Срђа Трифковић: Непријатељи духа Видовдана неће прихватити само половичну предају

Два су камена уграђена у темеље српског бића, српске историје и самосвојства. Први је Светосавље као срж српског духовног идентитета и историјска мисао-водиља, а други је Видовдан, као завет и жртва која је једном за свагда Србима дала историјску и моралну јединственост.

Како је писао отац Јустин Поповић, светосавље је „православље српског стила и искуства”, философија живота заснована на примени аутентично хришћанског учења, вере и етоса у личном и колективном животу Срба. По речима св. владике Николаја Жичког, које ни после осам деценија нису изгубиле ништа од своје актуелности, све је код светог Саве ишло у нормалном поретку:

„Прво Бог, па човек; прво човек, па онда свет; прво просвећење себе, па онда просвећење других; прво садржај, па онда израз; прво карактер, па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији, а не познају центра; муче се да изразе, но немају шта да изразе; трче да просвећују, а сами су непросвећени; заглушују виком о култури, а не брину о карактеру; траже уређење целог света, а нису уредили своју душу, ни своју кућу.“

Срби су примили хришћанство пре светог Саве, „равноапостолног” просветитеља, али су тек са његовим делом постали аутентични хришћански народ, свестрано прожиман својом вером у свим сферама духовног, културног и просветног живота. Као што је Христос живео и делао унутар оквира свог тла и времена – културе и цивилизације Свете земље првог века – тако и Црква Његова живи и стално се оваплоћује у специфичним околностима конкретних хришћанских народа, поистовећујући се са њима и у исто време дајући историјском искуству тих народа сврху и смисао.

Византија је незамислива без симфоније световне и духовне власти. Црква јесте била свеприсутна у Ромејском царству, али никад није била свевладајућа, сходно западној јереси цезаропапизма. Темеље Русије ударио је св. Владимир пре више од једног миленијума, христијанизујући свој народ. Он му је утро пут отелотворен пола миленијума касније у идеји Трећег Рима. Тај пут Русија – после свих трагедија и искушења двадесетог века – и данас следи, као последње упориште и нада хришћанске вере, цивилизације и културе која је на Западу одавно посрнула.

Као што савремени евроатлански фанатици, непријатељи српског народа који му само формално припадају, користе термин „светосавски мит“ да злонамерно раставе „историјског“ Саву Немањића (притом, по њима, „родоначелника велликосрпског национализма“) од његовог стварног наслеђа, тако они – са потпуно истим циљем – рабе термин „видовдански мит“ да би редукционистички раставили „историјске чињенице“ Косова 28. јуна 1389. од метафизичког значења тог датума, од његовог свеприсутног и животворног узора.

Свесни су декунструкционисти да би разбијањем та два камена-темељца Српства напокон били на путу остварења свог циља систематске десрбизације српског народа и његовог утапања у постмодерну дистопију којом данас управљају Брисел и Вашингтон.

Нити је Сава био националиста који је само користио теолошку реторику за промовисање српске националне и државне идеје, нити је Видовдан био пуки, метафизичком реториком окићени, одбрамбени механизам намењен оправдавању војног пораза и опстанку Срба у потоњим дугим вековима турског ропства. Таква тумачења – и када нису злонамерно намењена „демитологизацији“ српске историје – одишу површним редукционизмом, духовно осиромашеним неразумевањем суштине та два наша камена-темељца. Има људи који себе сматрају српским родољубима, а који су склони да упадну у ову клопку. По њима, Сава Немањић је вешто искористио слабост Византије да осамостали српску Цркву у циљу јачања државе; а што се Видовдана тиче, по њима крајње је време да престанемо да славимо своје поразе. Греше! Свети Сава није раздељив на „политичара“ и „духовника“ јер је био целовита, снажна и маркантна, уистину комплетна личност – док Видовдан није пораз већ је победа и буквално и преносно.

Искуство војног пораза који ретроспективно поприма карактер моралне победе познају и други народи. Триста Спартанаца није зауставило сто хиљада Персијанца код Термопила, али су својом жртвом и херојском смрћу краљ Леонида и његови саборци запамћени за сва времена. Израелци имају Масаду, чија је опсада завршена трагично, али где и данас нове генерације регрута уз светлост ноћних бакљи полажу заклетву да „Масада више никад неће пасти!“ Ту је Роландо Фуриосо и његова славна погибија на превоју Ронсево, узор витештва, чојства и јунаштва. Шкоти памте Калоден, битку после које је песник овековечио „спаљене домове, прогонство и смрт“. Наполеонови гардисти су са поносом клицали, La Garde meurt, mais ne se rend pas, „Гарда гине али се не предаје“. Тексашани имају Аламо, где су десетоструко надјачани браниоци изгинули до последњег. Амерички Јужњаци памте Роберта Е. Лија као моралног победника у рату са вишеструко јачим противником. Читава је ирска историја малтене једна непрекидна крвава епопеја стоички издржаних пораза, покоља, глади и очаја, из којих следи искупљење и препород.

