Муслиманском Сарајеву Франц Фердинанд милији него Бечу

У Сарајеву је мало шта подсећало на младобосанце и Гаврила Принципа који је, жртвујући свој живот за слободу свих народа, 28. јуна 1914. године, на Видовдан, празник који Срби обележавају с поносом, испалио хитац и убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију.

Становници града на Миљацки, али и тамошњи медији,много већу пажњу посвећују почетку рамазана, месеца поста муслимана, него помпезно најављеним манифестацијама поводом обележавања стогодишњице Сарајевског атентата и почетка Великог рата, а које највећим делом спонзорише Француска.

Организатори те наводно „незапамћене церемоније”, којој посебну димензију треба да да концерт Бечке филхармоније у градској Вијећници (одржан јуче у вечерњим часовима) и музичко-сценски спектакл „Столеће мира након столећа ратова” (организован 15 минута пре поноћи на Латинској ћуприји, то јест Мосту Гаврила Принципа), најављивали су да ће се у Сарајево слити светска политичка елита, укључујући и немачку канцеларку и председника Француске, али су велика очекивања оманула.

Локални медији преносе да ће у граду у коме је убијен наследник хабзбуршког трона, дела Хајдна, Шуберта, Брамса и Равела у извођењу Бечке филхармоније највероватније слушати само аустријски председник Хајнц Фишер који ће бити најзначајнија званица у Сарајеву, а друштво ће му правити угледни лидери држава региона, али без Србије и Републике Српске.

За историчарку са сарајевског Института за историју Веру Катз, обележавање 100 година Првог светског рата у Сарајеву постало је „фрустрирајуће”, јер се, како је навела, више претворило у славље него што је комеморација и сећање на његове жртве.

„Увек употребимо историју како бисмо се делили. Обележавање и тумачење овога око Првог светског рата бојим се да се користи, такође, за наше поделе”, изјавила је она за Анадолију.

Пажњу пролазника улицом поред Миљацке, која је јуче била блокирана за саобраћај и максимално обезбеђена, као и простор око Вијећнице, привлачиле су слике Гаврила Принципа и Франца Фердинанда, постављене на различитим странама некадашњег Музеја „Гаврила Принципа”, а данашњег Музеја Града Сарајева.

Многи, попут историчарке Катз, сматрају да је истицање лика Франца Фердинанда непримерено јер га, како је рекла, нису славили ни у Аустрији.

„С друге стране, лик Гаврила Приниципа је некако зликовачки нацртан и представљен, и све то испада дегутантно, напросто да се човек препадне”, рекла је Катзова.

Она је оценила да је приређивање „некаквог великог спектакла 28. јуна у Сарајеву срамота”, те да „Бечкој филхармонији на Видовдан, са симболиком која јесте,није место у Вијећници” на којој је, да подсетимо, постављена плоча с натписом да су је запалили „српски зликовци”.

И док је јуче федерално Сарајево са „одабраним гостима”, али и вешто прикривеним ревизионистичким приступом, обележавало 100 година од атентата који је променио ток историје с почетка 20 века, дан раније у Источном Сарајеву, тек стасалом граду у којем живе Срби протерани из града на Миљацки, откривен је споменик Гаврилу Принципу.

У том федералном Сарајеву Гаврило одавно не станује, његове стопе су давно заливене, уклоњена је и бачена у Миљацку и плоча која је била споменик на његово јуначко дело, на ослободилачки атентат, а Мосту Гаврило Принцип враћен стари назив –Латинска ћуприја. У том граду више не станују ни Срби, протерани су, њиховом имовином по којој је некада тај град био препознатљив, попут хотела „Европа”, власништво познате сарајевске трговачке породице Јефтановић, и кућа Деспића у непосредној близини Принциповог моста, данас господаре неки нови „власници”.

Извор: Политика