи? Тако што благосиља одржавање лажних Тачијевих избора на доскоро потпуно слободном северу Косова? Што благосиља застрашивање оних који одбијају учешће у њима, уцењивање трудница социјалном помоћи ако не гласају за укидање сопствене државности? Да ли је Николић данашњи кнез Лазар, или је Весна Ћосић, трудница која је одбила да гласа по цену да њој и њеном тада још увек нерођеном детету, београдски узурпатори и разбојници ускрате социјалну помоћ[iv]- данашња Косовка девојка? Ко од њих двоје данас живи више у складу са Косовским заветом? Коме је од њих двоје било место на Газиместану Видована 2014? Гледано видовданским виделом, одговор се сам намеће.

Шта су то урадили Николић и Вучић осим урушавања наших позиција на целом Косову и Метохији? Пре њих, имали смо тврд, јединствен север, на којем није било ни примесе тачијевско-терористичке власти. Такав север је био чврсто повезан са остатком Србије – и више од тога. Такав север је представљао нашу ногу у косовским вратима, чврсту преговарачку позицију, снажан преговарачки адут, гаранцију наше решености да никад не одустанемо од целог Косова и Метохије. Тај и такав север је спречавао заокруживање лажне франкенштајн државе Косово*, њеног полагање права на Панчићев врх као корака ка даљем ширењу ка северу Србије. Шачици Срба са севера који су 13 година одолевали и НАТО-у и његовим терористичким савезницима ни та велика сила није могла ништа – све док се нису појавили „јунаци“ Николић и Вучић и изнутра растурили њихово у борби изграђено јединство. Шта је тражио Николић на Газиместану тог дана, осим да се руга његовој поруци?

Устврдивши да они који му скандирају „не знају шта чине“, Николић их је ипак почастио констатацијом да су „безумници“. Но, пре је он подсећао на образац човека за каквог је још у античко доба важила изрека: Quemdeusvultperdere, priusdementat. Кога бог жели да упропасти, прво му одузме памет.

Александар Павић – ФСК