Српски се Видовдан разликује од свих наведених примера по јединственом, православно-хришћанском разумевању вољне жртве којом се закорачује из времена у вечност. У косовском се Видовдану сабрала сва српска прошлост, садашњост и будућност. Тај дан вазда безвремено траје, ближи и стварнији од ма какве дневне вести са титрајућих екрана ТВ, интернет или штампаних насловних страница. Тај дан, као ниједан други у српској историји, одредио је нас као народ свестан бесмисла постојања ако то постојање није слободно и осмишљено. Српска историја током векова који су уследили може се поимати као дуга, понекад наизглед јалова, често крвава, увек оплемењујућа видовданска жртва.

Видовдан није само пука годишњица

Сваки јубилеј представља време за сећање, обележавање и размишљање. То је време у којем обнављамо своју везу са онима који су нам претходили, али обнављамо и сопствену обавезу према онима који долазе после нас. Зато ниједан Видовдан није само пука годишњица, нити је само прилика да се дружимо. И један век – од ужаса Великог рата који Срби не би издржали да тада нису били светосавци и видовданци – представља темељну меру људске историје; а тек шест векова и још четврт је малтене вечност. У овом убрзаном свету, период од једног века спаја толико различите ере, и техонолошки и културолошки, да би, у ранијим временима, читави векови раздвајали та два доба. Да овај дан славимо и после 625 година доказује да смо као народ стекли истинску зрелост.

Прославом овог дана, у исто време одајемо почаст и безбројним мученицима османлијског ужаса знаним и незнаним, и тврдим бранитељима српске Спарте у овом камењару иза нас, и обновитељима српске државе 1804, као и стотинама хиљада бораца, сада упокојених у Господу, који су у страшна времена 1912’1918 и 1941-1945. живели уистину светосавски, хришћански и национално, од ровова Скадра па све до лијевчапољанске и словеначке Голготе. Прослављамо и нашу свест о томе да њихова успомена представља нераскидиви део заједнице чијем су очувању они допринели. Није у питању само Видовдана достојна, свесна жртва и наслеђе које треба поштовати и неговати, него и обавезујуће завештање које треба следити, чувати, оснажити и додатно изградити у наредних сто година и заувек.

Овај празник нам пружа прилику да се размисли о будућности, о томе шта треба учинити да једна и једина добра, историјски и духовно утемељена визија сопственог идентитета на овим просторима опстане и развија се као својеврсна проширена породица припадника аутентичне заједнице која је свесна себе, својих корена и свог националног идентитета. Овај свети дан, Видовдан, сведочи да је онај небески тест једном за свагда положен, али изазови предстојећег времена на овом грешном свету јесу озбиљни и тешки. Били су, међутим, још тежи пре једног века!

На дан када су два пуцња у Сарајеву означила крај старог европског поретка, пре тачно стотину година, Срби су у обе своје државе прослављали Видовдан. Мало ко је видео у сарајевском атентату на надвојводу Франца Фердинанда, наследника хабзбуршког трона, искру која ће запалити свет.

У лето 1914, наизглед изненадно избио је европски рат. Он је током преко четири године које су уследиле – захвативши ваневропске силе и бојишта – постао уистину светски рат, немерљиво крвавији и разорнији од свих који су му претходили. Термин „Велики рат“ (the Great War, la Grande Guerre, der grosse Krieg), прикладан је размерама катастрофе коју је представљао. Ангажоване су милионске армије, невиђене у историји. Употребљена су оружја која су само једну генерацију раније била на рубу научне фантастике, попут авиона, отровних гасова, тенкова и подморница. Усавршена су постојећа оружја, пре свега митраљез, који је у споју са бодљикавом жицом јуриш ка непријатељском рову учинио равним смртној пресуди.

Зараћене нације ставиле су на коцку све своје ресурсе, укључујући и оне најтеже надокнадиве: у Француској и Немачкој четири петине мушкараца између 18 и 50 година старости обукло је униформе. Рат је однео око 20 милиона живота, војника и цивила у приближно једнаком односу. Још толико ветерана остало је обогаљено, а приближно је исти број људи страдао у епидемијама које су биле последица рата, од тифуса у Србији у пролеће 1915. до шпанске грознице широм света 1918-1919.

Велики је рат био расадник свих зала 20. века

Теже су мерљиве и по дугорочним последицама неупоредиво страшније моралне и духовне последице тог рата. Он се показао као преломна тачка европске цивилизације која је пре 1914. достигла зенит а после њега кренула силазном путањом и данас представља бледу сенку себе саме. У том смислу, Први светски рат представља најзначајнији догађај и највећу трагедију у историји света. У контексту столећа које му је уследило, Велики је рат био расадник свих зала 20. века, од бољшевизма, фашизма и нацизма до Другог светског рата (уистину тек друге рунде једног те истог сукоба започетог четврт столећа раније), хладног рата и пост-хладноратовског монополаризма. Сваки покушај анализе тих појава и процеса неминовно нас враћа на збивања током фаталних пет седмица после сарајевског атентата.

Нема важније теме за историчара од јулске кризе 1914: шта се десило, како и зашто, чијом кривицом. Реч „кривица“ је кључна. Када падне авион, изгори хотел, или се сударе два возила, понекад се исход припише чиниоцима ван контроле смртника (An Act of God). Много чешће се установи да је крив људски фактор. Пилот је пренебрегао бочни ветар, портир је оставио ватру у камину, возач је непромишљено претицао колону. Нико није желео катастрофални исход, али је свако својим избором поступака том исходу допринео.

За катастрофу 1914-18. важе иста правила: или је рат избио стицајем околности ван контроле кључних актера – попут неке природне непогоде – или је избио зато што су неки од тих актера били спремни да га ризикују зарад остварења одређених рационално дефинисаних циљева. Историјска наука способна је да рашчисти питање ратне кривице 1914, али ниједно питање из прошлости није неподложно политички мотивисаној ревизији данашњице. На стогодишњицу фаталног лета које је започето пуцњима у Сарајеву неопходно је да му се вратимо да би се спречила ревизионистичка извртања прошлости зарад политичких интереса садашњости.

Између Берлинског конгреса 1878. и избијања кризе 1914. године, главни реметилачки фактор на европској сцени – донекле и самом чињеницом свог постојања – била је тек недавно уједињена Немачка. Тај је фактор нарочито дошао до изражаја у последњој деценији 19. века, након што је млади, неискусни а притом неуротични цар Вилхелм II уклонио Бизмарка са положаја канцелара.

Ото фон Бизмарк, политички геније Европе 19. века, био је свестан да је уједињена Немачка после тријумфа над Француском 1870-71. постала опасно моћна – не само за друге европске народе већ и за себе саму. Он је стога без зазора спречио уједињење немачких земаља које би обухватало и хабзбуршку Аустрију. Тежио је да Немачка буде кључни играч у систему европских алијанси, али нипошто не и хегемон. Његова је визија европске безбедносне архитектуре вазда укључивала Русију као кључног партнера Немачке. Он је такође неуморно упозоравао на опасност од претесног везивања „немачке живахне фрегате за црвоточну дереглију Хабзбуршког царства“. Под његовим наследницима, међутим, управо се то десило.

После Бизмарка долази до наглог заокрета стратегије Немачке, оличеног у раскиду савезништва са Русијом и у тесном везивању за Беч – курс против кога је гвоздени канцелар често упозоравао. Нездрави динамизам његових наследника био је заснован на претпоставци да Немачка нема довољно животног простора за даљи развој и да у то време захуктали привредни, демографски и војни раст Русије чини сукоб неизбежним, јер ће у противном она прерасти у хегемона Европе. Параноја Берлина да ће растућа моћ Русије учинити њену доминацију над европским континентом неминовном дошла је до изражаја у резигнираној опасци канцелара Бетман-Холвега да му се не саде храстови на имању у околини Берлина због помисли да ће се Козаци одмарати у њиховој хладовини. Поврх свега, уношење расне компоненте у немачки дискурс о очекиваном конфликту дало му је онтолошки карактер: више није реч само о сукобу великих сила, већ о сукобу Тевтона с једне и Словена с друге стране.

Историја указује да жестоки ратови често произилазе из бојазни великих сила да им прети опадање моћи у односу на супарнике уколико не прибегну превентивним мерама. Исход је игра негативног збира, која често укључује нагло, а потом катастрофално слабљење управо оне силе која је рат ризиковала да би спречила такав исход. Атина је агресивни покушај превентивног сузбијања изазова свом хегемонизму од стране Спарте платила у Пелопонеском рату поразом од кога се никада није опоравила. Шпанија је крајем 16. века била највећа сила Европе. Тај је статус фатално поткопала покушајем превентивног рата против Енглеске (катастрофа Велике армаде), да би већ до Вестфалског мира 1648. била у неповратном суноврату. Луј XIV је поразним Ратом за шпанско наслеђе вратио Француску у ред тек једне од европских сила, далеко од положаја хегемона коме је тежио.

Велике силе на силазној путањи, попут Америке данас, свесне свих ризика, започињу ратове када верују у своју способност да поразе противника – гледајте само Украјину! – и када њихови битни доносиоци одлука закључе да стратешке предности евентуалне победе односе превагу над ризицима. Оба фактора су била присутна у Берлину у лето 1914. Први светски рат је био последица раста моћи Немачке као такве, који је био енорман у периоду 1871-1914. Тај раст моћи је био пропраћен растућом геостратешком некохерентнишћу, дипломатском незграпношћу и реторичком агресивношћу. Сам рат је првенствено био последица страха немачке војно-политичке елите од заостајања за тада демографски снажном и индустријски све развијенијом Русијом, чија је модернизација била у пуном јеку. На спољном плану Немачка је била изолована, добрим делом услед сопствене неспособности да у спољној политици нађе праву меру.

Широм Европе било је политичара и новинара, писаца и професора, памфлетиста и агитатора, који нису оклевали да рат призивају као средство прочишћења нације, њеног биолошког јачања у социајл-дарвинистичком смислу, каљења њене колективне воље и обезбеђења њене будућности. У Немачкој они су имали сразмерно највише утицаја, оличеног у Пангерманској лиги и Поморској лиги које су се отворено залагале за остварење вртоглаво амбициозних националних циљева који су били немогући без рата. Самоуверено су предвиђали да ће рат бити кратког трајања. Скоро стотину година је било протекло од Бечког конгреса и током тог „дугог мира“ Француско-пруски рат био је једини сукоб две индустријски развијене европске нације. Његов исход био је одлучен код Седана септембра 1870, тек нешто више од месец дана по избијању непријатељстава. Вера у кратак, жесток, одлучни окршај била је бескрајна.

Брза мобилизација је предуслов успеха, сматрали су војни планери широм Европе, а офанзивна стратегија кључ победе. Немачка је стратегија била најофанзивнија од свих, заснована на „Шлифеновом плану“ (1905) који је име добио по свом творцу, тадашњем начелнику немачког генералштаба. Пруски јункери, припадници политички и друштвено најутицајнијег официрског кора у Европи, сматрали су да руско-јапански рат 1904-1905. потврђује такве тврдње. Запостављали су притом за нападача фаталне последице споја митраљеза, бодљикаве жице, минског поља и рова, које су иоле виспреном посматрачу већ биле приметне у Манџурији.

Консензус немачког војног врха о неминовности рата дошао је до изражаја на „ратном савету“ децембра 1912, чије је детаље први обзнанио пок. проф. Фриц Фишер. Након тог скупа, начелник немачког генералштаба Молтке млађи отворено је затражио од министра спољних послова Јагова да изманеврише дипломатску кризу која би водила у превентивни рат. Иако је Јагов то испрва одбио, он је касније признао да је Молткеова идеја утицала на његове поступке током јулске кризе 1914.

Тврдња да ће рат бити брзо одлучен била је неопходна поборницима агресивног курса јер је „прва глобализација“ учинила водеће силе високо међузависним. Индустрија није могла без увоза, веровало се, док би финансијски систем крахирао под притиском дуготрајног сукоба – што би само ишло на руку револуционарним фанатицима. Став да ће рат бити сличнији летњој провали облака него дугој познојесењој киши постепено је прерастао у аксиом неподложан критичкој анализи.

Јулска криза 1914. започела је у Бечу намером начелника аустроугарског генералштаба Конрада фон Хецендорфа да сарајевски атентат искористи као повод за превентивни рат против Србије – рат који му се измакао у зиму 1912-13. одлучном интервенцијом убијеног надвојводе. Конрад је хтео један кратки рат са ограниченим циљевима: војно поразити Србију и разбити „завереничко гнездо“ у Београду, а тиме повратити углед и ауторитет црно-жуте монархије. После атентата министар иностраних послова Берхтолд и мађарски премијер Тиса испрва су саветовали опрезност, као и немачки амбасадор у Бечу. Стари цар Фрања Јосиф, међутим, подржао је Конрада након што је немачки кајзер Вилхелм долио уље на ватру изјавом да је дошао час да се сравнају рачуни са Србијом речима „Сад или никад!“ Захваљујући подстицају из Берлина, Конрад је добио и пресудну подршку министра иностраних послова Берхтолда, која је раније изостала.

Беч није могао да крене у обрачун са Србијом без подршке Берлина јер је страховао од реакције Санкт Петерсбурга. Стога је 5. јула у Берлин стигао гроф Хојош да испита немачке намере. Вратио се са чврстим обећањем кајзера Вилхелма да Аустро-Угарска „може да рачуна на пуну подршку Немачке“ чак и у случају „опасних европских компликација“. Штавише, Вилхелм је саветовао да Аустријанци крену у напад одмах, без одлагања. Ово је био чувени бланко чек, заснован на претпоставци немачког цара да Русија и Француска још нису довољно снажне да ризикују општи рат. Он је изјавом Хојошу драстично прекорачио своја уставна овлашћења. Канцелара Бетман-Холвега је позвао на разговор о импликацијама своје одлуке тек након што је Хојош отишао у Беч. Канцелар се, међутим, без оклевања сагласио са кајзеровим поступком. Војни врх, у лику Хелмута фон Молткеа, пружио му је уверавања да је армија спремна за рат. Вилхелм је потом отишао на крстарење Северним морем, уверавајући једног саговорника из света бизниса да овога пута неће изгубити чврстину воље, као што су га војни врхови оптуживали да се десило током мароканске кризе 1911.

Бечки јастребови добили су крила безрезервним подстреком који је стигао из Берлина 5. јула 1914, уз упозорење да ултиматум Србији – срочен тако да не буде прихватљив – уследи у тренутку када ће остатак Европе бити успаван. То је била права ратна завера, са циљем да се произведу свршени чинови који а приори искључују мирно решење кризе. Да, Немачка је била спремна да Аустрију пусти у њен локални рат против Србије, свесна да тиме изазива европски рат против Русије и Француске – и била је спремна да га води. Берлинска рачуница је од почетка циљала да се исконтруише криза за коју ће се кривица приписати другоме. Та кривица, у случају постсарајевске кризе, требало је, наравно, да падне на Србију као кривца за атентат – али што је још важније, и на Русију као агресора, да би се на немачкој домаћој сцени створио политички консензус за рат.

Берлинска рачуница је претпостављала да ће Енглеска остати неутрална. Таква претпоставка је била неоснована, с обзиром да је немачки ратни план предвиђао агресију на Белгију и кршење њене неутралности – за коју су Британци били гаранти – као интегрални део Шлифеновог плана који је предвиђао прво ударац на Французе на западу, њихово избацивање из рата, а онда пребацивање главнине немачких армија на исток. Укратко, берлинско-бечки сценарио је био заједнички злочиначки подухват. Нема га у Хагу данас, али има га и те како у цивилизованој Европи пре једног века!

Последице Првог светског рата су цивилизацијске и духовне рушевине Европе на којима живимо и дан-данас. Тај рат није био случајност. Он поготову није био последица неконтролисаног процеса ескалације, процеса који се отргао дипломатама и политичарима из руку. Тај рат је био пре свега последица опсесије припадника немачке и аустријске политичке и војне елите да предстоји судбински сукоб између Тевтона и Словена који, пошто је са њиховог становишта сматран неминовним, треба изнудити пре него што Русија постане превише снажна. Оруђе агресије био је периферни фактор који је немачка елита употребила у глобалном циљу: аустријски покушај да агресијом над Србијом санира своје иначе нерешиве унутрашње проблеме. Са плодовима бечко-берлинске злочиначке завере против мира из лета 1914. живимо до данашњег дана.

У неко срећније време ова би беседа била првенствено посвећена молитвеном подсећању на косовске мученике и њихов избор вечности над временом, на кнежеву клетву, на чојство Бановић Страхиње, јунаштво Милошево, стоички бол мајке Југовића. У ово несрећно време, пак, не само да их се сећамо већ их и у помоћ призивамо, док истовремено и себе и њих колико можемо бранимо од непријатеља злехудијег и моћнијег него што је отоманско или аустријско царство икада било. И присећамо се историје, нужно, која није само учитељица живота него и путоказ за будућност.

Данашњи непријатељ има многа обличја. Некада наступа под именом тзв. међународне заједнице, некада под фирмом тзв. невладиних организација, или под једном од многих скраћеница за исту ствар: Ен–Џи–О, НАТО, Си–Ен–Ен, итд, и ко зна колико акронима још неискованих, а вазда истих. Попут Немаца и Аустро-Мађара пре једног века, и овај непријатељ данас тражи доушнике и сараднике међу Србима – и налази их, у све већем броју, у разним тзв. невладиним институцијама јаничарског карактера. Њихове очеве инспирисала је идеологија марксизма, а њих саме – идеологија глобализма.

Принципови пуцњи у Сарајеву 1914. године су били одраз некохеретног, немуштог, грчевитог отпора. Четворогодишња српска Голгота која је уследила није, међутим, крунисана уједињењем Срба у сопственој националној држави већ је изневерена кобним југословенским експериментом. Од тог тренутка па све до свог крвавог распада Југославија је била раздирана проблемима који никада нису били решени из простог разлога што су били суштински нерешиви – како у случају прве Југославије, коју су Срби створили а други се њоме користили, тако и у случају друге, која је без њих и против њих стварана од стране комуниста. Одлука српске владе да потпише Крфску декларацију и да је поднесе Савезницима као свој званични програм – иако јој је била нуђена тзв. Велика Србија на тањиру – представља једну од преломних тачака српске историје. Експеримент се на крају показао фаталним за Србе. Да ли је та скоро једновековна штета и ненадокнадива показаће следећа деценија, током које Срби треба да се припреме морално, духовно, економски, политички, па и војно за ревизију поразног исхода 20. века.

Непријатељи духа Видовдана неће прихватити само половичну предају

Између оних који су покушали да свесно укаљају Видовдан Милошевићевим срамним изручењем 2001. године са једне стране (далеко од тога да правдамо његовве катастрофалне потезе) и Лазара и Милоша са друге, Срби морају да направе избор. Неутралност није могућа. Неодговорно је мислити да су тог избора Срби бити поштеђени, веровати да је још само увелико ковертираним Младићевим или Караџићевим пресудама у хашкој фарси цех коначно намирен, или заваравати се надом да ће бити намирен кротким прихватањем оних бриселских и тек предстојећих диктата о Косову. Непријатељи духа Видовдана неће прихватити само половичну предају: идеологија која се поноси заговарањем тзв. мултикултурализма заправо не подноси разноликост, већ захтева потпуни монизам.

Има ли уопште смисла давати ма какве препоруке у овом тренутку, када у Београду као да нема ни воље ни снаге за конципирање дугорочне националне стратегије? (О Подгорици не желимда коментаришем.) Пацијенту који пати од хипертензије и високог холестерола нема много сврхе преписивати терапију ако настави да свакодневно доручкује бурек и вечерава лесковачки роштиљ, пуши по две пакле цигарета, пије по флашу вискија и креће се искључиво од кућног прага до кола и назад. Истом аналогијом, да би имало смисла разматрање потеза које Србија треба да повуче у предстојећим годинама, треба прво навести три мере које не треба и не сме да следи данас, јер њихове последице могу сваку сутрашњу терапију учинити беспредметном.

Као прво, Србија не сме да свој будући уставно–политички оквир сузи једним на брзину склепаним новим уставом по мери и укусу садашње евроатланске власти у Београду. Житељи Србије живе у полудржави без кохерентних темеља. Нови Устав није потребан. Та наводна потреба не сме да буде изговор за исхитрена квази–решења. По рецептури својих комунистичких претходника, којима дугују сопствени политички успон и образовање, тренутни носиоци власти желе да на мала врата прогурају устав по мери својих страних ментора. Њих интересују првенствено уставна решења која би им омогућила да предају КиМ. Да они притом не желе уставно дефинисање Србије као државе српског народа, скоро да је излишно истицати.

Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу

Као друго, Србија не сме да себи ограничи будуће опције – а захетваће се приступање НАТО пакту као предуслов даљим евроитеграцијама. Непотребно је истицати моралну проблематику уласка у организацију која је 1999. године Србију без повода напала а потом окупирала део њене суверене територије са кога су Срби протерани. Уласком у НАТО Србија би постала саучесник у сопственом черечењу. Прећутно би прихватила став да је војна интервенција против ње била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе. Неки мисле да би требало ући у НАТО да би Србија била праведније третирана од светских моћника. Искуство указује да чланство не гаратује да ће сукоби међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин: пример сукоба Турске и Грчке око Кипра то јасно указује. Обе земље су чланице НАТО, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, САД су нагињале Турској коју сматрају важнијим стратешким партнером. Србији треба разумна, на реалним интересима заснована безбедносна политика, али Северноатлански савез није решење.

Улазак у НАТО је де факто ликвидација суверенитета

Као треће, Србија не сме да и формално пристане на статус државе са ограниченим суверенитетом, премда је она то већ увелико у пракси, што се види у амбивалентној политици према Русији. Уласком у НАТО једна држава, поготову ако је мала и слаба, прихвата де факто ликвидацију свог суверенитета. У њој више неће постојати ниједна служба, ниједан документ, који неће бити подложни увиду и контроли споља. Америчким обавештајцима више неће бити потребно да информације добијене од својих локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама. Будућа ревизија катастрофалног исхода декаде деведесетих – ревизија која је потребна, праведна и могућа – не би више постојала ни као теоретска могућност, за далеко неко покољење.

Никакав тобожњи споразум о коначном статусу Косова (читај: пристанак носилаца политичке моћи у Србији на трајно откидање дела њене суверене територије) не треба и не сме да буде трајно потписан док се не стабилизује српска држава, уставно утемељена држава са заиста легитимном влашћу.

Неотуђиво право Србије да пре или касније поврати суверенитет над својом територијом мора да остане неприкосновено. Стога је од кључне важности да се сада спречи ма какав исхитрени чин, да о неком потпису на коначном документу не говоримо – а сигурно је да ће непосредно следити притисци и обећања у том правцу.

Претња беле куге катастрофална је и неумољива: чак и у Европи која и сама нагло стари, демографско пропадање Срба представља заиста застрашујући пример без преседана. Нација која изгуби способност биолошке самообнове не мора више да брине ни о једном другом проблему свог постојања, јер то постојање неће бити дугог века. Санација проблема јесте могућа, али изискује претходне политичке промене које би створиле услове за спровођење одлучних мера које су у националном интересу, а не у интересу танатолошки опседнутих група за притисак и невладиних организација које пропагирају смрт у разним паковањима (абортус, хомосексуализам и разне друге облике девијантног понашања, а пре свега разградњу породице). Потребна је криминализација насилног прекида трудноће и ригорозно кривично гоњење прекршилаца. Законска регулатива треба да почива на философски, биолошки и теолошки јасно утемељеном ставу да је људски живот апсолутно неприкосновен од самог тренутка зачећа плода. Ово је само један од елемената стратегије националног самоочувања. Та стратегија изискује беспоштедан обрачун са једним дубоко морбидним стањем духа оличеним у свима онима који ће на овај став цикнути као гује љуте.

Љубав према земљи и народу се учи

Нераскидиво везано за биолошки опоравак српске нације јесте њен морални и духовни опоравак, а пре свега повратак њене историјске свести о себи самој. Љубав детета према породици настаје спонтано, али се љубав према земљи и народу учи. То је учење било деценијама угрожено брозовским лажима, али је опстало захваљујући трансмисији кроз породицу. Данас је та трансмисија на удару. Систематски ударац на колективно сећање Срба, који се са предумишљајем спроводи кроз образовни систем и кроз увезену масовну поткултуру, савршено је у духу Орвелове максиме да онај ко контролише прошлост, контролише будућност – а да онај ко контролише садашњост, контролише прошлост.

Обешчасти узоре нације, почев са светим Савом; осрамоти њене хероје, завршно са Хагом; деморалиши обичан свет: технику су разградили неомарксисти франкфуртске школе (који доминирају београдском јавном сценом) кроз своју критичку теорију која представља морални еквивалент вандализације гробова српских предака и скрнављења њихових земних остатака. Циљ је ништа мање него уништење изворног колективног идентитета, насилна деконструкција Срба, њихова постмодерна денацификација која није ништа друго него десрбизација.

Христофобија битна одредница погледа на свет и живот

Битан елемент стратегије отпора, обнове историјског сећања и традиционалне културе Срба, представља овај свети празник. Ревитализација вере није само пожељна по себи, она представља и егзистенцијално питање првог реда. Корелација између верског осећаја појединца и његове способности за биолошку самообнову добро је позната емпиријска чињеница, док тријумф секуларизма представља почетак демографског краја. Вера је у Срба током пола века затирана директном тиранијом комуниста у име дијалектичког материјализма. Данас њен опоравак спречавају Брозови директни наследници у име мултикултурализма и толеранције. И једнима и другима заједничка је христофобија као битна одредница њиховог погледа на свет и живот. Дехристијанизовани поглед на свет води директно у сумрак Запада, оличен у десетинама милиона имиграната из исламског света који преузимају градска језгра старих европских метропола.

Ово је само најновија потврда чињенице да у читавој људској историји никада није постојала цивилизација способна за живот и развој која није почивала на религијској основи. Од Месопотамије, Египта, Грчке, Рима, до наших дана, историја нас учи да цивилизација почива на вери, док нације које постану индиферентне према Творцу нагло губе виталност и нестају.

У поређењу са питањима биолошког опстанка Срба, очувања њихових колективног сећања, њихове културне и духовне обнове, очигледно је да изазови спољнополитичке стратегије представљају питања другог реда. Ако судбинска питања буду решена, или барем спозната као изазови чијем решавању треба приступити, све је остало питање креативности и технике. Спољна политика није егзактна наука већ је уметност могућег на светској сцени. Та уметност, додуше, изискује висок степен техничке рутине на плану промотивног комуницирања, стручне аналитике, познавања теорије игара итд, али она у својој сржи зависи од битних културолошких и вредносних опредељења доносилаца одлука. Стога пре него што српским доносиоцима одлука дамо ма какве препоруке о деценији пред нама, потребно је да и свој вредносни склоп отворено изнесемо.

Полазимо од става да је рат наметнут Србима 1991. довео до српског пораза – не војног, већ пре свега политичког и моралног пораза, оличеног у Слободану Милошевићу јуче и у српској власти данас. Тај пораз своје корене вуче из фаталног првог децембра 1918, преко самоубилачког 27. марта 1941. и крвавог исхода грађанског рата 1944–45, до Дејтона и Куманова.

Такав исход, међутим, није коначан и неповратан. Ако и када дође до опоравка тренутно расточеног политичког бића српске нације, једна аутентично нова власт суочиће се са задатком дефинисања националних интереса и са стварањем услова за измену катастрофалног исхода Милошевићеве деценије. Услове треба стварати изнутра, а притом мотрити на промену околности споља, спремно чекати да се стекну политички, економски, психолошки и војни услови за нову поделу геополитичких карата:

• када САД под притиском свог јавног дуга изгубе интерес за очување новог поретка створеног под Клинтоном и Бушом-млађим и настављеним под Обамом, поретка који нема никакве везе са стварним стратешким интересима Америке;

• када Русија крене путем повратка у круг озбиљних сила – што ће се пре или касније десити, упркос демографским, економским и моралним слабостима и кризе у Украјини, неумитном логиком њене величине и потенцијала; и

• када Западна Европа, а Немачка пре свега, сагледа своје интересе и напусти свој садашњи покорни став према САД.

Када се то деси, Срби треба да буду спремни за ревизију својих пораза. Све неправде које су поднели биће подвргнуте тој ревизији. Привремене измене демографске слике појединих територија, проузроковане геноцидним терором српских непријатеља и интервенцијом спољних фактора, не треба сматрати нити трајним нити на ма који начин обавезујућим при одлучивању о географском обиму обновљене српске државе. Срби ће морати да тактизирају опстанка ради, али дугорочни стратешки циљеви не би смели да буду замагљени. Сребреничка тактизирања не смеју да се прихвате као слободни избор, још мање као морална норма. Мора да се прави јасна разлика између покајања због српских греха, којих је нажалост било у протеклим ратовима, дакле покајања које је хришћански, људски и цивилизацијски дуг Срба пре свега пред самима собом, и потеза изнуђених под притиском, мимо правде, разума и морала, а под претњом силе и принуде.

У позадини свега, поновимо још једном, почива неизвесно питање српске духовне и моралне обнове на основама Светосавља и Видовдана као предуслова биолошког опоравка и културолошког опстанка. Та обнова и тај опоравак представљају безусловни предуслов свега осталог. Задатак обнове Српства трајаће деценијама и Срби треба да своје деловање прилагоде том изазову. Надахнути косовском жртвом, верни честитом Кнезу Лазару, инспирисани Милошем, треба да се заветују да се убудуће сваког Видовдана састају не само да славе и оплакују прошлост, већ да положе рачуне једни другима шта су претходне године урадили да би уопште имали будућност.

Срђа Трифковић – ИН4С